Данас живимо сред планетарне пошасти која је у средиште пажње довела односе свете Литургије и лаичке ТВ слике (дакле, њене плотне твари). У Васкршњу недељу ћемо се поново суочити с важним питањима, која још нису разрешена, тим пре што се сада у ствар мешају жестоки напади на СПЦ и православље уопште, и што се у ове нападе намерно уплиће феномен директног телевизијског преноса
Не очекујте превише од телевизијског преноса из храма“, рекао је покојни патријарх сверуски Алексеј Други на једном сусрету с православним синеастима, окупљеним око филмског фестивала „Златни витез“ у Москви, међу којима се нашао и писац ових редова. „Под извесним условима, ми се не противимо камери у цркви, штавише желимо јој добродошлицу, јер може свакоме, под претпоставком часне намере, да пренесе призоре и ток свете службе. Камера, међутим, никада не може да донесе благодет Божју, због које се та служба врши. Литургија је везана само за Цркву, за њено тело – сабор верујућих, за свештенодејство литурга, за Свете Дарове и Тајне које се Литургијом откривају.“ Овај говор, који се и данас трудим да запамтим од речи до речи, одавао је божанствени дух благе речи, али и разумевање природе електронске покретне слике, а које иначе није често у православној васељени; Свјетејши је био познат управо по овом разумевању. Данас живимо сред планетарне пошасти која је у средиште пажње довела односе свете Литургије и лаичке ТВ слике (дакле, њене плотне твари). У Васкршњу недељу ћемо се поново суочити са овим питањима, која још нису разрешена, тим пре што се сада у ствар мешају жестоки напади на СПЦ и православље уопште и што се у ове нападе намерно уплиће феномен директног телевизијског преноса.
[restrict]Света Литургија је сједињење земаљског и небеског, духовног и материјалног, спој вечног и привременог, судбински Преображај човека. Она је „Небо на земљи“ (Јован Кронштатски), „синтеза свих уметности“ (Павле Флоренски) и „само срце Цркве, јер цела Црква почива на њему“, каже у недавно објављеном, надахнутом есеју на ову тему др Владимир Димитријевић, и затим се пита: „Може ли се то видети на телевизији?“ „Наравно да не може“, одговара одмах и додаје: „Шта год да прикажеш на телевизији, то губи висину и дубину. Ни литургија није изузетак. Ко може да се моли Богу преко малог екрана? Који свети оци то препоручују? Зато је ‘литургијски ријалити’ духовно празнији од протестантске проповеди. И зато ће ‘народ’ који више није ни божји, ни светосавски, радије гледати срамне ријалитије од ТВ преноса – Господе, чега? – Тајне над тајнама.“ Учешће верних у откривању Тајне, које се догађа на врхунцу Свете Драме, у часу претворбе тела и крви Христове у хлеб и вино, којим ће се православни сабор причестити, не може се преносити електронским путем, не може се посредовати никаквом технологијом, што телевизија углавном и јесте, никаквим каналом, који је неутралан и шупаљ, како су га описали његови творци Шенон и Вивер. У њиховој математичкој шеми комуникације, која је од 1948. прихваћена као универзални модел модела сваке теорије комуникације, нема никакве тајне (ако се изузму питања шума, капацитета канала и неких других недоумица чисто технолошке нарави). У имплементацији тог модела нема места икаквој метафизици, што је бит Свете Литургије и Евхаристије; он је чиста математика, што му име и говори. На њој се оснива и телевизија, која је виђење на даљину, што јој назив и каже, али свако преносиво виђење из регистрационог поља камере, никако изван њега, никакво духовно виђење, нарочито не Боговиђење, о којима се овде ради. По својој шупљој и неутралној природи, телевизијска слика и нема никакав садржај осим онога који јој власник канала арбитрарно улива; она је излишна, заправо и не постоји изван овог поља. Духовиђење или созерцање, све што долази од ока ума (Парменид, Кавин, Делез, али и цела православна мисао), а не од оптичког ока електронске камере, изван су овог поља и не могу се преносити. Какав је онда смисао директног телевизијског преноса сваке, а нарочито Васкршње литургије? Литургија више него ишта захтева лично присуство сваког учесника у овом духовном и физичком процесу који не само што сведочи о драми Васкрсења него јест и појединачно учешће верујућег у њој. Тек после овог афективног чина приступа се „покајном самоочишћењу“, катарзи која преображава „приземно у свештено и хармонично те устројава целокупно човеково биће, помажући му да изрази пуноту свих осећања“ (Флоренски, Димитријевић). А то није могуће помоћу електронске камере, колико год усавршена она била.
