ЦОВИД-19 и занемаривање Русије

„Политичари измишљају претеће сценарије и подстичу пожртвовање оних којима владају. Монополски положај ауторитета учвршћује се када алтернатива гласи смрт, уништење, пакао“ (Курт Флаш)

Глобална паника која је завладала поводом – свакако не за потцењивање, али несумњиво код нас и у свету, из разних разлога, драстично предимензиониране – опасности од ширења и последица вируса корона, праћена је бројним геополитичким и пропагандним играма. Неофеудалне елите које упркос заклињању у демократију своје народе третирају као постмодерне кметове, међусобно али и с поданицима, играју се мачке и миша. Када прође ванредно стање, претпостављам, бавићемо се опширније свим тим, а сада ћу се ограничити на малициозни однос према Русији код нас и на Западу.

ИЗМИШЉАЊЕ САТАНЕ Како је отпочела свеобухватна, рекао бих хистерична борба против потенцијалне ЦОВИД-19 пандемије, у низу земаља кренула је нова лавина директних и индиректних антируских изјава. Као да су Русија и корона синоними: Ђаво и Луцифер. Москва је оптуживана да у ономе што се олако оцењује као изузетно тешка криза, гледа само себе и никоме не прискаче у помоћ.
И готово у исто време – гле парадокса – од неких других фактора, а понекада и истих који је један дан нападају по једном основу а следећи по супротном, оптужена је да помаже другима само да би за себе извукла геополитичку корист. Па је ли помаже или не? Али идемо сада даље. Укратко, Москва је крива и када помаже и када, наводно, не помаже. Попреко су је гледали и што се у почетку релативно одмерено, без претеривања, односила према новом вирусу, а онда су је поново прозивали када су под притиском уплашене јавности и руске власти повукле низ мера.
Тада је речено да херметичким затварањем граница и на друге начине „крши људска права“. А када се није баш толико дрско поступало с намером да се и у вези с короном Русија оцрни, њена улога је игнорисана или макар маргинализована. Све то се, нажалост, у некој мери дешавало и код нас а не само у Пољској, Црној Гори или у балтичким државама.

[restrict]

ПРОПАГАНДНЕ ЗАГОНЕТКЕ Тек што је у Србији уведено ванредно стање, из неких наших изразито прозападних медија одапета је ка Русији киша стрела натопљених старим отровом о њеној неспремности да Србима помогне када нам је тешко. Поводом оцена државног врха да је ЕУ подбацила, постављено је питање – „што не проговоре о изостанку руске солидарности“. На то су се надовезивале, од силне злоупотребе већ излизане, отужне фразе да док нам је у претходним деценијама Запад слао велике донације, од Русије скоро ништа нисмо добили (иначе увек без анализа колико тога су НАТО силе овде девастирале санкцијама и током агресије). Јер, као, Руси саможиво гледају само себе а нас третирају као своју периферну „губернију“, док нас они што су нас огњем и мачем таманили ваљда воле, што доказују поклањањем „лилихипа“.
За време пласирања таквих бесмислица никоме од њихових твораца није пало на памет да се запита да ли је Србија на путу ЕУ или неких руских интеграција? Да ли већ двадесет година слушамо мантре о европским или о руским вредностима? Да ли смо већ дуже од десет година придружена чланица Евроазијске уније или ЕУ? Коначно, да ли смо са НАТО-ом толико развили сарадњу да смо његовим припадницима дали имунитет као да смо у том пакту, док Руској хуманитарној мисији избегавамо да пружимо много мање од тога, а што смо одавно обећали? Или је обрнуто?

