Evropska budućnost Srbije

Kakve veze pandemija virusa korona ima s EU integracijama naše zemlje

Možda je to samo želja. Možda i nije ništa više od banalne prognoze pošto obećanje zasigurno nije. Ili je tek nešto što, eto, treba da bude izgovoreno jer smo tako naviknuti, ali, bogami, počinje to sve više da deluje i kao pretnja. „Srbija ide ka Evropskoj uniji i taj pravac se ne menja“, obavestio nas je šef EU delegacije u Srbiji Sem Fabrici ovog ponedeljka.

PROMENJENE OKOLNOSTI Ovakve i njima slične reči – najave svetle i uz to bezbrižne i nadasve prosperitetne budućnosti, koja će nam nastupiti čim je zaslužimo tako što ćemo pokorno učiniti sve što se od nas u njeno ime zatraži, čak i kada je to suprotno nagonu za samoodržanje kakav valjda poseduju i amebe a kamoli inteligentna bića – ovakve dakle poruke da sa t(v)oga puta ne skrećemo slušamo još od onog samita u Solunu 2003. godine, i evo dokle nas je to dovelo.
Sada, međutim, zbog virusa posle koga više ništa neće biti isto, čitava situacija u kojoj smo zaglavljeni već više od 17 godina, a ambasador Fabrici onako lakonski podrazumeva da u takvom stanju treba da ostanemo i ubuduće, mora da bude ponovo razmotrena. Iz jednostavnog razloga što su se okolnosti temeljno promenile, pri tome s tendencijom da se u bliskoj budućnosti promene još više. Pa već i zato nije normalno da se ponašamo kao da je sve isto kao što je bilo.
U najkraćem, ključnih pitanja – takoreći životno značajnih, i nije ovo neoriginalno pesničko preterivanje, pogledajte bolnice i mrtvačnice po Italiji, Španiji, Belgiji… – ima barem nekoliko.
Prvo: šta će ostati od Evropske unije kad sve ovo prođe? Drugo: šta će ona moći da nam ponudi? Treće: šta će nama značiti ono što će ona možda imati da nam ponudi? I četvrto: postoje li i bolje alternative?

[restrict]

PERSPEKTIVA EVROPSKE UNIJE Dovoljno jasan odgovor na prvo pitanje, najjasniji mogući u ovom trenutku, pruža nam vapaj premijera Španije Pedra Sančeza, objavljen na stranicama londonskog „Gardijana“.
„Budućnost Evrope je u pitanju“, poručuje Sančez. „Naši građani umiru i naše bolnice su pretrpane. Ili ćemo uzvratiti nepokolebljivom solidarnošću, ili će naša unija propasti… Došli smo do kritičnog raskršća na kome je čak i najposvećenijim proevropskim državama i vladama, kao što je to slučaj sa Španijom, potreban pravi dokaz posvećenosti. Potrebna nam je nepokolebljiva solidarnost… Solidarnost među Evropljanima je ključni princip EU ugovora. I ona se iskazuje u vremenima poput ovih. Bez solidarnosti ne može da bude kohezije, a bez kohezije biće nezadovoljstva i kredibilitet evropskog projekta biće žestoko oštećen… Moramo da delujemo sada ili nikada, jer, upravo u ovom momentu, sama Evropa je u pitanju.“
O solidarnosti za kojom vapi španski premijer Sančez uverljivo pak svedoči „Politiko“, portal čija proevropska pristrasnost često prevazilazi okvire umerenosti, te se nikako ne može optužiti za negativno spinovanje: „EU nacije, uprkos svom zaricanju u sve bližu uniju, reagovale su sebično i haotično kada je opasnost postala očigledna… U petak, 28. februara, Rim je aktivirao ’civilni zaštitni mehanizam’ EU kako bi zatražio maske za lice i ostalu ličnu zaštitnu opremu. Mehanizam, kojim koordiniše Evropska komisija, zavisi od dobre volje članica EU da pruže pomoć… Priznanje Rima da je u nevolji bilo je šokantno. Još strašnija, ipak, bila je reakcija ostalih 26 članica EU: tišina. Kako su EU prestonice počinjale da paniče zbog sopstvene ranjivosti, nijedna od njih nije istupila da pomogne.“
Štaviše, opisuje se dalje, „3. marta francuska vlada objavila je da preuzima kontrolu nad proizvodnjom lične zaštitne opreme, uz rekviziciju maski za lice… Ovi potezi pokrenuli su domino efekat koji je naveo Nemačku da proširi zabranu izvoza takve opreme, zabranjujući njenu prodaju čak i savezničkim EU državama… Ostale članice bloka brzo su se povele za njihovim primerom. Tri dana kasnije, na hitnom sastanku u Briselu, EU ministri zdravlja otvoreno su se svađali oko pristupa zaštitnoj opremi, a nemačka zabrana izvoza bila je glavni fokus kritike.“

KORONA OBVEZNICE Mesec dana potom – nakon što je prošlog četvrtka objavljena vest da su se članice evrozone, posle maratonskih pregovora, napokon dogovorile o paketu finansijske pomoći za ublažavanje posledica korona krize, vrednom preko 500 milijardi evra – površnijim posmatračima moglo je da se učini da su se EU partneri, posle početnog nesnalaženja, naposletku ipak dosetili da jesu solidarni partneri koji jedni drugima, zar ne, treba da priskoče u pomoć.
Pogrešan utisak, jer – opet „Politiko“ – dogovor je samo pokazao da je „briselska umetnost spinovanja živa i zdrava“.
Detalje propagandističke podvale je u autorskom tekstu u „Gardijanu“ pojasnio Janis Varufakis, grčki ministar finansija koji je s te pozicije otišao kada su partneri iz evrozone solidarno slomili Grčku i naterali je da, uprkos ubedljivim rezultatima referenduma, prihvati one surove mere štednje.
„Ignorišite naslove o 500 milijardi evra za spas Evrope“, savetuje Varufakis i konstatuje da dil predstavlja „dar neprijateljima Evrope“, koja je „u četvrtak uveče pretrpela istorijski poraz“ i doživela „odlučujući udarac u temelje Evropske unije“.
Varufakisove tvrdnje, nije to sporno, deluju kao fatalističke, i mogle bi da se razumeju i kao proizvod njegovog neraspoloženja usled ličnog iskustva, međutim, evo i detalja koji ih potkrepljuju: „Iako čitate naslove o impresivnoj sumi od 500 milijardi evra za spas Evrope, istina je mnogo manje herojska. Zapravo, cena postignutog sporazuma je impotencija… Evrozona će na krizu potrošiti samo 27,7 milijardi evra. A da bi brojevi delovali bolje, kako bi se dostigla magična suma od 500 milijardi“, da skratimo priču, državama poput Italije, koje su već prezadužene, biće samo dozvoljeno dodatno zaduživanje, ukupno do tih magičnih 500 milijardi, koje moćno zvuče samo dok se ne primeti da nije reč o pomoći nego o novcu koji će morati da bude vraćen. Razume se, po cenu novih mera štednje i uz nadzor kakav je Varufakisovu Grčku već ojadio.
A od koronaobveznica, tog zajedničkog instrumenta zaduživanja članica EU kako bi se pomoglo najugroženijima za kojim su zavapile – koristimo ponovo tu reč jer adekvatnija ne postoji – Španija i Italija, nema ništa. To im je, uostalom, holandski ministar finansija Vopke Hukstra i otvoreno rekao. Uskraćivanje zaštitnih maski i ostalih neophodnih medicinskih pomagala u Evropskoj uniji nije izuzetak nego pravilo i osnovni princip funkcionisanja.

POUKA ZA SRBIJU Sve nas ovo, i još štošta sličnog tome što ovde ne možemo ni da spomenemo zbog ograničenog prostora, ali opšta slika je jasna, i upućuje na zaključak da je veliko pitanje šta će na kraju ostati od Evropske unije osim tog imena i gromkih parola. I na propratni zaključak da ona neće ni moći ni želeti da nam ponudi ništa više od onoga što je sada, i to u času njihove preke potrebe, ponudila svojim starim i važnim članicama kao što su Italija i Španija.
Sve u svemu, pokazuju se kao potpuno istinite one besne reči predsednika Srbije Aleksandra Vučića o evropskoj solidarnosti koja je beskorisna bajka za lakoverne i ništa više od toga.
Utoliko više čudi što je, uprkos svemu što se u međuvremenu izdogađalo a što je njegovoj oštroj oceni samo dodatno dalo za pravo, možda i više nego što je i mogao da očekuje, prošle nedelje Vučić rekao: „Da budemo jasni. Srbija je na putu ka EU, to se ne menja.“
Naime, zašto? To jest ako taj put uopšte postoji, a ubuduće će postojati još manje nego dosad, kad nas ionako nije vodio nikuda.
Naravno, jasno je da je ovo vreme za preživljavanje, a ne za donošenje krupnih državnih odluka. Ali zaraza će proći relativno uskoro, i tada će pitanje našeg tvrdoglavog istrajavanja na tom EU putu morati da bude postavljeno ambicioznije nego ikada pre. Ne samo zbog svega onoga što se događa u Evropskoj uniji i potresa njene temelje već i zato što smo u svemu ovome valjda uspeli da primetimo i da nas primena raznoraznih evropskih standarda – koje, jel’, usvajamo zbog sebe a ne zato što nam oni to traže, a i ako nam traže, to je samo da bi nama bilo bolje, tolika je dobrota njihovih srca, a ne zato što je prevashodno u njihovom interesu – u časovima krize može odvesti ka italijanskom ili španskom scenariju katastrofe, a zasigurno ne u obećavano blagostanje.
Sve ovo tim pre što, takođe jasnije nego ikada ranije, ova kriza nije samo pokazala da Evropska unija mora da ima alternativu nego je pokazala da je definitivno već ima. Eno je, stigla nam je, i konkretno i simbolički, u avionima s pomoći iz Kine i Rusije. Koji, uzgred budi rečeno, pomoć raznose i širom Evropske unije…

[/restrict]