Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Вишепартијски систем се свуда, а посебно у колонијалним демократијама, претворио у реалност која изгледа као карикатура
Кад је у Србију враћано вишестраначје деведесетих, најсумњичавији су били стари људи који су знали шта то бejaше у времену – преткомунистичком. Причали су како радикали, или која већ партија, пред изборе поделе сељацима десни опанак а леви стиже кад партија види резултате. Било је баш смешно. А данас, кад се фотографишу листићи иза завесе да би се на излазу узело 20 евра, кад активисти на кућна врата гласача остављају кило белог брашна, флашу уља, паковање коцки шећера… То никоме није смешно. С тим живимо. Подносимо.
УПОЗОРЕЊА ИЗ 19. ВЕКА Tих деведесетих поверење у демократију је било као да се ради о божанској поруци. Нико није знао шта је то у реалности, али је знао да је Добро. Свако питање значило би да сте „комуњара“. Што би питање било логичније, били сте црвенији. А Добро и комунизам нису у том времену ишли заједно.
Не би помогло ни да сте се позвали на другог председника Америке Џона Адамса, који је 1814. писао пријатељу, политичком филозофу Џону Тејлору, да „демократија никада не траје дуго. Она се брзо истроши, исцрпе и убије саму себе. Још се није појавила демократија која није извршила самоубиство“.
А као обична бизарност глобтротера из XIX века узимало би се указивање на запажања Алексиса де Токвила с пута по Америци (1831): „Узалуд тражим реч којом бих означио ову појаву јер стари појмови деспотизам и тиранија нису довољни. Стога ћу покушати да је опишем: Видим непрегледну гомилу у којој се људи, сви једнаки и истоветни, немирно комешају у потрази за баналним и вулгарним задовољствима којима желе да засите душу. Свако од њих, тако повучен и изолован, не зна ништа о судбини других… Над њима се уздиже бескрајна, заштитничка власт, која сву одговорност преузима на себе, како би им осигурала задовољство и како би бдела над њиховом судбином… Ова власт воли кад се њени поданици забављају и кад не мисле ни на шта друго осим на забаву.“
Подсећам, ово је запис стар скоро два века. И закључак: „Одувек сам веровао да се та врста ропства – уређена, блага, ненасилна – а коју сам управо укратко приказао, може комбиновати са спољашњим манифестацијама слободе, и то лакше него што би човек помислио, тако да стварање овог стања ропства неће бити нимало немогуће, па чак и уз сувереност народа.“ Дакле, о ропству је реч.
Стари континент се још и опирао. Тако се 1848. од „срећног живота“ у либералном капитализму запалила читава Европа. Та бруталност је родила социјализам и Карла Маркса. То је нова западна идеологија која настаје из очајничке потребе да се хуманизује либерализам. Страх од обнове револуције је после донео масовну здравствену заштиту, већу социјалну сигурност, бесплатно школовање…
Изгледало је да социјализам неће на томе стати, али су сукоби националних капиталиста око колонија и унутрашње напетости довеле до Великог рата 1914. У Русији, неевропској земљи (која иначе није била захваћена револуцијом из 1848), власти су се дочепали бољшевици, а Европа је, производећи страх од „црвене опасности“, убрзо после рата добила – фашисте. Трећа западна идеологија.
ХИТЛЕР, МУСОЛИНИ И ЧЕРЧИЛ Обе нове идеологије одрекле су се вишепартијског система. Комунисти су се у својој партији држали демократског централизма: слободно је критички разматрати и мислити, али кад се донесе одлука, она се бескомпромисно спроводи. Фашисти су правили организацију око вође. Он је објавио „Мајн кампф“ (1926). Објаснио шта треба и како чинити. Споља надзираним и пониженим Немцима Вајмарска република била је неподношљива. Груби и униформисани момци из минхенских пивница су морали доћи. Мусолини је саставио мањи спис „Доктрина фашизма“ (1932). Дивила му се цела Европа.
Лукави практичар Черчил, који се после досетио да је „демократија најлошија форма државе ако изузмемо све остале“, у то време је говорио о „генију са Апенина“. „Нацизам“, како то данас злокобно звучи. Али то је „национални социјализам“. Чак се Хитлер држао и црвене боје. Као што је Орвел увиђао, Хитлер је знао да људи желе више од уљуљкивања у конформизму који промовише стерилни индивидуализам а поништава личност. Вишепартијски поредак, на коме се заснива представничка демократија, производи булументе испразних људи који не дозвољавају да се мисли, у сваком преломном времену се уочавао као гробница не само демократије.
Такав какав је, вишепартијски систем је довео Хитлера (и Мусолинија) на власт. И то на два начина. Прво, стварна неспособност система да решава друштвене проблеме отварала је простор за оне који то могу. Друго, они су на власт дошли на „демократским и фер изборима“.
