Италија на излазној путањи

НЕСУГЛАСИЦЕ РИМА И БРИСЕЛА

Док челници ЕУ не могу да се договоре о начинима за решавање финансијске кризе коју ће изродити епидемија вируса корона, све више грађана Италије сматра да њихова земља треба да напусти Унију јер се показала неспремном и невољном да помогне у тешким временима

Ах, та Италија! Римини, Капри, Сицилија, Венеција и Тоскана… Мириси лимуна и плаветнило мора, испијање кампарија на плажи, мандолине и гитаре… Долазили смо код вас на летовање и одувек смо хтели да будемо бар мало као ви … ведри, весели и релаксирани. И одувек смо вам завидели на лепоти. Е да, ви баш знате да уживате … леп живот, прави долче вита! Сада видимо како се лавовски борите. И колико патите! Ни код нас ситуација због епидемије није лака, али код вас је хиљаду пута горе. Ваше исцрпљене медицинске сестре спавају по болничким ходницима на поду, лекари су принуђени да бирају ко ће од пацијената преживети, а ко умрети… Али знајте да сте у нашим срцима и мислима. Знамо да ћете успети! Зато што сте јаки и што је снага Италије управо у њеној лепоти, љубави и страсти. И то ће вам помоћи да сами изађете и из ове кризе. Ћао Италија! Ускоро се видимо. Да попијемо кафу или чашу црног вина на некој плажи или у пицерији – овако је априла 2020. писао немачки „Билд“. То није први пут да се у немачким медијима Италија приказује као нека земља дембелија у којој се с мало рада и труда лепо живи и по цели дан добро једе, пије и певуши уз мандолине. Међутим, горњи цитат из најтиражнијег немачког дневног листа прилично је узбуркао италијанско јавно мњење, јер је за многе порука била врло јасна – драги Италијани, сада се сналазите сами и не очекујте да ћемо вам помагати, а још мање да ћемо плаћати ваше дугове.
Узалудна су била сва настојања италијанских евроентузијаста, а поготово водећих медија да докажу да је „Билд“ обична жута штампа, и да није у питању званични немачки став поводом одобравања финансијске помоћи коју Италија очекује од Брисела за покретање економије која је пред колапсом услед тромесечне блокаде свих активности због пандемије вируса корона.

[restrict] Поменути текст је само долио уље на ватру већ тињајућег антиевропског расположења. Јер према резултатима најновијег истраживања најугледнијег италијанског института за испитивање јавног мњења „Демос“, само 22 одсто Италијана још чврсто верује у Европску унију; већина више не види сврху останка у заједници од које земља нема баш никакве користи већ, напротив, само трошкове и проблеме, али нажалост и бројна шиканирања, понижавања и вређања од „богате северне браће“ с калвинистичког строгог Севера. Штавише, 49 процената испитаника се определило за драстичну опцију хитног изласка из Уније, али и из евро зоне и повратак на добру стару националну валуту лиру.
Иначе, Италија је за функционисање „заједничке европске куће“ дала 230,7 милијарди евра, а заузврат, преко разноразних фондова за развој, добила 162,3 милијарде. Добар део новца намењеног за „италијански локални развој“, захваљујући „политички коректним“ локалним политичарима, усмерен је на збрињавање бројних миграната и финансирање локалних НВО – оне се најпре због финансијске добити и боре за прихват нових испорука робља из Либије које се, упркос пандемији, и даље свакодневно искрцава на Сицилији.
Стога се многи италијански порески обвезници оправдано питају има ли више сврхе трошити огромни новац за „заједничку европску кућу“ (овде се ради о 14 милијарди евра које Италија годишње уплаћује у ЕУ фонд) када због „европских правила“, која су у протеклих 20 година условила урушавање социјалне државе и пре свега здравства, долазимо у ситуацију да у невољи као што је актуелна пандемија Италији медицинским материјалом и особљем већ месецима помажу Кинези, Руси, Кубанци и Албанци.

