Приоритети се мењају, али не и антисрбизам (други део)

Британска обавјештајна открића, која противрјече геноциду и политици тзв. међународне заједнице, па и Уједињеног Краљевства у БиХ, могу да значе и сљедеће: ми смо завршили посао и више нам није ни потребно да сакривамо трагове „забраном оспоравања геноцида у Сребреници“

Да ли је идеја међународне заједнице да док је 21. вијек још увијек амерички, обузда „мале Русе“ у Србији, Српској и Црној Гори, прије но што на крилима словенства и православља не стигну „велики“

Разноразне лудорије о „неолибералном крају историје“, о „једном свијету“, о „америчкој изузетности“, о „обавези САД да предводе“, о томе да се „превентивним интервенцијама“ безбједност Америке брани на свакој тачки планете и сл., серијски су генерисане на врхунцу моћи САД као једине суперсиле. Лорд Актон је одавно рекао да „свака власт квари, а највећа највише квари“. Ова мудрост односила се на појединце, али у потпуности важи и за империјалне државе и народе. Објективан процес глобализације претворен је у глобализам као уништавање суверенитета малих и нејаких држава и њихово умрежавање у свјетски систем доминације највећих и најјачих. Мадлен Олбрајт бестидно објашњава. „Ми идемо неколико корака испред, а остали се труде да нас схвате. И када им се учини да су нешто схватили, ми ћемо већ поново бити на дистанци од неколико корака испред, а они у недостижном и безнадежном заостатку.“

УНУТРАШЊЕ ПРЕСТРОЈАВАЊЕ Склони смо да вјерујемо да велики имају велике планове и стратегије у које се уклапају сви наизглед неповезани и контрадикторни конкретни потези. Свијет је данас у превирању које најављује епохалне промјене. Овај 21. вијек очигледно, бар у цјелини, неће бити амерички, како су планирали спољнополитички стратези САД. То су изгледа схватили бирачи који су подржали Трампов програм окретања Америке самој себи, те успостављања партнерских односа с Путиновом Русијом, немијешања у унутрашње ствари других земаља, али тај програм нису прихватили „дубока држава“, финансијски монополи, хипербогати владари из сјенке. Европа се налази у кризном унутрашњем престројавању без консензуса на видику. Глобалне непогоде с вирусом корона, новим мигрантским цунамијем и слично изискују брзе, краткорочне и неминовно недовољно промишљене потезе без дугорочне визије, а ми се узалудно трудимо да проникнемо у суштину политике која суштину и нема. Постоји чак постмодерна стратегија недосљедних и контроверзних маневара који збуњују покушаје да се у њима пронађу логички континуитет и рационални образац. Зато се уопште не треба питати о конзистентном садржају те политике, а једино се може препознати незајажљива жудња за доминацијом над просторима и народима.
Оснивачко и данас водеће језгро Европске уније чине бивше колонијалне силе Француска, Шпанија, Холандија, Белгија, Италија, до јуче и највећа од њих Британија, а придружиле су им се неоколонијалне САД. Њемачка је, фрустрирана што су јој наведене земље ускратиле колонијалне привилегије, изазвала два свјетска рата. Они та времена доживљавају као своје „златно доба“, а на школским часовима националне историје истичу просветитељско-цивилизаторске тековине колонијалног господства над тим дивљим пространствима и незахвалним периферним народима. Не пада им на памет да чине оно што нама препоручују: да заборавимо националну прошлост и окренемо се глобалној будућности, да се на све стране кајемо и извињавамо, да признајемо непочињење геноцида, да из уџбеника историје бришемо све што афирмише српски идентитет и самопоуздање, да мијењамо своју колективну свијест. Укратко, да се прилагођавамо док не изгубимо сва идентитетска својства и постанемо безлично нико и ништа. Такав људски материјал и сам вапи да постане terra misionis неоколонијалних идеологија, нових религија и других суптилних форми поробљавања којих жртве нису ни свјесне. Иновираним формама господства велике земље и народи ефикасно се супротстављају управо јачањем националног идентитета. Иран је деценијама непробојан бедем за хибридне нападе САД зато што је у овој прастарој култури жртва за вјеру цјењенија него гомилање робе широке потрошње. Руси не праве само суперсонично оружје него и у устав враћају православног бога. Милијарде Кинеза су се медијски заштитиле властитим интернетом. Али и у мајушној Црној Гори са шестсто хиљада становника догодило се чудо да су се православне литије показале јаче од режима иза којег стоји највећи војни савез у историји.

ЕПОХАЛНИ КОНТЕКСТ Даље, треба имати у виду и најшири епохални постмодерни контекст. Послије краја идеологије, па онда и постисторије, живимо у вријеме постистине и постчињеница у коме Американци бомбардују Српску и Србију осиромашеним уранијумом, чиме изазову епидемију малигних обољења, а онда Русима припишу малигни утицај на српски народ. Али у хобсијанском хаосу претполитичког стања и медијској какофонији боље се прима бесмислено него смислено уколико има јачи одашиљач. Државни поредак, писао је Хобс, настао је да човјек човјеку не би био вук, а додали бисмо: међународни поредак настао је да свијет не би био звјерињак борбе сваког народа против свих. Међутим, трансатлантска империја је рушила међународно право када год јој је неки уговор представљао ограничење. Глобализација се изводи помоћу мреже међународних институција, а ове пак служе за легализацију доминације и експлоатацију малих и нејаких од великих и најјачих. Већ Савјет безбједности УН, а поготово ММФ, СБ, СТО, ЕУ устројени су као нека врста добровољне потчињености побједницима у Другом свјетском рату, Европском унијом влада уједињена Њемачка, НАТО-ом командује амерички генерал који је потчињен шефу Пентагона. Британија је напустила Брисел да би се придружила моћнијем партнеру.

ДЕКОНСТРУКЦИЈА „ГЕНОЦИДА“ Најзад, британска обавјештајна открића, која противрјече геноциду и политици тзв. међународне заједнице, па и Уједињеног Краљевства у БиХ, могу да значе и сљедеће: ми смо завршили посао и више нам није ни потребно да сакривамо трагове „забраном оспоравања геноцида у Сребреници“. Зашто би нам уопште требало да нешто објашњавамо? Коме треба да се правдамо и извињавамо? Кога то послије четврт вијека уопште интересује изузев Србе? Нисмо ли их довољно стигматизовали као геноцидне да немају кредибилитет да било шта оспоравају? Најзад, Хашки трибунал је затварањем врата правосудно запечатио „нашу истину“, и архиву која крије „праву истину“ послао у Сарајево, мотивисаније да је крије и кривотвори од нас самих, а то што ће кабинетски историчари једног дана ишчепркати масне лажи, могу да се хвале само на својим еснафским конгресима. Сем тога, у хуману интервенцију укључили смо све чланице НАТО-а и ЕУ, па „ако су сви криви, онда није нико крив“.
„Међународна заједница“ данас мијења приоритете, али антисрбизам остаје. Сада Срби нису толико геноцидни колико су као „мали Руси“ помало и малигни. Док је 21. вијек још увијек амерички, треба обуздати „мале Русе“ у Србији, Српској и Црној Гори, прије но што на крилима словенства и православља не стигну „велики“. Прије нове Јалте треба окупирати што више простора народа као адут за нову подјелу зона утицаја. А Срби су опасни као кључни свједоци оптужнице против главних актера униполарног свјетског поретка којима ће судити нови мултиполарни поредак. Зато се ми данас, бавећи се „открићима“ британске владе о Сребреници, ипак не бавимо ћоравим послом него радимо за будућност која је већ почела.

Крај


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.