Лов у мутном

Каква се намера крије иза све нескривеније промене у понашању Сједињених Америчких Држава према Србији, укључујући наравно и Косово и Метохију?

Tекст није изашао у „Вашингтон посту“ већ у његовом суграђанину с немерљиво мањим утицајем, нећемо сад о угледу, у „Вашингтон тајмсу“. Написао га је извесни Џ. Мајкл Волер, који нема никаквог утицаја у круговима који „Вашингтон пост“, а не „Вашингтон тајмс“, сматрају угледним. И приде Волер има функцију вишег аналитичара за стратегију у Центру за безбедносну политику, тинк-тенку који нема баш никакав углед, па и мање од тога, у оним угледним круговима око „Вашингтон поста“ и вашингтонског естаблишмента који он представља.

ЦЕНТАР ЗА БЕЗБЕДНОСНУ ПОЛИТИКУ Па ипак, без обзира на све то, на Волеров је текст у „Вашингтон тајмсу“ – под насловом „Нека пропала косовска стратегија Била Клинтона нестане усред пандемије ЦОВИД-19“, који не оставља простора за нагађање о ауторовом ставу према тој политици, што нам је донела толико тога а ништа добро – на овај је дакле текст неопходно обратити нарочиту пажњу, а то ћемо овом приликом и учинити. Пошто је Волеров Центар за безбедносну политику (Center for Security Policy – ЦСП) далеко ближи Белој кући Доналда Трампа од свих оних експерата за наш случај који га презиру, уосталом, као и самог Трампа.
Из ЦСП-а су у најближе Трампово окружење дошли његова председничка саветница Келиен Конвеј, шеф кабинета Националног савета за безбедност Фред Флајц, заменик саветника за националну безбедност Чарлс Каперман, а и Трамп је о функционерима ЦСП-а, пре него што их је довео у свој тим, говорио као о „веома високо респектованим људима, које ја заправо познајем“.
Додајмо, а важно је и за даљу причу, да је реч о организацији са изразито антимуслиманским ставовима, која је уз то повезана и са саставним деловима америчког војноиндустријског комплекса као што су компаније „Локид Мартин“ и „Боинг“.

[restrict]

ЦИРКУС НАКАЗА У ПРИШТИНИ Још крајем фебруара стидљиво смо приметили да је, у једном јавном наступу, Трампов специјални изасланик за дијалог Београда и Приштине Ричард Гренел наговестио нешто занимљиво када је рекао да је Косово било „врућа тема на којој је радила Клинтонова администрација“ – имајући наиме у виду како се у Трамповој администрацији гледа на Клинтонову – а Волеров нам текст сад доказује да нас тај осећај, да Гренел прави исказује резерву у односу на досадашњу америчку политику на овом простору, није преварио.
Описујући споменик Билу Клинтону и његов булевар у Приштини, статуу Мадлен Олбрајт у оближњем парку, део пута назван по покојном сину Џоа Бајдена (Боу) и булевар демократског конгресмена Елиота Енгела и поштанску маркицу коју краси његов лик, није баш да је краси но добро – а све су ово црвене заставице и за Трампа и његове пунокрвне следбенике – Приштину и Косово Волер назива „забавним парком политичког култа“ и „циркусом наказа (freek show) за Мочвару“, ону с великим почетним словом коју је Трамп обећао да ће исушити.
И још, поврх овога: територија Косова има „стратешку вредност за Сједињене Државе равну нули“, а његов „најчувенији извозни производ јесу џихадисти“. Који су, предвођени „исламском терористичком групом ОВК“ и уз подршку Клинтонових, протерали „Србе-хришћане“.
А очување те креатуре плаћају „глупи Американци“ – Волер спомиње цифру од две милијарде долара новца пореских обвезника – како би територији која је „највеће регрутно место на Западу за џихадистичке терористе у односу на број становника (…) обезбедили војну заштиту од омражених хришћана“.
Те из свих ових разлога, мало ли их је, све и ако је слика холивудски поједностављена, али овог пута макар је на нашу страну, Волер тражи да се оконча „клинтоновски статус кво“: „Заступници Клинтонове машине сад ламентирају због тога што ’нестаје америчка стратегија на Косову’. Било је и крајње време за то.“

ЕНГЕЛ И КУРТИ Али далеко од тога да овај текст у „Вашингтон тајмсу“ – ма колико ми били уверени да он јесте значајан – представља и једини доказ да се нешто прилично чудно, и свакако досад незабележено, догађа у вези с америчком политиком према Косову и Метохији.
Сведочи о томе и писмо конгресмена Елиота и сенатора Боба Менендеза, упућено пре две недеље америчком државном секретару Мајку Помпеу, а које они „пишу како би изразили забринутост због улоге Сједињених Држава у преговарачком процесу између Косова и Србије“.
С које позиције су они забринути? То је потпуно јасно; не само што су обојица демократе већ и у свом писму подсећају на досадашњу „конструктивну улогу (САД) у региону“, која обухвата и признање самопроглашене независности Косова.
Енгел – то је онај лик с поштанске маркице – и Менендез сад траже „блиску координацију с нашим савезницима у Европи… Било какав покушај преговора о путу напред између Београда и Приштине треба да буде начињен у сагласју с Бриселом и осталим кључним престоницама на континенту“ – већ смо доста простора на страницама „Печата“ употребили да бисмо доказали да је несагласје на овој линији израженије него икада пре, овом приликом само на то подсећамо – и приде изражавају „велику забринутост зато што су САД заузеле оштар став према изабраној влади на Косову“ док је истовремено, „с повећаним притиском на Косово“, Вашингтон „одустао од притиска на Србију“ због њене кампање делегитимизовања самопроглашене косовске независности.
И приде Трамповој администрацији замерају што Србији није увела санкције због набавке оружја у Русији.
Додајмо свему овоме и да је конгресмен Енгел телефоном ових дана разговарао са смењеним премијером Косова Аљбином Куртијем – Курти за своју смену директно окривљује Ричарда Гренела – и да је том приликом, ето још једног преседана, Енгел „истакао да се ни на који начин не слаже са интервенцијом око тога ко треба да води Косово и процес дијалога са Србијом“, и још понешто што може да се схвати само као израз подршке Куртију у његовом сукобу с Гренелом, то јест Белом кућом.

