Политика друмом, догађаји шумом

Како су САД и ЕУ креирале политику према БиХ (Први део)

Да би неки масован злочин био злочин геноцида, поред осталог је неопходно да постоји политичка намјера, програм, план, политичка одлука да се зло почини. Ако нема тога, нема ни геноцида. Како онда објаснити да је Британија, заједно са САД, прије три године Савјету безбједности УН предложила резолуцију о забрани негирања геноцида у Сребреници, а ономад објављује своје обавјештајне податке о томе да геноцидне намјере није ни било. „Локалне јединице АБиХ излазиле су из заштићене зоне и оружано провоцирале реаговање српске стране, а онда се преко ноћи повукле према Тузли и оставиле небрањеном енклаву у коју се, одлуком ниже команде, омања јединица ВРС ушетала у центар Сребренице.“ Амбасадор у Сарајеву је тим поводом само поновио став Британије да се геноцид догодио.
Спољна политика Вашингтона, Лондона и Брисела прије, током и послије грађанског рата у Босни изазивала је и данас изазива недоумице и конфузију. С једне стране, импресионира одличним познавањем географије, топографије, историографије, демографије, статистике, као и конкретних догађаја до у детаље, укључив и досијее домаћих актера, а с друге, шокира политиком која систематски занемарује сва та сазнања и руководи се неким унапријед зацртаним схемама којим се опире реалност на терену.
Да је резултат, очекивано, лош, говоре повремене изјаве високих званичника САД и ЕУ који и сами признају да је ситуација у БиХ гора него почетком 1990-их и да су дубоко фрустрирани због неуспјеха свога ангажовања које траје већ готово три деценије. Како објаснити хроничну ситуацију у којој политика тзв. међународне заједнице „иде друмом“, а догађаји на терену – „шумом“? Зашто прије свега англо-америчка и политика европских вазала занемарује чињенице по цијену готово вриштеће недјелотворности? Но да ли је ипак баш тако или се само нама причињава из ракурса земаља и народа који су објекат ове политике?

[restrict]

ИГНОРИСАЊЕ ОБАВЕШТАЈАЦА Прва асоцијација на конкретан повод је вјечити сукоб између обавјештајаца и политичара гдје ови други игноришу радне резултате оних првих. Слично овом искуству с Британцима имали су Срби током рата у БиХ са Американцима када је из Београда у Вашингтон, уз посредовање Норе Белов, мимо званичних канала упућено истраживање Бате Иванишевића које егзактно свједочи о великим српским жртвама побијеним од стране тзв. АБиХ. Ћосићевог гласника Танасковића нису примили ни у предсједничкој администрацији, ни у Стејт департменту, ни у спољнополитичком одбору Kонгреса, него у ЦИА. Пошто су документе помно изучили, похвалили су их као вјеродостојне, али уз извињење да не могу да утичу на политички курс САД који је већ био заузет према БиХ. Понудили су једино да материјал похране у архиву. А читава прича је тек недавно отворена када је неко набасао на исти приликом декласификације докумената у архиви Уједињених нација, Фонд о рату у БиХ.
Дакле, када је у кулоарима моћи суперсиле усаглашен одређен политички став, прихвата се само оно што се уклапа, а остало оставља на страну, баца у смеће или чува за неку другу прилику и политику. Ако је шиптарска терористичка организација хокус-покус претворена у тзв. Ослободилачку војску Kосова, ако се писац Исламске декларације наједном претворио у грађанског лидера свих Босанаца и Херцеговаца, онда је могуће да се етикета скине и квалификација врати на изворну или налијепи нова. То добро знају и Шиптари/Албанци и Муслимани/Бошњаци, те зато њихови лидери истичу да су „добри односи (читај кооперативност, послушнст) са суперсилом важнији од интереса властитог народа“. У нека добра стара времена такве изјаве би се сматрале отвореном велеиздајом, али послије пада Берлинског зида на Балкану су процвјетале недовршене нације и нестабилне државе као дио западног пројекта стварања манипулатибилних паранација и парадржава.

