Рецидиви зле прошлости или национална држава?

Неке појаве током тзв. епидемије вируса ЦОВИД-19 ваљало би да нас побуде да размислимо да ли живимо у српској држави или драстично умањеној Југославији

Да ли је Сулејман I (1494–1566), прозвани Величанствени, био моћан владар? Несумњиво јесте. Ради се о полетном освајачу и умешном државнику кога до данашњих дана, од популарне културе до озбиљних историјских студија, многи истичу као пример владарске величине. А да ли су српске земље биле део његове империје? Скоро у потпуности. Како у наше време – готово с позитивним акцентом – воле да кажу историчари анационалног усмерења, Срби и територије које су тада настањивали биле су део „мултиетничког и мултирелигијског Османског царства“. Па да ли то онда значи да данас има смисла да будемо поносни на Сулејмана и његова достигнућа? Да га званично и незванично славимо као значајног српског владара?

ЛИК И ДЕЛО МУРАТА III Одговор је наравно – не! Срби су били обесправљена раја коју су покорили турски освајачи. После губитка сопствене државе наш народ је постао обичан материјал за економску, биолошку и сваку другу експлоатацију од стране туђинске државе. Османлијска царевина доживела је експанзију на основу гажења, између осталог, и српских националних интереса. Наравно, неки Срби су се временом идентификовали с Отоманском империјом, али претходно су подлегали исламизацији или како се то дуго говорило – турчили су се. Штавише, неретко су постајали и већи Турци, те душмани сопственог народа, од „правих“ Турака (мада и они су често били раније потурчени Грци или припадници других народа Мале Азије).
Како год било, за све њих (нове и старе потурице те етничке Турке) Сулејман Величанствени скоро да је био оно што су за нас Немања или Свети Сава. Вероватно су многи од њих славили и Мурата III (1546–1595), за чије владавине су 1594. на Врачару спаљене мошти нашег претходно поменутог светитеља и утемељивача српске аутокефалне цркве. А владали су ти моћници чврстом руком – спаљивање моштију Светог Саве на то нас подсећа – над нашим прецима. Они су били поданици јаке државе каквима се немало људи диви на неки начин и када их не воли. Шта мислите онда да ли би било нормално да неки од наведених (или непоменутих) отоманских царева има улицу, споменик или неки други меморијал у Београду? Уз то и да страни званичници током посета Србији долазе на та места како би њима, и преко њих земљи домаћину, тј. свима нама исказали поштовање?

[restrict]

НАЦИОНАЛНА КОРОЗИЈА Тешко да би и наши најгори аутошовинисти јавно рекли – да. Колико год да мрзе или макар презиру свој народ, свесни су да би давање супротног одговора било потпуно бесмислено. С друге стране – ево нас код парадокса – и многи који себе доживљавају као српске патриоте не доживљавају као проблем то што се код нас на разне начине велича Ј. Б. Тито. А он је српском народу нанео већу штету него било који турски владар појединачно. Броз нас је вероватно и много потпуније од свих њих преумљивао. Његов режим је од делова српске нације (свесних или тзв. флуидних сивих маса, у случају исламизираних Срба после нестанка Отоманског царства) стварао нове, вештачке народе, као што су црногорски или муслимански (данас бошњачки), док је доста преосталих Срба препарирао да им то, и штошта друго што иде на штету њиховог народа, не смета.
Срби католици у Конавлима и Дубровнику, али и неким далматинским градским срединама (где их је било до Другог светског рата) присилно су претопљени у Хрвате, а наши православни сународници настањени на северозападу данашње Северне (Вардарске) Македоније, где су били већина, у Македонце. Међурепубличке границе су на све могуће начине исцртаване на штету Срба, док су уз то само Србији наметнуте аутономне покрајине. Све то је имало трајно негативне последице по нас. Ништа мање од тога била је погубна и индоктринација десетина генерација Срба у духу накарадне идеје да су припадници народа с „великодржавним, хегемонистичким претензијама“. Умногоме ту је утемељен наш данашњи, врло распрострањени и паралишући, национални мазохизам разних боја и интензитета.