РАТ МРАВА И ЦВРЧАКА Никога данас не треба да чуде поражавајући резултати „Демосовог“ истраживања, с обзиром на то да је земља оснивач ЕУ у тренутку апокалиптичне ситуације остављена на цедилу и препуштена самој себи, да се сналази како зна и уме.
ЕУ је Италији за сада послала заштитне маске направљене буквално од тоалет-папира, а Немачка је на лечење примила прво осам, а потом, галантно, и додатних 20 пацијената. А и трећи по реду састанак министара финансија Еврогрупе завршен је, 17. априла у зору, тоталним фијаском и тешком свађом. Наиме, док „Медитерански клуб“ (Италија, Шпанија, Француска и Португалија) предвођен председником Емануелом Макроном захтева издавање евро обвезница поводом ванредне ситуације, „јастребови“ с калвинистичког севера Европе с Ангелом Меркел и холандским премијером Марком Рутеом на челу и даље инсистирају на дисциплини и ригидности поштовања ЕУ правила и захтевају да „медитерански бонвивани, нерадници и фолиранти“ престану с „петпарачком представом“. И да уколико желе ЕУ финансијску помоћ, потпишу фамозни нови ревидирани МЕС.
МЕС је скраћеница за Европски механизам за стабилност који се активира у случају да се нека земља чланица нађе у озбиљном финансијском проблему. Поменути механизам први пут је примењен у случају „грчке економске кризе“, уз диригентску палицу злогласне Тројке (Европска комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд), а резултати овог експеримента су познати: од 2008. до данас куповна моћ Грка опала је за 28 процената, незапосленост је порасла за 23 процента, плате и пензије су смањене у просеку за 40–50 процената, јавна добра, укључујући и луку Пиреј, за мале паре су продата странцима, а пораст самоубистава, наркоманије и смрти од иначе баналних болести услед беспарице се и не може прецизно проценити.
Логично је да је Италија тренутно у озбиљном проблему, тачније да је економски на коленима због пандемије јер нико ништа не ради, не производи, не зарађује и то из простог разлога што је 70 процената индустријско-комерцијалних делатности блокирано зато што су сви „владиним декретом“ затворени између своја четири зида. И да им у противном, уколико изађу из куће и почну да раде, следе казне од неколико хиљада евра.
Реформа МЕС-а на којој инсистира ЕУ предвиђа да земље с великим јавним дугом (италијански је за јануар 2020. износио 2.443 милијарде или 134,8 посто БДП-а) пре него што добију помоћ из МЕС фонда морају да смање јавни дуг. Како? Па, лако – пошто је „европским јастребовима“ познато да су италијански грађани на првом месту у ЕУ по приватној штедњи и да на својим рачунима поседују 4.244 милијарде евра (податак из 2018, али се претпоставља да је сада око 4.500 милијарди).
Левичари из Демократске партије већ су се огласили на ту тему и предложили „богаташима“ да се из солидарности одрекну бар два процента свог новца у „име спаса Италије“. Роберто Гуалтијери, италијански министар финансија из редова „левичара“, иначе дугогодишњи ЕУ функционер и човек од великог поверења ЕУ, а који тренутно преговара у име Италије у Бриселу, такође мисли да треба пронаћи компромис и да „грађани не треба да буду себични“.
Све ово подсећа на Мусолинијеве говоре из раних 1930-их када се од Италијана затражило да у име Италије заложе злато, тако да су многи тада на „олтар домовине“ полагали чак и венчани прстен и ланчић с прве причести. Разлика је у томе што управо они који су доскора упозоравали да Италија лагано клизи према фашизму, и измишљали разноразне „фашистичке епизоде“, сада предлажу „Мусолинијеве мере“.
А шта тек рећи за оптимизам левичарског сенатора из редова Демократске партије Луиђија Занде да економски опоравак земље после пандемије није никакав проблем, јер Италија као гаранцију за ЕУ новчану помоћ има шта да заложи: ренесансну палату Киђи – седиште владе и велелепни барокни Монтечиторио – италијански парламент. Ово неодољиво подсећа на комедију из шездесетих година прошлог века у којој чувени Тото америчким туристима продаје Колосеум и Фонтану ди Треви.
А да је ситуација за уједињену Европу врло озбиљна, недавно је упозорио и Марио Драги, донедавно председник Европске централне банке, иначе врло дискретан и суздржан човек који не воли да се медијски експонира. На страницама „Фајненшел тајмса“ објавио је ауторски текст, као својеврсни апел Европи. Том приликом упозорио је своју наследницу Кристин Лагард, али и остале ЕУ функционере да се не играју с будућношћу Европе, а поготово заједничке монете и да под хитно треба помоћи угроженим чланицама и то издавањем евро обвезница за спас економије која је због пандемије на коленима.

БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ Наставак четвртих преговора на исту тему одржан је 23. априла, овога пута уз присуство председника и премијера 27 чланица ЕУ. Италију је на овој видео-конференцији представљао контроверзни премијер Ђузепе Конте, до уласка на велика врата у „високу политику“ анонимни провинцијски адвокат и професор Правног факултета у Фиренци којег бивши студенти памте једино по томе што је често отказивао предавања и садистички се иживљавао на испитима.
У међувремену је у Италији букнуо скандал да је Ђузепе Конте и постављен за премијера само да „одради посао“ и потпише фамозни МЕС, који за Италију, по мишљењу многих економиста, значи већ виђени „грчки сценарио“ и тоталну пропаст. Конте месецима упорно понавља да ништа није потписао и да никад тако нешто неће ни потписати, али истовремено додаје да не зна да ли је Роберто Гуалтијери, министар финансија у његовој влади, „можда у међувремену нешто потписао и неком нешто обећао“. Све скупа делује као партија пингпонга и да ситуација није драматична, можда би све било и бескрајно смешно. Поготово што је у оквиру владајуће црвено-жуте коалиције дошло до поделе на „политички коректне“ црвене левичаре из редова Демократске партије који захтевају потписивање МЕС-а, и жуте популисте из Покрета пет звездица који се томе жестоко противе. Иначе, неколико стотина италијанских градоначелника потписало је петицију да се Ђузепе Конте под хитно смени с места премијера, уз образложење да он и његови министри нису компетентни да воде земљу у овако драматичној ситуацији. Наиме, од када траје „Корона криза“ привредни раст је с плус 0,6 пао на минус 8 одсто, државни јавни дуг је достигао алармантан ниво од 155 процената БДП-а, незапосленост је достигла рекордних 12,7 процената, однос државног дефицита у односу на БДП-а је са 2,2 скочио на 10 одсто, а у државној каси недостаје 26 милијарди евра.
Поменути „састанак над састанцима“, који је данима био медијски истицан као „европско бити или не бити“, завршен је онако како су многи евроскептици очекивали – опет је одлучено да се ништа не одлучи. Наиме, иако је председница ЕУ Комисије Урсула фон дер Лајен обећала хиљаде милијарди помоћи кроз активирање ЕУ програма, ништа конкретно није потписано и помоћ се своди на формални европски пристанак да се до 6. маја састави пројекат који ће се можда до јесени реализовати. Наравно, уколико се с предлогом за помоћ „Медитеранском клубу“ сложе представници свих 27 земаља чланица.
Премијер Ђузепе Конте је пред крај састанка бојажљиво затражио да се процедура око одобравања ЕУ помоћи Италији мало убрза и том приликом упозорио да после пандемије вируса корона можемо да очекујемо и праву социјалну пандемију, будући да је питање дана када ће се армији од већ шест милиона екстремно сиромашних Италијана придружити и нових десет милиона незапослених од којих су многи гладни и принуђени да се хране у јавним кухињама.
После и овог пропалог ЕУ самита, у ситуацији када је италијански економски колапс на видику, а социјална бомба само што није експлодирала, није баш јасан оптимизам премијера Контеа који је пред ТВ камерама на крају видео-конференције отворио шампањац и наздравио холандском колеги Рутеу. Поготово кад од толико очекиваног „револуционарног акта о конкретној европској помоћи“ и самим тим опстанка заједничке европске куће за сада нема ничег. У преводу, што би рекао наш народ: Можда бидне, али не мора да значи.

[/restrict]