Између црног и белог лабуда

Економске мере и вирус корона

Сложен и замашан пакет мера Владе Србије за опоравак привреде дочекан је благонаклоно а од привреде и оберучке, мада експерти имају значајне резерве у односу на начин задуживања државе како би обезбедила намењена финансијска средства

Нису економисти случајно за катастрофални економски крах узели метафору „црног лабуда“, као оличење непредвиђених догађаја који имају разорне ефекте по финансијско тржиште и привреду. Његова супротност је „бели лабуд“, термин који се у економији везује за способност виспреног и проницљивог предвиђања кризне ситуације из каквих су многе „финансијске громаде“ до сада извлачиле енормне профите и увећавале своја богатства мерена милијардама америчких долара а њихови саветници бивали награђени, рецимо, Нобелом за економију.

ЕКОНОМСКА ПОШАСТ Пандемија вируса корона извукла је из сенке и заборава „црног лабуда“ чији творац, амерички финансијски стручњак пореклом из Либана и некадашњи професионалац са Волстрита, Насим Николас Талеб тај термин први пут користи 2001. године у својој књизи „Преварени непредвидљивошћу“. Књига тада није привукла нарочиту пажњу, као ни његова књига „Црни лабуд“ из 2007, да би тек годину дана касније, сломом америчке банке „Лиман брадерс“ и почетком светске економске кризе, постала светски бестселер.
Елем, овај „црни лабуд“ је само у првој недељи пандемије вируса ЦОВИД-19 пет стотина најбогатијих људи на свету ускратио за око 140 милијарди америчких долара, мада би економисти рекли да је ова природна катастрофа, и поред тога што није могла да се предвиди, само закомпликовала ионако до пуцања натегнуту економску ситуацију јер су, како кажу, и пре короне постојали више него јасни индикатори да „слободно тржиште“ није у стању да регулише и реши озбиљне проблеме у светској привреди. Свет је, другим речима, захватила експлозија незапослености и процене су да ће широм планете бити отпуштено и до 225 милиона људи.

ЗА НИЈАНСУ ЛАКШЕ Што се тиче Србије, ту су прогнозе нешто оптимистичније, бар судећи по изјавама председника Србије Александра Вучића и његове уверености коју црпи из примене нових економских мера. Његов оптимизам иде чак до очекивања да по завршетку кризе изазване вирусом корона стопа незапослености неће бити виша него што је просечна стопа незапослености у земљама Европске уније. Додао је и да ће нам бити „за нијансу лакше него у другим земљама“.
Све то проистиче из пакета мера за опоравак привреде Владе Републике Србије који подразумевају улагања од 5,1 милијарде евра, превасходно у приватни сектор, што је, како истичу, 11 одсто домаћег БДП-а. Фокус читаве помоћи, изјавио је министар финансија Синиша Мали, јесте на микро, малим и средњим предузећима.
Програм је практично подељен у четири тачке и односи се на одлагање пореских обавеза, директна давања предузећима, мере за очување ликвидности и директну помоћ сваком пунолетном грађанину Србије са 100 евра након завршетка ванредног стања. Одложене пореске обавезе ће се касније плаћати на рате, најраније од почетка 2021. године.
Друга мера је директна помоћ предузетницима, где ће држава сваком запосленом исплатити минимални лични доходак за три месеца, укупно око 750 евра по раднику, и то је мера којом ће бити покривено око 900.000 људи. Право на ту помоћ неће имати фирме које су отпустиле више од десет одсто радне снаге. Плате у јавном сектору и пензије се неће смањивати. Министар финансија каже да ће се средства обезбедити из буџетских резерви и на тржишту капитала.

НЕМАЧКИ РЕЦЕПТ И поред еуфорије и самохвалоспева, идеја није ни нова ни оригинална. Немачка је, рецимо, прво наменила 750 милијарди евра, недуго затим 820, да би коначно немачки министар финансија дао сагласност за кредитне гаранције за немачку привреду у висини 1.200 милијарди евра, што чини више од 25 одсто БДП-а, плус еврофондови. Поређења ради, Србија је, према прецизнијој рачуници, кад се не рачунају оне две милијарде кoje уопште нису паре државе него приватних страних банака (90 одсто), на шест до седам одсто БДП-а.
У сваком случају, прве оцене пакета мера су доста позитивне, бар како то види Фискални савет, независно регулаторно тело, оцењујући да је у начелу оправдано планирано велико задуживање Србије, веће од три милијарде евра за смањење негативних економских последица пандемије вируса корона, мада замера што мере и њихова имплементација касне (после месец дана кризе), док су друге земље биле много агилније у доношењу ових мера, а неке од њих су чак почеле и с њиховим спровођењем.

