Стабилна кома јужне колоније Eвропске уније

Пропадање по мери Брисела и Берлина: филм „Понашајте се као одрасли“

Последњи филм грчког ветерана Косте Гавраса, „Понашајте се као одрасли“, који смо видели на овогодишњем ФЕСТ-у, сада је актуелнији и неопходнији него икада пре у „европејској“ историји, а посебно у историји презадужене Грчке, која је добила трајну улогу вазала Европске уније у индукованој „стабилној коми“ без наде у оздрављење

Чувени грчки синеаста Коста Гаврас је после пола века каријере први пут снимио филм у својој земљи, на превасходно свом језику. „Понашајте се као одрасли“ видесмо на ФЕСТ-у (препуна пројекција) уз гостовање овде веома цењеног режисера, када му је уручено и те како заслужено признање у виду „Београдског победника“ за изузетни допринос филмској уметности. У најкраћем, Гаврас је одлучио да екранизује истоимену књигу (како је назваше, политичко-мемоарску) Јаниса Варуфакиса, бившег министра финансија Грчке и професора економије који се својим лежерним изгледом и агресивном борбом против безумне бирократије Европске уније наметнуо као својеврсни модерни грчки херој (може се слободно рећи и светски), чије су ветрењаче похлепни банкарски нацистички псеудодемократски капитализам оличен најпре у ЕУ. Књига коју је за свој филм обрадио Гаврас има далеко више ткива што на застрашујући начин демистификује потпуно девастирани организам наше цивилизације него што је то Гаврас представио. Али с обзиром на то да је свој филм замислио као неку врсту савремене грчке трагедије, а заправо политичке фарсе-трилера, било је неопходно извесно сажимање Варуфакисовог писања. Суштина је остала нетакнута и њу је у свом сценарију Гаврас зналачки држао у центру пажње током читаве радње иако му противници филма, а посебно штива које екранизује, замерају на превише документаристички опредељеној форми, претераној дужини и пристрасности оба аутора. Неки истичу и досаду, што довољно говори о тужном стању духа недопустиво много људи којима су, ето, и суштински значајне теме досадне!

Погубна финансијска криза 2015. године

А шта је суштина? Током недавне, чувене, за грчки народ безмало погубне финансијске кризе 2015. године вођени су жестоки преговори око застрашујућих грчких дугова који су претили да отерају земљу у потпуни банкрот, али да, успут, толико оштете финансијски систем Европске уније да се довео у питање чак и опстанак евра, па и Уније. Додуше, то је тако представљано у јавности. Шта се заиста дешавало? И зашто? Нажалост, на ово друго, свакако најважније питање, не даје се јасан одговор. Уосталом, када је ЕУ у питању, има ли на било коју значајну тему јасног одговора! Шта се дешавало? Јанис Варуфакис је тада био у преговарачком тиму своје земље, подржан и изабран од тадашњег грчког премијера, тиму који је послат да покуша да наметне своју верзију грчког спаса и отплате дугова. Верзију која, наравно, моћнима у Унији није, благо речено, била прихватљива. У филму, вероватно и у књизи, а још вероватније и у стварности, главни противник било каквих уступака Грчкој на мучним и непрестано прекиданим „преговорима“ између Варуфакисовог тима и оног који је бирократија ЕУ послала на састанке био је представник Немачке. Окрутан, ригидан, па још у инвалидским колицима, деловао је као моћна звер у наизглед немоћном издању и као неко ко отворено презире што се с тако неодговорном чланицом ЕУ уопште воде било какви преговори. У том контексту можда је најистакнутији тренутак у филму када Немачка доставља Грцима списак грчких аеродрома с немачки прецизно означеним проценама њихових вредности (дакако бедним према правим њиховим вредностима) које би они великодушно откупили не би ли Грчка и на тај начин намакла неопходни новац за враћање дугова. У истом турнусу „помоћи“ достављен је и ценовник њихових острва и чувених летовалишта. Варуфакис је, међутим, упорно излагао свој план отплате дугова који би истински помогао економији његове земље да се опорави и самим тим добије шансу да на мање болан начин почне да исплаћује своје енормне дугове. Немцу и његовим сателитима није падао на памет никакав уступак и отворено их је жестоко иритирао. Они су захтевали безусловно прихватање свих услова из Брисела (најпре, заправо, из Немачке) што би Грчку претворило у вазалну квазидржаву без сопствене економије, безнадно презадужену, осиромашену и опустошену, а чија би једина сврха било исплаћивање дугова који се суштински никада не могу исплатити. Дакле, у још једног трајног роба псеудолибералног капитализма који имплантира ЕУ, а који је устројен искључиво у интересу најмоћнијих држава унутар Уније „једнаких“. Клацкалица у тој неравноправној борби током наводних преговора вођених по свим центрима моћи у ЕУ Гаврасова је тактичка алатка за држање тензије неутралне публике која не мора ништа да зна о грчкој кризи или политици ЕУ, али мора да се забрине због онога што гледа, а што у потпуности демистификује лажне алтруистичке мотиве Уније. Жанровски, овај је филм далеко ближи трилеру, па је потом нека врста псеудодокументарца, а тек је онда оно што је у суштини највише – политичка драма која документаристичким приступом покушава да дочара најкритичније тренутке у историји модерне Грчке. То је и груба сатира, ако сте довољно широких назора па успевате да ангажујете објективну благост срца према суштински мафијашком злоупотребљавању огромне финансијске и политичке моћи којом би требало да Европска унија располаже у интересу свих чланица. Гаврас и Варуфакис су имали ту ширину па ово није политички памфлет, још мање манифест или бојни поклич, а најмање је њихов лични обрачун са европским „институцијама система“, на чему им критичари филма и књиге, а у ствари пре свега њихових персона и позиција у јавности, замерају. Једноставно, „Понашајте се као одрасли“ је прича базирана на истинитим елементима, а у којој је то мери тако, остављено је сваком гледаоцу да закључи иако у развоју радње постоје лични ставови аутора, па и самовеличање, што се није допало делу публике која је овом остварењу на меродавним местима за оцењивање филмова давала најлошије коментаре. Тако је Гаврасов филм „на терену“ освојио најопречније могуће оцене и процене и од публике, и од критике. А то је, зна се, најбоље за јак и трајан филм. Између две крајности, у срцу контроверзе, „Понашајте се као одрасли“ захтева посебну врсту пажње приликом гледања.