ДИРЕКТИВЕ СТЕЈТ ДЕПАРТМЕНТА Обавјештајци се по природи професије прикривају у одори дипломата, новинара, хуманитараца, али међународна дипломатија у земљи под протекторатом дјелује отворено легално и легитимно у дугом континуитету и вјероватно најбоље познају стање на терену. У неформалном разговору обично сам их питао како они виде ситуацију у протекторату и, зачудо, добијао одговоре које бих и сам потписао. На сљедеће питање да ли о томе информишу своје владе које раде као да о томе ништа не знају, добијао сам још чуднији одговор. Информације шаљу, али само на почетку мандата, јер им од куће стиже непријатна реакција: „Ви сте задужени да спроводите, а не да креирате политику!“ Упорност се не исплати јер се санкционише премјештајем на нижу функцију или чак губитком добро плаћеног посла. И док су западне пријестонице шириле приче о српском етничком чишћењу Муслимана и Хрвата, слушао сам за столом како су „Бошњаци ти који нису спремни за равноправан договор и рачунају да ће српско и хрватско цивилно становништво током рата исцурити преко Дрине и Уне“. На моје посљедње питање, на основу којих информација се онда води спољна политика западних савезника према БиХ, одговор је био кратак: „Обавјештајне службе.“ Елем, политичари игноришу обавјештајне податке, а од дипломата траже да стриктно спроводе политички курс.
Американци бирају предсједника на основу његовог унутрашњополитичког програма, а изабрани предсједник суперсиле углавном се бави спољном политиком. Биографи предсједника САД и хроничари процеса доношења великих одлука у Бијелој кући из прве руке биљеже оштре полемике између шефова Стејт департмента, Пентагона и Обавјештајне заједнице. Предсједник их у Овалном кабинету консултује прије него што донесе одлуку. Описано је како су се у Kлитоновом кабинету жестоко сударали Kолин Пауел и Медлин Олбрајт око бомбашких интервенција по свијету, па и у БиХ и Србији. Парадоксално, али министар војни је, као и обично, био резервисан због неизбјежних жртава на америчкој страни, док је државни секретар за спољне послове био најмилитантнији. „Шта ће нам најмоћнија армија у свијету која гута рекордан буџет ако оклијевамо да је употријебимо?“, обрецнула се јастреб Мадлен на мирољубивог генерала Kолина. Предсједник се лако опредјељује за војну интервенцију само уколико гарантује брзу и лаку побједу, без људских губитака, поготово ако му треба поен за предстојеће изборе. Kлинтон је имао и озбиљнији мотив за бомбардовање српских положаја у БиХ. Био је то алиби за останак НАТО-а у Европи и трансформацију из одбрамбеног у офанзивни војни савез. Али уз то је ишао његов услов Изетбеговићу за 5.000 муслиманских жртава одједном да би анимирао подршку јавног мњења у САД. Наравно, Трампов први мандат одступа од свега претходно реченог.

НАЈМОЋНИЈИ СУ УВЕК У ПРАВУ Моћни су и сујетни и морају да буду у праву. Никад не признају грешке нити се извињавају јер то руши ауторитет и кредибилитет империје и подстиче непослушност и отпор, дајући касније свима аргумент да кажу да „није први пут да су промијенили промашену одлуку“. Зато суперсила не смије да попушта и када је читавом свијету, па и њеним лидерима, јасно да је политика погрешна. Тако су настали и Вијетнам и Авганистан, а на специфичан начин и тињајућа жаришта у БиХ и на KиМ. И све док не посустану у немогућој мисији, они могу и даље да тврде да су у праву и да ће прије или касније истјерати своје, да треба само још мало времена, стрпљења и упорности, завртања руку локалним властима, обарања животног стандарда народа пумпањем новца у опозицију, „независне“ медија и НВО. Ако не иде на други начин, зашто не и понека ракета.
У супротном, поставио би се проблем промашене инвестиције, односно оправдања уложених средстава, која би одустајањем или промјеном курса била бачена у воду, а то је најгори могући исход за капиталистички систем. Чак много гори од организованог криминала и корупције, јер са становишта националне економије баснословне крађе представљају само релокацију средстава из џепа покраденог у џеп крадљивца, а укупна количина новца из националне перспективе остаје иста. Синтагма „недовршени послови у Босни“ значи само да их треба наставити, а не да их треба окончати. Хронична жаришта ниског интензитета представљају трајан интерес војноиндустријског комплекса, финансијске олигархије безбједносне заједнице, дипломатије, мировњака, посредника, специјалних изасланика, енџиооваца и бројне техничке подршке. Треба сачувати стара и отворити нова радна мјеста, која на крају плаћају циљане државе, за чије добро сви они изгарају на терену.

