Zečevizija – Televizija ne može da zameni liturgiju

Danas živimo sred planetarne pošasti koja je u središte pažnje dovela odnose svete Liturgije i laičke TV slike (dakle, njene plotne tvari). U Vaskršnju nedelju ćemo se ponovo suočiti s važnim pitanjima, koja još nisu razrešena, tim pre što se sada u stvar mešaju žestoki napadi na SPC i pravoslavlje uopšte, i što se u ove napade namerno upliće fenomen direktnog televizijskog prenosa

Ne očekujte previše od televizijskog prenosa iz hrama“, rekao je pokojni patrijarh sveruski Aleksej Drugi na jednom susretu s pravoslavnim sineastima, okupljenim oko filmskog festivala „Zlatni vitez“ u Moskvi, među kojima se našao i pisac ovih redova. „Pod izvesnim uslovima, mi se ne protivimo kameri u crkvi, štaviše želimo joj dobrodošlicu, jer može svakome, pod pretpostavkom časne namere, da prenese prizore i tok svete službe. Kamera, međutim, nikada ne može da donese blagodet Božju, zbog koje se ta služba vrši. Liturgija je vezana samo za Crkvu, za njeno telo – sabor verujućih, za sveštenodejstvo liturga, za Svete Darove i Tajne koje se Liturgijom otkrivaju.“ Ovaj govor, koji se i danas trudim da zapamtim od reči do reči, odavao je božanstveni duh blage reči, ali i razumevanje prirode elektronske pokretne slike, a koje inače nije često u pravoslavnoj vaseljeni; Svjetejši je bio poznat upravo po ovom razumevanju. Danas živimo sred planetarne pošasti koja je u središte pažnje dovela odnose svete Liturgije i laičke TV slike (dakle, njene plotne tvari). U Vaskršnju nedelju ćemo se ponovo suočiti sa ovim pitanjima, koja još nisu razrešena, tim pre što se sada u stvar mešaju žestoki napadi na SPC i pravoslavlje uopšte i što se u ove napade namerno upliće fenomen direktnog televizijskog prenosa.

[restrict]