Пустиња по мери Европске уније

Међутим, сасвим отворено приказује фасцинантну ригидност политике и њеног аутистичног спровођења од стране бирократске ЕУ машине за млевење сваког отпора према „јединству“ и „благостању“ које обећава и припрема за сваку своју чланицу. Ходајући камером кроз коридоре кафкијанских простора у институцијама ЕУ у Бриселу и на осталим местима на којима се воде „важни разговори и преговори“ са ЕУ или против ње, не можете да се одупрете утиску да је из Другог светског рата као једини прави победник изашла Немачка и да је у међувремену стекла тако моћну економску позицију у односу на све друге чланице уније, па и света, да боље не би прошао ни Трећи рајх све са Хитлером на челу да је победио! Односно, сасвим отворено, да данашњим светом влада потпуно исти нацистички систем вредновања држава и менталитета народа као и у време Хитлера. Чак је и амбијент исти: бездушни, огромни простори у импозантним грађевинама где обитава бирократски апарат енормне моћи и једне једине сврхе – да од вазалних чланица извуче корист за оне које владају, а које су орвеловски „мало једнакије од осталих“. Заставе с кукастим крстовима замениле су звездице иза којих стоје „нове вредности“ у које, као и у ондашње, беспоговорно морају сви да верују! И сви су при томе лицемерно препуни брига за очување демократије и равноправности Европљана које је тог лета пре пет година неодговорни и грамзиви грчки народ довео на ивицу пропасти. Иако су економски (Варуфакис је економиста па тек онда политичар) термини и расправе у већем делу остварења одбојни за просечног гледаоца, Гаврасов филм није досадан и неразумљив. Ко жели да чује објасниће му се овај свет. И никада га неће више гледати истим очима. А да је тако и да мора бити тако, доказује и развој грчке кризе који је од стране ЕУ лицемерно назван „коначним тријумфом“ ЕУ политике и цинично „крајем спасавања“ економије Грчке. У чему се тај тријумф састоји? Недавно је, пише даље Варуфакис, после овог филма, дакле после кризе од 2015. године, у Грчкој ЕУ „имплементирао“ тзв. четврти пакет помоћи, који се састоји у томе да се уместо нових зајмова отплата невероватног дуга од скоро сто милијарди евра, а који је требало да доспе 2023, одлаже на нових десет година. Али тада ће тај новац, наравно, морати да се отплати с каматама и то заједно с раније планираним великим отплатама других обавеза. У најкраћем, Грчка је овим „тријумфалним мерама“ смештена у европски демократски вечни дужнички затвор из кога уз овакву „помоћ“ никада неће моћи да изађе. Варуфакис је изјавио да је његова земља у „стабилној коми“, трајно опустошена и осиромашена, баш по мери Европске уније.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *