Европска будућност Србије

Какве везе пандемија вируса корона има с ЕУ интеграцијама наше земље

Можда је то само жеља. Можда и није ништа више од баналне прогнозе пошто обећање засигурно није. Или је тек нешто што, ето, треба да буде изговорено јер смо тако навикнути, али, богами, почиње то све више да делује и као претња. „Србија иде ка Европској унији и тај правац се не мења“, обавестио нас је шеф ЕУ делегације у Србији Сем Фабрици овог понедељка.

ПРОМЕЊЕНЕ ОКОЛНОСТИ Овакве и њима сличне речи – најаве светле и уз то безбрижне и надасве просперитетне будућности, која ће нам наступити чим је заслужимо тако што ћемо покорно учинити све што се од нас у њено име затражи, чак и када је то супротно нагону за самоодржање какав ваљда поседују и амебе а камоли интелигентна бића – овакве дакле поруке да са т(в)ога пута не скрећемо слушамо још од оног самита у Солуну 2003. године, и ево докле нас је то довело.
Сада, међутим, због вируса после кога више ништа неће бити исто, читава ситуација у којој смо заглављени већ више од 17 година, а амбасадор Фабрици онако лаконски подразумева да у таквом стању треба да останемо и убудуће, мора да буде поново размотрена. Из једноставног разлога што су се околности темељно промениле, при томе с тенденцијом да се у блиској будућности промене још више. Па већ и зато није нормално да се понашамо као да је све исто као што је било.
У најкраћем, кључних питања – такорећи животно значајних, и није ово неоригинално песничко претеривање, погледајте болнице и мртвачнице по Италији, Шпанији, Белгији… – има барем неколико.
Прво: шта ће остати од Европске уније кад све ово прође? Друго: шта ће она моћи да нам понуди? Треће: шта ће нама значити оно што ће она можда имати да нам понуди? И четврто: постоје ли и боље алтернативе?

[restrict]

ПЕРСПЕКТИВА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ Довољно јасан одговор на прво питање, најјаснији могући у овом тренутку, пружа нам вапај премијера Шпаније Педра Санчеза, објављен на страницама лондонског „Гардијана“.
„Будућност Европе је у питању“, поручује Санчез. „Наши грађани умиру и наше болнице су претрпане. Или ћемо узвратити непоколебљивом солидарношћу, или ће наша унија пропасти… Дошли смо до критичног раскршћа на коме је чак и најпосвећенијим проевропским државама и владама, као што је то случај са Шпанијом, потребан прави доказ посвећености. Потребна нам је непоколебљива солидарност… Солидарност међу Европљанима је кључни принцип ЕУ уговора. И она се исказује у временима попут ових. Без солидарности не може да буде кохезије, а без кохезије биће незадовољства и кредибилитет европског пројекта биће жестоко оштећен… Морамо да делујемо сада или никада, јер, управо у овом моменту, сама Европа је у питању.“
О солидарности за којом вапи шпански премијер Санчез уверљиво пак сведочи „Политико“, портал чија проевропска пристрасност често превазилази оквире умерености, те се никако не може оптужити за негативно спиновање: „ЕУ нације, упркос свом зарицању у све ближу унију, реаговале су себично и хаотично када је опасност постала очигледна… У петак, 28. фебруара, Рим је активирао ’цивилни заштитни механизам’ ЕУ како би затражио маске за лице и осталу личну заштитну опрему. Механизам, којим координише Европска комисија, зависи од добре воље чланица ЕУ да пруже помоћ… Признање Рима да је у невољи било је шокантно. Још страшнија, ипак, била је реакција осталих 26 чланица ЕУ: тишина. Како су ЕУ престонице почињале да паниче због сопствене рањивости, ниједна од њих није иступила да помогне.“
Штавише, описује се даље, „3. марта француска влада објавила је да преузима контролу над производњом личне заштитне опреме, уз реквизицију маски за лице… Ови потези покренули су домино ефекат који је навео Немачку да прошири забрану извоза такве опреме, забрањујући њену продају чак и савезничким ЕУ државама… Остале чланице блока брзо су се повеле за њиховим примером. Три дана касније, на хитном састанку у Бриселу, ЕУ министри здравља отворено су се свађали око приступа заштитној опреми, а немачка забрана извоза била је главни фокус критике.“

КОРОНА ОБВЕЗНИЦЕ Месец дана потом – након што је прошлог четвртка објављена вест да су се чланице еврозоне, после маратонских преговора, напокон договориле о пакету финансијске помоћи за ублажавање последица корона кризе, вредном преко 500 милијарди евра – површнијим посматрачима могло је да се учини да су се ЕУ партнери, после почетног несналажења, напослетку ипак досетили да јесу солидарни партнери који једни другима, зар не, треба да прискоче у помоћ.
Погрешан утисак, јер – опет „Политико“ – договор је само показао да је „бриселска уметност спиновања жива и здрава“.
Детаље пропагандистичке подвале је у ауторском тексту у „Гардијану“ појаснио Јанис Варуфакис, грчки министар финансија који је с те позиције отишао када су партнери из еврозоне солидарно сломили Грчку и натерали је да, упркос убедљивим резултатима референдума, прихвати оне сурове мере штедње.
„Игноришите наслове о 500 милијарди евра за спас Европе“, саветује Варуфакис и констатује да дил представља „дар непријатељима Европе“, која је „у четвртак увече претрпела историјски пораз“ и доживела „одлучујући ударац у темеље Европске уније“.
Варуфакисове тврдње, није то спорно, делују као фаталистичке, и могле би да се разумеју и као производ његовог нерасположења услед личног искуства, међутим, ево и детаља који их поткрепљују: „Иако читате наслове о импресивној суми од 500 милијарди евра за спас Европе, истина је много мање херојска. Заправо, цена постигнутог споразума је импотенција… Еврозона ће на кризу потрошити само 27,7 милијарди евра. А да би бројеви деловали боље, како би се достигла магична сума од 500 милијарди“, да скратимо причу, државама попут Италије, које су већ презадужене, биће само дозвољено додатно задуживање, укупно до тих магичних 500 милијарди, које моћно звуче само док се не примети да није реч о помоћи него о новцу који ће морати да буде враћен. Разуме се, по цену нових мера штедње и уз надзор какав је Варуфакисову Грчку већ ојадио.
А од коронаобвезница, тог заједничког инструмента задуживања чланица ЕУ како би се помогло најугроженијима за којим су завапиле – користимо поново ту реч јер адекватнија не постоји – Шпанија и Италија, нема ништа. То им је, уосталом, холандски министар финансија Вопке Хукстра и отворено рекао. Ускраћивање заштитних маски и осталих неопходних медицинских помагала у Европској унији није изузетак него правило и основни принцип функционисања.

ПОУКА ЗА СРБИЈУ Све нас ово, и још штошта сличног томе што овде не можемо ни да споменемо због ограниченог простора, али општа слика је јасна, и упућује на закључак да је велико питање шта ће на крају остати од Европске уније осим тог имена и громких парола. И на пропратни закључак да она неће ни моћи ни желети да нам понуди ништа више од онога што је сада, и то у часу њихове преке потребе, понудила својим старим и важним чланицама као што су Италија и Шпанија.
Све у свему, показују се као потпуно истините оне бесне речи председника Србије Александра Вучића о европској солидарности која је бескорисна бајка за лаковерне и ништа више од тога.
Утолико више чуди што је, упркос свему што се у међувремену издогађало а што је његовој оштрој оцени само додатно дало за право, можда и више него што је и могао да очекује, прошле недеље Вучић рекао: „Да будемо јасни. Србија је на путу ка ЕУ, то се не мења.“
Наиме, зашто? То јест ако тај пут уопште постоји, а убудуће ће постојати још мање него досад, кад нас ионако није водио никуда.
Наравно, јасно је да је ово време за преживљавање, а не за доношење крупних државних одлука. Али зараза ће проћи релативно ускоро, и тада ће питање нашег тврдоглавог истрајавања на том ЕУ путу морати да буде постављено амбициозније него икада пре. Не само због свега онога што се догађа у Европској унији и потреса њене темеље већ и зато што смо у свему овоме ваљда успели да приметимо и да нас примена разноразних европских стандарда – које, јел’, усвајамо због себе а не зато што нам они то траже, а и ако нам траже, то је само да би нама било боље, толика је доброта њихових срца, а не зато што је превасходно у њиховом интересу – у часовима кризе може одвести ка италијанском или шпанском сценарију катастрофе, а засигурно не у обећавано благостање.
Све ово тим пре што, такође јасније него икада раније, ова криза није само показала да Европска унија мора да има алтернативу него је показала да је дефинитивно већ има. Ено је, стигла нам је, и конкретно и симболички, у авионима с помоћи из Кине и Русије. Који, узгред буди речено, помоћ разносе и широм Европске уније…

[/restrict]