ЕВРОПСКИ ФЕНОМЕН Кад се завршио Други светски рат, западни либерали су социјализам на Истоку трпели као тумор који се мора првом приликом одсећи, а побеђени фашизам су представљали као лудило које се излило ниоткуда. Победници никад не држе до чињеница. Садашњост разумеју као вечност. Разумни гласови се скрајну. Ипак, док се још хладило оружје, Карол Полањи је у делу „Велика трансформација“ показао да је фашизам израстао из демократије. Као природна појава за ту врсту тла. Можда коров. Али неискорењив.
Роб Римен ће то констатовати и седам деценија касније, у наше доба. „Не смемо да заборавимо… фашизам је пре свега европски феномен“, констатује он у есеју „Вечито враћање фашизма“. И дијагноза за доба наше: „Савремени фашизам последица је политичких партија које су издале сопствене идеје, интелектуалаца који негују лагодни нихилизам, универзитета који нису вредни тог назива, масовних медија који су заборавили шта је квалитет. Управо су корумпиране елите те које негују духовну испразност у којој фашизам поново може да се уздигне.“
Могло би се рећи, ништа што није виђено век раније. „Партије су чудесан механизам због којег, у целој земљи, ниједан дух не може да посвети пажњу напору да, у јавним пословима, уочи и издвоји добро, правду и истину“, писала је 1942. у Лондону Симона Вејл, која је због Хитлера морала да бежи из Француске. То што су знали Хитлер и Мусолини било је, дакле, јасно већини која није могла да се покрене из живог блата: „Политичке партије биле су установљене у европском јавном животу делимично као наслеђе Терора (1793–1794. у Француској), а делимично под утицајем енглеске праксе. Сама чињеница да оне и данас постоје није по себи довољан разлог за нас да их задржимо.“ Јер: „Добро је једини легитимни мотив да се нешто очува. Зло политичких партија боде очи.“
МРЖЊА У ПАРТИЈСКОМ ЖИВОТУ Ово за српског читаоца не би било изненађење, јер је Драгиша Васић у књизи „Карактер и менталитет једног поколења“ (1919) тако сликовито описао дејство вишепартијског система на Србију која је у XIX веку бежала од Отомана и Истока и хрлила у прогрес. Цитирамо: „Мржња, то је она страст коју смо ми стали да познајемо у нашем унутрашњем, партијском животу. Ми смо ратовали са шест разних нација и ни једну од њих нисмо могли мрзети, а хтели смо да се између себе омрзнемо… Изгледало нам је, у једно време, да се политика без мржње не да ни замислити. Мржња, то беше причешће, које смо ми били дужни узимати пре ступања у онај живот и, према томе, сваки онај који би тај отров одбио да прими, сматран је без смисла за тај живот. Ко је год хтео лакше да живи, тај је требао да научи да мрзи. Ми смо сви били очевици како се у нашој земљи појављиваху професионални агитатори мржње. Они су је сејали у штампи, у администрацији, у школи, у војсци, у породици. Они су њоме дојили и опијали чак и децу.“
Па, ово као да је писано 2019! Наравно, то на брдовитом Балкану није самоникла биљка. „И као у Француској ’видело се да се јављају људи којима, изгледа, интелигенција служаше само да лажу, а срце само да мрзе’ (Поенкаре)“, поредио је Васић. А можемо и ми данас, али опрезно. Јер тамо је „стара демократија“ која је нама имплементирала „колонијалну демократију“. Тако да је ово што ми живимо, ипак, фалсификат оригинала. Тамо се бар у начелу ради о народној власти, овде се ради о механизму за спољно пљачкање друге државе и општу контролу страног народа.
ДЕМОКРАТСКА РУСИЈА, РУСИЈА НА КОЛЕНИМА Сетићемо се деведесетих и највећих примера. Славила се распаднута демократска Русија и презирала црвена Кина. Што су Руси изгледали бедније, то их је Запад више обожавао. Новодемократски бандити су износили стотине милијарди долара из земље, а председник нуклеарне силе молио је ММФ за десетак милијарди дугорочног кредита. Демократски председник Борја Јељцин је 1993. пуцао топовима на парламент. „Више нећемо трпети унутрашњу опозицију. Морамо се решити оних који не следе исти пут као ми“, рекао је председник Русије, који је пре тога телефонирао председнику САД Билу Клинтону и затражио демократски благослов.
Да, рекао је Клинтон и дао Јељцину 1,6 милијарди долара „као подршку америчког председника у сукобу са парламентом“. Из те љубави родила се – демократска Русија. Помагало се том инвалидном чеду: Џефри Сакс је знао како да се привреда минира и да не остане камен на камену, стигао је и Џорџ Сорош с хордама „филантропа“ и инвеститора, саветници „Голдман Сакса“ су ту, те фаланге америчких и европских фондација специјализованих за разарање истраживачких институција и успостављање „цивилног друштва“: Карнеги, Форд, Рокфелер, Херитиџ, National Endowment for Democracy… (У тој пљачкашкој хорди бејаше и мали Божа Ђелић који ће с тим науком стићи и до нас.)