ПОКИДАНИ ЛАНЦИ Сличан став дели и већина економиста, хвалећи пре свега мере које се односе на исплату три минималца, одлагања плаћања пореза и доприноса… Али успут изражавају и бојазан, попут професора Економског факултета Љубодрага Савића, који у изјави за „Политику“ наводи да је упитно да ли ће привредници успети у року од три месеца да поврате свој бизнис, иначе им државна помоћ ништа неће значити за даљи развој пошто њихов бизнис умногоме зависи и од глобалних кретања, чији су ланци већ покидани.
„Већина мисли да ће све ово проћи ако се само мало притајимо, али би ипак требало да се зна да ће многи привредници у том међувремену престати да постоје, поготово мала и средња предузећа која живе од месеца до месеца, јер су њихове резерве мале. Тако ће се заправо створити ланчана реакција, јер од неке мање фирме зависи нека друга која узима на пример робу од њих… А све те фирме нису ’Фијат’ који себи може да дозволи луксуз да не ради пола године“, закључује Љубодраг Савић.
Управо страх од пословања које тек предстоји по окончању корона кризе и надаље навео је уредницу магазина „Бизнис“ Радојку Николић да, у изјави за „Дојче веле“, закључи да су изостале мере опроста дуга, јер се пореске обавезе само одлажу за следећу годину, што ће рећи да послодавцу остају обавезе и на минималну зараду. Иначе, по речима Радојке Николић, одавно постоје захтеви привреде да им се смање пореске обавезе као и разни доприноси.

СТО ЕВРА И ПРОБЛЕМ ЗАДУЖИВАЊА Скоро да су хорске замерке што је држава најавила исплату 100 евра свим пунолетним грађанима Србије која ће коштати буџет скоро 600 милиона евра (којима буџет не располаже), што је за Фискални савет „вишеструко лоша“ мера јер је види као економски неефикасну, будући да она не може да утиче на осетно и одрживо убрзање домаће привреде, док многи тај гест виде као „намигивање“ бирачком телу, поготову што следује тек по окончању ванредног стања.
Министар финансија Синиша Мали каже да ће се средства обезбедити из буџетских резерви и на тржишту капитала, што адвоката, економског и политичког аналитичара Бранка Павловића посебно брине, будући да се, како каже за „Печат“, уопште не размишља о паду буџетских прихода што је и те како важно с обзиром на то „одакле се задужујеш и на који начин то користиш“. Павловићу донете мере делују као концепт који претпоставља да ће се лако изаћи из стања у коме се налазимо, иако ће се то тек видети.
И за Фискални савет је најважније питање од кога и под којим условима ће се држава задужити за финансирање мера, што је трошак за који држава тренутно нема расположивих средстава, због чега ће Србија морати у кратком року снажно да се задужи, „а тај дуг враћаће с каматом сви грађани у годинама након завршетка кризе“.
Уз све то, држава мора током 2020. године да обезбеди и додатне три милијарде евра за отплату раније узетих кредита, то јест дела јавног дуга који током 2020. доспева на наплату.
Дакле, укупне обавезе које држава мора да финансира током 2020. износиће нешто више од седам милијарди евра, а само мањи део тога, односно нешто више од 500 милиона евра, држава може да финансира из својих резерви (депозита), навео је Фискални савет.
За Павловића је пак посебно погубно што држава има намеру да се за 2,5 милијарде евра средства задужи по комерцијалном основу било на домаћем или страном тржишту новца, мада више од 90 процента домаћих банака су у ствари стране банке, што значи да се у сваком случају задужујемо код странаца, а наше обавезе се индексирају у доларима или еврима.
Ако се баци тренутни поглед на тржиште новца, рекло би се да га има превише и по доста повољним условима. Само је проблем што у случају неке будуће рецесије или финансијског курцшлуса ни мале камате, у ствари, неће бити мале.
Пошто ће корисници иначе новац добијати у динарима, за Павловића је много целисходније да се држава задужи у динарима код Народне банке Србије (НБС). „Рецимо обвезницама са роком доспећа од 30 година и неком минималном каматом од неких 0,5 одсто“, каже Павловић и одмах појашњава да би ту обавезу временом појела инфлација, али би проблем био решен у овом тренутку, а да се не оптерећују у будућности грађани и привреда, односно будуће генерације.

ШТАМПАЊЕ НОВЦА „То би се“, каже Павловић, „обавило из примарне емисије и не би довело до инфлације. Уосталом, то раде Јапан, Велика Британија, Европска централна банка, а поготово америчке Федералне резерве.“
Тако је невидљиви вирус изазвао највећу државну интервенцију у историји САД, која износи око 2,2 билиона долара. Зна се да је Америка презадужена држава, па ће тај новац ФЕД једноставно наштампати.
И Европска централна банка (ЕЦБ) ће доштампати 1.000 милијарди евра како би заштитила евро и европску привреду од све разорнијих последица ширења потенцијално смртоносног вируса корона. Чак је и Немачка одустала од свог до сада тврдо зацртаног пута ка нултом задуживању, па ће се додатно задужити. Међутим, курцшлус је избио око заједничког задуживања и посвађао министре финансија. Боље рећи, пукла је још једном европска солидарност, ма колико њени челници покушавају да је бар декларативно сачувају.
Код НБС проблем је што је њој законом забрањено да купује дугорочне државне хартије од вредности, осим краткорочних – на три месеца до годину дана – за ликвидност буџета. Зато је држава Србија упућена на комерцијални сектор, односно стране банке. Осим уколико не би изменила ту законску одредбу, за коју Павловић каже да је „резултат политике неоколонизације коју спроводи ММФ“.
Ако је крај 20. века донео врхунац неолибералног економског концепта, онда је можда и логично да се с првим деценијама 21. века тај концепт нађе у „слободном паду“, у којем криза изазвана вирусом корона само даје на његовом убрзању. За неке је то оличење непредвидивог и погубног „црног лабуда“, док је за друге неминовна и тако извесна прогноза „белог лабуда“. За Србију ту не би требало да буде дилеме, ако не сада, онда у скоријој будућности.