ПОВЛАЧЕЊЕ С КОСМЕТА Узмемо ли пак укупну ситуацију у обзир, немогуће је избећи закључак, па нећемо ни покушати да га избегнемо, да је у току озбиљна модификација америчке политике према Србији, дакле Косову и Метохији, и да се она уобличава на начин који је поприлично различит од, да употребимо тај термин, клинтонистичког наслеђа с којим смо до сада били суочени. Промене које је у америчку политику унео Доналд Трамп коначно су доспеле и у наше двориште, око тога више нема много сумње.
Тако да сад само остаје да покушамо да одгонетнемо две преостале непознанице. Прво, шта хоће Трамп, ако већ неће оно што су хтели Клинтон и сви остали који су уследили? И друго: како то намерава да постигне?
Одговор на прво питање заправо се чини једноставним зато што нам је, већ неко време, практично пред очима. Уосталом, хајде да се подсетимо. Најпре је Ричард Гренел, у Београду, изговорио „ми ћемо се повући“ („ако саме стране одлуче да су завршиле с разговором и да нема одрживог политичког решења“). Па су Трампов син Дон Јуниор и још неколицина њима блиских сенатора јавно затражили да се америчка војска повуче с Косова и Метохије и врати кући у САД, а сада о таквој намери Џ. Мајкл Волер у „Вашингтон тајмсу“ пише отворено, као о нечему што је неупитно и само по себи разумљиво: „Трампова администрација покушава да извуче Сједињене Државе из косовске збрке.“

ПОДЕЛА ИЛИ АХТИСАРИ Друга непознаница – како Сједињене Државе мисле да постигну овај циљ – за сада је много непрозирнија. Једно понуђено решење, а то је теза коју заступа Аљбин Курти, своди се на тврдњу да Американци хоће брз дил, да су у том циљу склони подели Косова и Метохије, у чему им се он – Курти – испречио па су га зато и сменили.
Ова теза не делује немогуће већ и зато што су бројни представници власти у Београду, почев од председника Александра Вучића, говорили о разграничењу као пожељном решењу. О томе смо више пута и писали. Међутим, у интервјуу који је ових дана дао магазину „Форин полиси“, на директна питања да ли је видео такав план и да ли је неко с њим о томе разговарао, Курти одговара директним не. И каже да он то само мисли и да има утисак да тако неки план постоји.
Задржимо се закратко на овоме. Осим што, дакле, ни најгласнији заговорник тврдње да план поделе Космета постоји и сам признаје да то заправо ничим не може да потврди до својим мишљењем да је тако, постоје у овој тези још (барем) два слаба места. Прво: ако такав план постоји, зашто Американци нису покушали Куртија да убеде да га спроведе, него су га сменили пре но што су то и покушали? И друго: зар је ико успео да помисли да би, у оваквом стању повишених тензија на Косову и Метохији, а знамо какав је иначе ниво тамошње политичке културе, уопште било могуће прогурати евентуални план поделе, све и ако би он био постигнут?
Дакле, када се мало боље размисли, постоји бар неколико добрих разлога да се посумња у Куртијеву тврдњу. Тим пре што је и Гренел у више наврата негирао постојање плана о подели Космета, а чак је у недавном интервјуу за „Газету експрес“ рекао и да то уопште не види као могућу опцију.
Но све и ако је ово резоновање тачно, то јест чак и ако Гренел говори истину, свеједно још нисмо одговорили на питање како то Трамп намерава да се повуче с Космета, и како се у то уклапа смена Аљбина Куртија и последична производња додатне нестабилности у Приштини.
Постоји још један аспект читаве ситуације који још нисмо споменули, а то је намера Европске уније – о којој је председник Вучић јавно говорио – да оживи Ахтисаријев план („Ахтисари плус плус“) а с њим и преговоре Београда и Приштине. У таквом развоју догађаја америчко повлачење с Космета претворило би се у заиста немогућу мисију. Па отуда и, признајемо, ексцентрична помисао да је Курти елиминисан како би се спречио овакав сценарио. А ако нема разговора, не може да буде ни договора, поготово оног који би био по вољи разноразним клинтонистима. И то нас онда враћа на ону Гренелову претњу: „Ако саме стране одлуче да су завршиле с разговором и да нема одрживог политичког решења, онда ћемо се ми повући.“
Да ли су се зато заступници косметске политике Била Клинтона онолико узбудили? Ако онај текст из „Вашингтон тајмса“ иоле верно одсликава размишљање Трампове администрације, а видели смо да има основа да у то поверујемо, онда ни овакав развој догађаја није сасвим незамислив, све и ако делује исувише лепо да бисмо у то смели да поверујемо. То јест барем док нас догађаји не убеде у супротно…

[/restrict]