ПОЛИТИЧКИ ИНЖЕЊЕРИНГ Изјаве политичара често забрињавају јавност, јер они владају, али можда је још опасније када се у њихово коло, свјесно или не, ухвате и проминентни научници и интелектуалци. Један од класика савремене политикологије Роберт Дал разрађивао је различите механизме рушења режима у иностранству. Јесте он истраживао у функцији ширења демократије у недемократске земље, али при томе се није обазирао на суверенитет држава са ауторитарним режимима, није такође доводио у питање сумњиве класификације држава у свијету као слободних, полуслободних и неслободних по методологији Фридом хауса, и напокон није се бавио квалитетом саме америчке демократије која се узима као референтна. Већ тада, Дал разматра рјешења као што су тајно финансирање опозиције, корупција политичара, медијски притисци и слично што је послужило као инспирација Шарповим „ненасилним револуцијама“, односно „обојеним револуцијама“ и „арапским прољећима“. Могло би се рећи да су политички инжењеринг грађења нових нација и држава на тлу Југославије започели комунисти признавањем нових нација и додјељивањем државних атрибута федералним републикама и покрајинама. Била је то основа конфедерализације земље, а затим и њеног распада, коме су кумовале САД и ЕУ. Уситњене државе и недовршене нације представљају Елдорадо за спољне манипулације.

ЛОГИКА ДВОСТРУКИХ СТАНДАРДА „Косово треба да оде из Србије – Српска мора да остане у БиХ.“ Ова драматична контрадикција која вријеђа здрав разум зове се „двоструки стандарди“, а појачава је чињеница да су Срби у БиХ конститутивни народ, који према Повељи УН имају право на самоопредјељење до отцјепљења, док су Шиптари у Србији национална мањина (народност, етничка група), која то право нема. Подсјећање на „двоструке стандарде“ деценију и више било је аргумент отпора антисрбизму „међународне заједнице“. На српско питање како је могуће истовремено и једно и друго, није било објашњења сем осионог цинизма да та „два случаја не треба повезивати“, да је „на агенди Империје Косово прво на дневном реду“.
Претпоставка да Запад није рад да Муслимани остану сами у бошњачком дијелу БиХ не држи воду јер су и Шиптари махом муслимани. Па приче да би прикључењем Српске настала „Велика Србија“, а при томе се не помиње да би аналогним прикључењем Херцег-Босне настала и „Велика Хрватска“. „Велика Албанија“ је изгледа чак и пожељна, иако би се Косово сецесијом, преко оближње границе, спојило са Албанијом, што сигурно не би обрадовало Брисел. У чему је онда ствар? Империја напросто експериментише на западнобалканском полигону да би тестирана рјешења касније користила широм свијета. Србија је послужила као модел за обојене револуције и арапска прољећа, утврдили су руски и кинески аналитичари. Испробани су сви механизми рушења режима: политичка изолација, медијска сатанизација, економске санкције, ликвидације лидера, бомбардовање… Kао полицентричан народ подијељен границама нових држава, Срби су посебно занимљиви као покусни кунић.

Наставиће се

[/restrict]