БРОЗОВ МЕМОРИЈАЛ Упркос свему томе, противно елементарној логици а на основу деценијског испирања мозгова, до данашњег дана бројни Срби мисле да је Тито био „наш“ велики и добри владар. За то је највише крива држава која се, без обзира на више таласа промена власти од формалне деинсталације бољшевичког система, никада озбиљно није позабавила сузбијањем титоистичког духа и наслеђа како у Србији, тако и, макар у вези с нама, у свету. Штавише, често је и несхватљиво позитивна у односу на лик и дело Ј. Б. Тита. Стога и данас многи чак и млађи Срби доживљавају Броза, као што сам рекао, као „нашег“, али то је случај и с разним странцима. Нико се није потрудио да им пошаље поруку да није тако. Да ствари буду горе, ми то прихватамо као нешто нормално и понекад готово да укључујемо у „протокол“.
Најновији упечатљиви случај из те (полу)званичне неотитоистичке серије догодио у „доба короне“. Чим су кинeски лeкaри, кojи су дoпутoвaли у контексту борбе против вируса ЦОВИД-19, стигли у Србију, пожелели су да посете Титов гроб у Mузejу Jугoслaвиje и поклоне се „сенима“ југословенског диктатора (за кога мисле да је наш Мао јер им нико није појаснио да док је он, уз све комунистичко застрањивање, консолидовао Кину, Тито је разарао Србију и српство). То им је и омогућено, иако су музеји у то време били затворени. Све је деловало као део државног ритуала. Страни гости, најављени и дочекани помпезно, одлазе тамо где то домаћини и очекују, те исказивањем поштовања ономе до чега је њима стало, демонстрирају пријатељство. Није тако, али Кинези вероватно мисле да јесте!

ЦРВЕНА НДХ Идемо даље: да ли има смисла да нам је важан опстанак Републике Српске ако смо привржени „лику и делу“ Тита? Свакако не. То важи за Србију, али још више за врх РС који истиче приврженост партизанској традицији (што би било ОК да иде уз адекватан однос и према другом, равногорском, по идејама уистину српском покрету отпора). Комунисти су, пошто су заузели отворено антисрпски и антијугословенски курс, заговарали сва могућа и немогућа решења на штету нашег народа. У доба када је Броз дошао на чело КПЈ планирали су и преуређење Југославије (пошто су у складу с новом политиком Коминтерне одустали од њеног рушења) на начин да се створи Хрватска у чијем саставу би биле све њене данашње територије (а многе никада нису биле хрватске), али и Босанска Крајина, Херцеговина и Срем.
Разматрала се и опција (коју је заговарала већина хрватских функционера КПЈ) да Срби потпуно буду протерани с крајишких (босанска и некадашња аустроугарска Крајина), славонских, сремских и далматинских простора (као нешто пре тога, тј. двадесетих година прошлог века, Грци из Мале Азије) или пак да буде проглашено да тамошњи православци нису део српског народа (на начин као што је касније урађено са Црногорцима). Коме то делује невероватно нека „консултује“ дело из 1987. познатих и признатих историчара из доба СФРЈ Бранка Петрановића и Момчила Зечевића: „Југословенски федерализам: идеје и стварност“, нпр. први том, стр. 597.