Sveta Liturgija je sjedinjenje zemaljskog i nebeskog, duhovnog i materijalnog, spoj večnog i privremenog, sudbinski Preobražaj čoveka. Ona je „Nebo na zemlji“ (Jovan Kronštatski), „sinteza svih umetnosti“ (Pavle Florenski) i „samo srce Crkve, jer cela Crkva počiva na njemu“, kaže u nedavno objavljenom, nadahnutom eseju na ovu temu dr Vladimir Dimitrijević, i zatim se pita: „Može li se to videti na televiziji?“ „Naravno da ne može“, odgovara odmah i dodaje: „Šta god da prikažeš na televiziji, to gubi visinu i dubinu. Ni liturgija nije izuzetak. Ko može da se moli Bogu preko malog ekrana? Koji sveti oci to preporučuju? Zato je ‘liturgijski rijaliti’ duhovno prazniji od protestantske propovedi. I zato će ‘narod’ koji više nije ni božji, ni svetosavski, radije gledati sramne rijalitije od TV prenosa – Gospode, čega? – Tajne nad tajnama.“ Učešće vernih u otkrivanju Tajne, koje se događa na vrhuncu Svete Drame, u času pretvorbe tela i krvi Hristove u hleb i vino, kojim će se pravoslavni sabor pričestiti, ne može se prenositi elektronskim putem, ne može se posredovati nikakvom tehnologijom, što televizija uglavnom i jeste, nikakvim kanalom, koji je neutralan i šupalj, kako su ga opisali njegovi tvorci Šenon i Viver. U njihovoj matematičkoj šemi komunikacije, koja je od 1948. prihvaćena kao univerzalni model modela svake teorije komunikacije, nema nikakve tajne (ako se izuzmu pitanja šuma, kapaciteta kanala i nekih drugih nedoumica čisto tehnološke naravi). U implementaciji tog modela nema mesta ikakvoj metafizici, što je bit Svete Liturgije i Evharistije; on je čista matematika, što mu ime i govori. Na njoj se osniva i televizija, koja je viđenje na daljinu, što joj naziv i kaže, ali svako prenosivo viđenje iz registracionog polja kamere, nikako izvan njega, nikakvo duhovno viđenje, naročito ne Bogoviđenje, o kojima se ovde radi. Po svojoj šupljoj i neutralnoj prirodi, televizijska slika i nema nikakav sadržaj osim onoga koji joj vlasnik kanala arbitrarno uliva; ona je izlišna, zapravo i ne postoji izvan ovog polja. Duhoviđenje ili sozercanje, sve što dolazi od oka uma (Parmenid, Kavin, Delez, ali i cela pravoslavna misao), a ne od optičkog oka elektronske kamere, izvan su ovog polja i ne mogu se prenositi. Kakav je onda smisao direktnog televizijskog prenosa svake, a naročito Vaskršnje liturgije? Liturgija više nego išta zahteva lično prisustvo svakog učesnika u ovom duhovnom i fizičkom procesu koji ne samo što svedoči o drami Vaskrsenja nego jest i pojedinačno učešće verujućeg u njoj. Tek posle ovog afektivnog čina pristupa se „pokajnom samoočišćenju“, katarzi koja preobražava „prizemno u svešteno i harmonično te ustrojava celokupno čovekovo biće, pomažući mu da izrazi punotu svih osećanja“ (Florenski, Dimitrijević). A to nije moguće pomoću elektronske kamere, koliko god usavršena ona bila.
Protivnici Boga guraju nam pod nos televiziju (iako Antihrist u Crnoj Gori neće da čuje ni za to), ne znajući ama baš ništa ni o Liturgiji ni o televiziji. Oni kažu: „Biće TV prenosa. Papa svoju molitvu šalje video-linkom“, a „Vaseljenska patrijaršija traži da se obustave sve božije službe, događaji i rituali, sa izuzetkom privatnih molitvi u crkvama“ („Politika“, 6. april). Poglavar pravoslavne crkve šalje istu u katakombe, papa bogoslovi onlajn, a Satana likuje. Retki su pravoslavni, kao bugarski arhipastiri, koji časno poručuju: „Kako smo služili do sad, tako ćemo služiti i od sada; sve će biti isto kao u poslednjih više od hiljadu godina.“ Ništa drugo ne traže ni onih pedeset srpskih intelektualaca – pravoslavnih hrišćana, koji u pismu patrijarhu Irineju, povodom zabrane odlaska u crkvu na najveći pravoslavni praznik, kolenopriklono mole svog arhipastira da zahteva od državnih vlasti da se vremenski okvir ograničenja kretanja prilagodi pravu pravoslavnih vernika, koji čine većinu stanovnika Srbije, da učestvuju na nedeljnim Svetim Liturgijama tokom Časnog posta i na praznik Vaskrsenja Gospodnjeg. Oni podsećaju svog patrijarha na ono što on zna bolje od njih, da ima u vidu Gospodnju zapovest o Svetoj Tajni Evharistije – ovo činite za moj spomen (Lk. 22, 19), znajući prema rečima Sv. Apostola da se Sveta Evharistija služi i služiće se do samog drugog dolaska Hristovog (1. Kor. 11, 26), ali i svesni da je učešće vernog naroda (laosa) na Svetoj Liturgiji neophodno, jer rečju Sv. Jovana Zlatoustog „ne prinosi samo jedan sveštenik blagodarenje, već i sav narod“.
To je, osim toga, ustavno pravo ne premoćne većine srpskog naroda nego i svakog građanina Srbije. „Istovremeno, Vaša svetosti, molimo Vas, da državne vlasti upozorite da bi prema čl. 202 Ustava Republike Srbije svako ograničenje slobode veroispovesti bilo protivustavno, pošto u uslovima vanrednog stanja sloboda veroispovesti ujemčena čl. 43 Ustava ima karakter apsolutnog prava. Upozorite državne vlasti da u uslovima vanrednog stanja ne smeju zloupotrebiti st. 4 čl. 43 Ustava Republike Srbije, koji predviđa da se izuzetno zakonom mogu propisati izvesna ograničenja slobode veroispovesti. Ni tada se, shodno čl. 18 Ustava, ne sme uticati na suštinu zajemčenog prava, tako što bi se pravoslavni vernici potpuno lišili prava učešća na bogosluženju, a to se prema čl. 202 Ustava posebno ne može učiniti uredbama sa zakonskom snagom, koje se donose tokom vanrednog stanja.“ Televizija, dakle, ne može biti supstitut Liturgije ni po Božjem ni po zemaljskom zakonu, a ni po samoj sebi. Živimo u veri da će se te činjenice već jednom razumeti.

NEPOSREDNOST JE – NEMOGUĆA! Ne sme se zaboraviti da je Sveta Liturgija dvosmerni proces – vashođenja, kojim ljudska duša uzlazi ka Hristu, i snishođenja, kojim Spasitelj silazi među verne i sjedinjuje se s njima. Ovaj događaj, jedino u pravoslavnom hramu, sve vreme struji preko ikonostasa i oltarskog prostora i spaja dva sveta, o čemu ni pod kakvim uslovima ne može svedočiti televizijska slika. „Bogopoznanje se očituje na dva načina“, veli Grigorije Svetogorac u svom „Tumačenju Božanstvene Liturgije“. „Prvo, time što smo poznati od Boga i što nas On smatra pričasnicima svoje blagodati, shodno Apostolovim rečima: Poznavši Boga ili bolje, budući poznati od Boga (Gal. 4, 9), a drugo: otkrivenjem Božijim. Blagodareći otkrivenju Hristos prosvetljava naša srca i dariva nam istinski život.“ Šta od ovoga može da prenese televizija? Ne mnogo, niti ide dalje od pukog registrovanja prizora i toka Liturgije, kako i kaže Svjetejši. Utoliko prenos i treba da postoji i dobro je došao u božanskom trenutku sjedinjenja. Televizija je, međutim, nemušta pred visinom i dubinom Preobražaja. U prenosu Liturgije ona ne može da ostvari svoju bit, a to je njena neposrednost (Boro Drašković). Ako je medijska odlika televizije ta direktnost, onda se ista neopozivo potire, jer Bogu ne može pristupiti neposredno, kao što može svaka ljudska duša.

[/restrict]