Резултати су одмах били ту: између 1991. и 1998. БДП Русије се смањио за око 50 одсто, инвестиције за 90 одсто; индустријска производња је пала на 47,3 процента нивоа из 1990, пољопривреда на 51,8 одсто; очекивани животни век мушкарца пао је са 64,8 на 57,3 године; Русија је изгубила шест милиона становника, а угледни медицински часопис „Лансет“ установио је „корелацију између масовних приватизација, незапослености и великог повећања смртности у Русији“; наравно, није то свима било зло доба – „између шест и десет одсто становништва монополизовало је 50 одсто прихода и 70 до 80 одсто богатства земље, док су бројне породице живеле у урушеним кућама или нису имале довољно хране“.
Денг је за то време у Пекингу ћутао и подносио лаж о „масакру на Тјенанмену“. Шта је могао да каже. Кад нисте прозападни демократа немате право да аплицирате за истину. Али имате могућност да развијете најмоћнију привреду на свету. Упркос томе што су демотеоретичари тврдили да је слобода, па и слободно тржиште и прогрес докле је стигао „Мекдоналдс“.
ВАШИНГТОНСКИ КОНСЕНЗУС У СРБИЈИ Ми у Београду имали смо и „Мекдоналдс“ и парламент, али народ није хтео да изабере „демократског“ владара. Народу се некако чинило да сваки Вук вуче на Бранковиће. Типично српско сујеверје. И онда су нас „обучавали“ све до 2000. И кад је коначно народни избор био исти као избор Вашингтона, „Фридом хаус“ нас је оверио: „демократска земља“. Вишепартијски систем подигао се до пожељних нивоа. Главна радња је одмах била сукоб Коштуница–Ђинђић. Свађе, распродаје, самоубилачко законодавство… Али улазимо у „добитну“ спиралу: што горе то боље. Достигли смо Вашингтонски консензус. Џефри Сакс је већ могао да се пресели у филантропско јато. Џорџ Сорош неће ни кад умре.
Четврт века касније ево нас – озбиљна парламентарна демократија. Резултати су ту. Стигне понека примедба из Брисела, али то су породичне размирице. Тачно онако како „стара демократија“ извољева с пуним правом да се односи према „колонијалној демократији“ која френетично слави кад год је ова потапше по коси. Цене нас! Можда смо отишли даље него што су наши ментори очекивали. Шта можда?
Одакле да се крене, питање је сад. Ево, од прве функције демократског уређење – председника владе: актуелна персона на премијерској функцији, у чијим рукама се по Уставу и нашим законима концентрише највише власти – никад није учествовала ни на једним изборима (ни партијским, ни грађанским) а треба ли подсећати – систем је изборни, демократски, вишепартијски. Никад није до краја разјашњено и да ли има још једно држављанство осим српског. Експерт, помислио би неупознат човек, па то није ни важно. Али демократској јавности у Србији није позната ниједна њена изузетна способност – чак јој је и школска спрема, према приложеном, сличнија оним некадашњим вечерњим школама него озбиљном факултету. Једино ју је издвојило то што је – етаблирана хомосексуалка. Има и девојку с којом иде на утакмице репрезентације Србије. „Добила“ и дете. У конзервативној земљи као што је Србија. У тренутку када влада покреће кампању за стимулисање рађања а за обнову нације и породице. Шта да се каже? Демос засад ћути. Таблоиди прате све с одобравањем. Она има разумевање за ријалитије. И заиста се свим срцем залаже да бизнис њеног најближег сродника буде приоритет ове државе. Не, не бих био у кожи неком историчару који ће, кад једном будемо живели у нормалном времену, морати да разуме како је ово било могуће.
Неко коме је, упркос свему, остало зрно здравог разума питаће: како је такву особу Народна скупштина (како то гордо звучи!) изабрала. Али ми знамо да парламент у колонијалној демократији не бира. Парламент гласа. Мања је шанса да ту буде неко изненађење него кад би компјутери гласали. У компјутер могу да улете вируси. У главе народних посланика не може да улети обавеза према народу. И кад посланици не би долазили у узориту зграду преко пута Пионирског парка, секретар би без грешке могао да сабере гласове. Засад то правилник не дозвољава. Кад неки наш посланик одлучи да размисли да гласа другачије од хорде, он одмах зна да је време да се прикључи владајућој странци. Хорда политичких аналитичара препуна је експерата који разумеју демократску логику овог феномена. „Безмало свуда, а често чак и у случају чистих техничких проблема, операција заузимања стране, заузимања става за или против, заменила је обавезу мишљења.“ Вејл то назива „интелектуална лепра“.
Променити идеолошки профил у колонијалној демократији је ко рећи добар дан. Зато је у Србији омиљена теорија о „крају идеологија“, иако се не улази у то шта је повод којим је то Данијелу Белу пало на ум. Сад си народњак, али већ сутра ево најекстремнијег еврофила. До јуче би стрељао Тонија Блера, данас би стрељао за Блера. Човек нас је бомбардовао да би могао нашој влади да достави „диливери јуните“. Какви смо ми дивљаци!?
Некада је Синиша Павић у хумористичким серијама конструисао такве ликове. Смејала се цела земља. Данас су Павићеви напори смешни. Немаштовити.
Крај у следећем броју