Противници Бога гурају нам под нос телевизију (иако Антихрист у Црној Гори неће да чује ни за то), не знајући ама баш ништа ни о Литургији ни о телевизији. Они кажу: „Биће ТВ преноса. Папа своју молитву шаље видео-линком“, а „Васељенска патријаршија тражи да се обуставе све божије службе, догађаји и ритуали, са изузетком приватних молитви у црквама“ („Политика“, 6. април). Поглавар православне цркве шаље исту у катакомбе, папа богослови онлајн, а Сатана ликује. Ретки су православни, као бугарски архипастири, који часно поручују: „Како смо служили до сад, тако ћемо служити и од сада; све ће бити исто као у последњих више од хиљаду година.“ Ништа друго не траже ни оних педесет српских интелектуалаца – православних хришћана, који у писму патријарху Иринеју, поводом забране одласка у цркву на највећи православни празник, коленоприклоно моле свог архипастира да захтева од државних власти да се временски оквир ограничења кретања прилагоди праву православних верника, који чине већину становника Србије, да учествују на недељним Светим Литургијама током Часног поста и на празник Васкрсења Господњег. Они подсећају свог патријарха на оно што он зна боље од њих, да има у виду Господњу заповест о Светој Тајни Евхаристије – ово чините за мој спомен (Лк. 22, 19), знајући према речима Св. Апостола да се Света Евхаристија служи и служиће се до самог другог доласка Христовог (1. Кор. 11, 26), али и свесни да је учешће верног народа (лаоса) на Светој Литургији неопходно, јер речју Св. Јована Златоустог „не приноси само један свештеник благодарење, већ и сав народ“.
То је, осим тога, уставно право не премоћне већине српског народа него и сваког грађанина Србије. „Истовремено, Ваша светости, молимо Вас, да државне власти упозорите да би према чл. 202 Устава Републике Србије свако ограничење слободе вероисповести било противуставно, пошто у условима ванредног стања слобода вероисповести ујемчена чл. 43 Устава има карактер апсолутног права. Упозорите државне власти да у условима ванредног стања не смеју злоупотребити ст. 4 чл. 43 Устава Републике Србије, који предвиђа да се изузетно законом могу прописати извесна ограничења слободе вероисповести. Ни тада се, сходно чл. 18 Устава, не сме утицати на суштину зајемченог права, тако што би се православни верници потпуно лишили права учешћа на богослужењу, а то се према чл. 202 Устава посебно не може учинити уредбама са законском снагом, које се доносе током ванредног стања.“ Телевизија, дакле, не може бити супститут Литургије ни по Божјем ни по земаљском закону, а ни по самој себи. Живимо у вери да ће се те чињенице већ једном разумети.
НЕПОСРЕДНОСТ ЈЕ – НЕМОГУЋА!Не сме се заборавити да је Света Литургија двосмерни процес – васхођења, којим људска душа узлази ка Христу, и снисхођења, којим Спаситељ силази међу верне и сједињује се с њима. Овај догађај, једино у православном храму, све време струји преко иконостаса и олтарског простора и спаја два света, о чему ни под каквим условима не може сведочити телевизијска слика. „Богопознање се очитује на два начина“, вели Григорије Светогорац у свом „Тумачењу Божанствене Литургије“. „Прво, тиме што смо познати од Бога и што нас Он сматра причасницима своје благодати, сходно Апостоловим речима: Познавши Бога или боље, будући познати од Бога (Гал. 4, 9), а друго: откривењем Божијим. Благодарећи откривењу Христос просветљава наша срца и дарива нам истински живот.“ Шта од овога може да пренесе телевизија? Не много, нити иде даље од пуког регистровања призора и тока Литургије, како и каже Свјетејши. Утолико пренос и треба да постоји и добро је дошао у божанском тренутку сједињења. Телевизија је, међутим, немушта пред висином и дубином Преображаја. У преносу Литургије она не може да оствари своју бит, а то је њена непосредност (Боро Драшковић). Ако је медијска одлика телевизије та директност, онда се иста неопозиво потире, јер Богу не може приступити непосредно, као што може свака људска душа. |
ako si pravoslavac svetosavac mozes se moliti I u vajatu…
Sta pises ti?ko si ti da pametujes i ubedjujes nekog gde se treba moliti?da moze na bilo kom mestu Crkve ne bi ni postojale.
Gospodine Zecevicu, divim se vasem znanju i odlicnom filozofskom tekstu. Posto, verujem, da je sve tacno sto kazete, stvarno ne znam, sve je vrlo prosto: neka se ne prenosi Sveta liturgija preko TV i sve ce biti u najboljem redu.
Naravno, da smatram zdravlje svih stanovnike nase zemlje mnogo vaznijim, nego pitanje da li ce se Sveta liturgija, prenositi na TV ili ne.
Pozdrav,
Olga Ilic