КУЛТ КРВНИКА Без обзира на све то Ј. Б. Тито код нас има и даље полузваничан статус а велики део народа о њему мисли све најбоље (погледати истраживање Демостата из 2017: http://demostat.rs/sr/vesti/mediji-o-nama/istrazivanje-tito-bi-i-danas-vladao-da-je-ziv/30). То је поражавајуће. И нације чији тоталитарни режими нису били непријатељи њихових интереса (напротив, екстремистички су радили њима у прилог), макар под страним притиском (који код нас није постојао јер су они што су дуго били ти што „притискају“ наставили с Титовим антисрпским курсом), одрекле су их се. Опредељење за демократију и слављење деспотизма не иду заједно (а код нас су, гле чуда, бројни они што истичу своју демократску и грађанску оријентацију а хвале Тита). Замислите меморијал – да не идем баш у крајност па да кажем Хитлеров у Немачкој – Чаушескуа у Румунији, који, ако не другачије онда на сопствени захтев, посвећују неке стране делегације када долазе у посету тој земљи.
Да ли је то могуће? Није, осим у „Зони сумрака“. При томе треба имати у виду да је Чаушеску био националиста, који се трудио да румунски фактор ојача на целом простору земље којом је владао (нпр. под изговором унапређивања пољопривреде систематски је разбијао компактне масе припадника мањинских народа за које је сматрао да имају сепаратистичке тежње), и у томе је умногоме успео. Није само лошим задужио свој народ. Додуше ни Броз. Само што је његов народ био хрватски, док је српском – против кога се борио већ 1914. као део аустроугарске казнене експедиције која је покушала да освоји и у прах претвори Србију – нанео много зла током своје владавине. Упркос томе он га неретко, и то још уз благонаклон став државе, слави.

ПОВРАТАК У 1982. ГОДИНУ Нисмо се потрудили ни да сами рашчистисмо с титоизмом, тим пре да свету ставимо до знања да је тако. Многима чак и делује симпатично што је кинеским вирусолозима, као да се ради о некој делегацији из 1982, уприличено да оду у „Титов меморијал“. И не боде им очи контраст с тиме што је који дан после тога православним верницима онемогућено да присуствују ускршњој литургији. То све – оно што се догодило али и незаинтересованост па и беневолентност великог дела јавности према свему томе – уистину је страшно. Говори много о нашем друштву и држави. И разједа наше националне интересе! О каквој одбрани Косова и Метохије причамо када славимо Тита који нам је ту задао страшан ударац? И раније је постојао тзв. косовски проблем и не можемо да кривимо наше бољшевике за његов настанак. Али можемо и морамо да их осудимо због размере које је за нас попримио. Југословенске бољшевичке власти су све учиниле да га разреше Албанцима у корист, а Србима на штету. Умногоме су у томе и успеле. Надаље, зар има смисла да се боримо (чак и површно како то радимо) за опстанак српског народа у Црној Гори ако нам је Броз у позитивном смислу битан? Па он је преточио у праксу, онда када већ то није морао, коминтерновски теоријски концепт црногорске нације. То је урадио да би ослабио српство.

(НЕ)ПРОДУКТИВНИ ЕТАТИЗАМ Данас, када смо поново почели да развијамо култ државе, о томе бисмо морали да размислимо. И даље је државна политика далеко од истински националне (сувише смо обазриви у одбрани својих интереса, држава води рачуна да се много не замери аутошовинистима и странцима итд.), али макар се више сама идеја државе, у мондијалистичком духу ниподаштавања суверенитета, не намеће. Нити се српство стигматизује. Држава се не промовише као пуки аморфни сервис грађана већ као истинска национална вредност. На све стране наши владајући политичари и њима блиски медији истичу њен надвременски значај за опстанак народа. Ради се на развијању наглашеног поштовања према застави и другим државним симболима. Истиче се улога класичних државних механизама као што су војска или полиција.
То све је, док се поштују демократски оквири и људска права, у реду, а по мом мишљењу и пожељно (обратите пажњу на култ државе и заставе у Америци). Али уз један услов, а то је неговање националне идеје и онога што јој служи, односно уз одбацивање свега што је подрива. Да се полазећи од тога вратимо на почетак текста и Турско царство, чији смо нажалост били сегмент. Оно је у великом делу своје историје било моћно. Радило се о у глобалним размерама великој, или макар у регионалним оквирима прворазредној сили. И да ли је то разлог да ми данас одржавамо култ Отоманске империје или да ли би било нормално да су тако нешто радили наши преци који су живели под влашћу великих турских султана? Разуме се да је у оба случаја одговор – не!

