Вечери добре глуме

Међународни позоришни фестивал СЛАВИЈА 2020

Шта смо видели на традиционалној београдској театарској манифестацији која је прекинута због појаве вируса корона

На 19. међународном позоришном фестивалу Славија 2020 приказано је тек четири представе, уместо осам како је предвиђено селекцијом, јер је манифестација прекинута због појаве вируса корона, као уосталом и рад свих театара у Србији. Успели смо да видимо изведбе ансамбала из Загреба, Сливена у Бугарској, Буинска из Руске Федерације и Минска у Белорусији, а остали ускраћени за комаде из Кокшетауа у Казахстану, затим театара у Владимиру у Русији, Државног луткарског позоришта у Сливену, као и домаћина „Славија“.
Загребачки Театар „Планет арт“ извео је комад Хуана Мајорга Љубавна писма Стаљину у режији Саше Броз. Будући да је у драмском стваралаштву Булгакова доминантна тема о сукобу уметника и власти, коју је обрадио у Молијеру, Дон Кихоту, Пушкину и др, совјетска власт му је скинула све комаде с репертоара и забранила објављивање нових, па је писац био присиљен да пише Стаљину да му одобри да напусти земљу. Како не добија никакав одговор на писма, Булгаков Стаљину пише скоро свакодневно, а почиње и да му се привиђа како га Стаљин посећује, те да с њим води полемику. Наравно, све је то фикција, баш као и жестока полемика коју писац непосредно води с диктатором. Управо та сцена представља драмски врхунац дела Мајорге. Редитељка Броз одлично је разрадила мизансцен тог призора, који су бравурозно извели Фрањо Дијак, трудећи се да буде снисходљив као писац, Анастасија Јанковска у улози писцу привржене супруге и, нарочито, Марко Торјанац као Стаљин.
Друго фестивалско вече провели смо веома узбудљиво будући да смо гледали текст написан као добра радио-драма, па смо га пратили с напетом пажњом. Комад Амели Нотомб Козметика непријатеља, у извођењу Државног драмског позоришта „Стефан Киров“ (Сливен, Бугарска), режирао је Петер Денчев. Ово дело само је на први поглед класичан кримић, а ради се о причи о скривеним путевима у нашој свести, који нас изазивају да се отворимо и о тајнама подсвести које бисмо иначе најрадије сакрили од свих на свету. Наиме, човек је убио своју жену и заметнуо сваки траг тог чина, али приликом случајног сусрета с незнанцем на једном аеродрому увериће се да то што зна није само његова тајна. Ову у основи дуодраму извели су глумци Ивајло Гандев и Димитар Марков разговарајући „као случајно“, уз поступно наглашавање текста и подтекста да би дело било расветљено. Драму је слушала Изабела, жена коју је убио један од саговорника.

По мотивима приповетке Муму Тургењева Буинско државно драмско позориште из Татарстана у Руској Федерацији приказало је представу Госпођа чији су се актери, живећи у времену великих промена, уморили од сваког размишљања, па и оног о могућностима бољег живота. Комад је инвентивно поставио Тимур Кулов, искористивши неколико мердевина које су послужиле у различите сврхе (за трпезу, за седење, за извиђање или пак за непосредно обраћање свим присутним на сцени и сл.), што је омогућило брзе промене појединих призора, односно динамично приказивање читавог тока радње, која се иначе догађа на сплаву насред океана где живе људи који су изгубили животне наде. Ансамбл који чини десетак одличних глумаца играо је уједначено и с јасним и ефектним изражавањем различитих емоција и интереса. Било би неправедно посебно не истаћи глуму Гулзаде Камартдинове у насловној улози, Рустема Давлијатчина као Герасима и Руфине Хаматдинове у две улоге – као Татјана и Муму. Ова представа имала је веома повољан пријем код гледалаца, али и код чланова међународног жирија, који су једногласно прогласили да је ово најбоље сценско остварење на фестивалу.
Представа Ако сутрашњи дан никад не дође?… наговестила је суморну стварност инвазије короне због које је фестивал морао бити прекинут. Комад Дмитрија Богославског поставио је Алиаксандр Хартсујеу а извело Републичко позориште белоруске драме, Минск, Белорусија. Ова представа довела је посетиоце у 21. век. Млади драмски јунак, шеснаестогодишњак, Антон разочаран је изгубивши веру у савремени свет и живот у њему. Родитељи су му у Лондону, где се лепо проводе, док он живи с парализованим дедом, који непрестано ћути. Девојци у коју је заљубљен, бојећи се негативног одговора, не може да саопшти своја осећања. Зато непрестано размишља о сутрашњој свакидашњици и о томе разговара с Василијем, који, немајући другог посла, чисти улице, али успут подучава Антона износећи му своја животна искуства. Њихови разговори основа су читаве драмске приче, а редитељ је успео да те разговоре мизансценски оживи и сузбије дијалошку монотонију, али и да разбије неверице и стрепње главног јунака.