РЕВИТАЛИЗАЦИЈА СРПСТВА Потомци смо људи који су тежили обнови српске националне државе. За њу су се пожртвовано борили. А ми данас када је номинално имамо, морали бисмо много озбиљније да радимо да се томе саобрази реалност. А не да Србија у нечему и даље буде мала Југославија, у којој српство није прогањано, али и даље није носећи стуб државе. У светлу тога размислимо још једном о односу према Титу који наша држава и велики део друштва имају (поготово је томе привржена лажна, антисрпска елита коју актуелна власт често проба да одобровољи уместо да је, и по цену оштрог сукоба, одбаци и стави на место које јој на друштвеним маргинама припада). Да ли је на тим темељима могућа свестрана борба за националне интересе?
Да ли треба да дајем одговор или је он кристално јасан? Али хоћу да се подсетимо да су неки у Србији и многи око ње срећни што је он такав какав је. За последње је и нормално да им одговара што смо идејно спутани да се боље боримо за себе. Проблем су први. И то разних нијанси, од оних отворено антисрпских („наши“ србофоби) до сентиментално југословенских (став „сви смо ми исто“).
Турчење је некада доводило до тога да они који уђу у ту реку, из ње изађу видљиво као нешто друго, и то непријатељско према народу коме су пре припадали. Док многи које су задојили титоизмом (и они сада тај вирус даље шире) себе и даље сматрају Србима а тако их доживљава и окружење (што када се пређе одређена линија, суштински није тачно, али њу, срећом, већина људи који имају позитиван став према Брозу ипак није прегазила).

АКЦИЈА А НЕ РЕЧИ То не може бити потпуно исправљено, али штета може бити делимично умањена релативно брзо, те је реално да буде трасиран пут да у будућности постане маргинална. Но да би тако било, држава мора правилно да се постави, односно да од стране владајућих структура јасно буде дефинисано каква је она и које вредности промовише (што се манифестује на разне начине, од школских програма до војних униформи)! Овим што сада радимо осуђујемо себе на таворење у југословенско-српском, национално-анационалном хаосу. Садашња власт ипак спречава да антисрпство кулминира, али не чини довољно да буде искорењено, чиме се омогућава да остану отворена врата да се то у будућности деси (сетите се покушаја разних Соња Бисерко и Наташа Кандић да код нас све национално буде елиминисано).
О томе много говори и то што у кругу централе наше Безбедносно-информативне агенције – као остатак мрачне прошлости – и даље стоји дрворед којим је исписано ТИТО. БИА има мисију да брани српске државне а ваљда и националне интересе (према 1. члану Устава, Србија је не само грађанска већ и национална држава) а у њеном дворишту (буквално) лоциран је најгори симбол зла према нашем народу (https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/ekskluzivni-snimak-iz-vazduha-resili-smo-misteriju-evo-otkud-danas-tito-izmedu-zgrada/7y7xn5b).
Његово уклањање (нпр. делимична прерада сађењем новог дрвећа а не сечењем постојећег), несумњиво би изазвало отпор неких кругова. Па шта? Могу ствари и тихо да се ураде, али зашто бисмо националне потезе крили од србомрзачких очију? Национално истински свестан део српског друштва и наша држава изашли би на крај са онима који на свет гледају кроз призму србофобије. То је погодна прилика да почнемо борбу да добронамерни а заслепљени прогледају (и у време СФРЈ већина наших комуниста није била, а тим пре нису многи који и данас „воле“ Броза, антинационална већ хипнотисана и њих не треба мешати с титоистима, тј. заточеницима идеје да су Срби негативци); а да зли у односу на свој народ и државу добију поруку да нећемо више да трпимо акте њихове мржње. Како је написао један наш познати песник: „Србија није шака пиринча да је позоба свака врана коју донесе ветар.“

[/restrict]