РУСКА МИСИЈА Добро знамо одговоре. Скоро хипнотисано дуго смо ишли ЕУ странпутицама занемарујући многе друге стране света. То се донекле, само донекле, у последњим годинама променило, али и даље наши званичници причају да су ЕУ интеграције за Србију приоритет. Отуда, ако на некога имамо право да се љутимо, то је онда Брисел који нас третира маћехински. И у реду је што се државни врх сада на њега љути. С друге стране, и те како имамо разлога да будемо захвални Москви за помоћ у вези са одбраном виталних националних интереса, од опстанка Републике Српске до одбране Косова и Метохије (питање је колико као држава адекватно бранимо своју јужну покрајину, али то је већ друга тема, ствар није до Руса).
Било је потребно и да Руској Федерацији благовремено одамо признање за помоћ око спречавања ширења короне. У оквиру пакета помоћи Србији у контексту епидемиолошке претње, Руска хуманитарна мисија у нашој земљи муњевито је реаговала. Примера ради, одмах је у сарадњи с домовима здравља у Медвеђи и Пожеги започела с дијагностичким прегледима потенцијално угрожених људи. У ту сврху су коришћене раније од стране Русије дониране покретне амбуланте опремљене свим потребним средствима.
Да ли смо о томе на време чули од наших медија с националном фреквенцијом? Нисмо. Сви накнадни покушаји да се то компензује не мењају оно што је у почетку учињено. Ако можемо да разумемо што се према Русији односе негативно опозициона прозападна средства информисања или она сличне геополитичке оријентације која су своје услуге изнајмила владајућој екипи, запањујуће је да су се према Москви неко време игнорантски односили медији блиски властима који се представљају као патриотски.

КЛАЊАЊЕ КИНИ Још није било кинеске помоћи а Руси су реаговали. Деловали би и много опсежније, слично као током поплава 2014, да се званична Србија одмах обратила Москви. Али она то није учинила. Упркос томе што су нам Руси први и то самоиницијативно прискочили у помоћ, од стране врха наше власти у почетку им није упућена ни једна једина реч похвале, као ни захтев за додатним ангажовањем људи и технике из Русије.
Уместо тога слушали смо театрална обраћања за помоћ Пекингу, пропраћена срцепарајућим захваљивањима иако нам до тада из Кине није стигла никаква помоћ. Међутим, пошто је она стигла, што је дало основ за помпезни дочек и пропагандни удар у прилог српско-кинеског „братства“, уследио је захтев Београда Кремљу да нам упути додатну помоћ. У провладине медије је, али и тада дискретно, пуштена информација о већ постојећој руској подршци. Претпостављам, намера је била да се не засени „кинески спектакл“, а после тога је прагматично затражена потпора од Москве и, да се она баш не наљути, упућена јој је покоја топла реч.
На поменути захтев Београда Москва је моментално одговорила позитивно. Како је Лавров рекао: „Русиja ћe, кao и увeк, пoмoћи Србиjи.“ Од Кремља смо добили уверавање да ће на било који начин за који проценимо да нам је користан и затражимо ту врсту потпоре, Русија бити уз нас. Само треба да тражимо а не да намерно ћутимо па онда оптужујемо Москву да нас се није сетила. Наша администрација је свакако знала и пре одговора званичне Москве да ће он бити позитиван. Па зашто је онда оклевала да се одмах адекватно обрати Руској Федерацији? И зашто је њу медијски игнорисала? То да је хтела да Кини пружи прилику за посебну почаст јасно је, али зашто јој је то толико битно?

РУСКО-КИНЕСКЕ ПАРАЛЕЛЕ Тешко је на то питање дати прави одговор. Нема сумње да нам је Кина важан економски партнер, али у околностима када се завршава изградња „Јужног тога 2“ или, како се он сада именује, „Турског тока“ кроз Србију (са значајним учешћем који ће то ове године имати у нашем Бруто домаћем производу) – о чему се углавном ћути да не бисмо револтирали Вашингтон – неозбиљно је рећи да нам је Москва мање важан привредно-енергетски чинилац од Кине. У (гео)политичкој сфери тим пре је тако.
Када се ради о спречавању даље централизације Босне и Херцеговине, односно пружању подршке Републици Српској, ту се значај Москве не може ни упоредити с кинеским. Напросто, Пекинг се држи по страни. У вези с Косовом и Метохијом није баш тако, али подршка коју ту имамо од њега само је сенка руске. Када се ради о одбрани угрожене Српске православне цркве од стране тоталитарног црногорског режима, односно подршци српском народу у Црној Гори изложеном свим могућим притисцима, значај Кине је још мањи него о питању РС.
Сагледа ли се све то, јасно је да нам је, уз сву повећану улогу Кине, Русија много већи ослонац. Упркос томе Београд, не само претходних дана већ и месеци, упућује Пекингу похвале као да се ради о додворавању вођства једне кинеске провинције централним лидерима тамошње свемоћне комунистичке партије. Стигли смо до тога да се током церемонијалних обраћања јавности, уместо уклоњених застава ЕУ, уз српске заставе појаве и кинеске. Уз то и да се кинески лекари (не умањујући њихов значај), на начин који је понижавајући за нашу медицинску струку, представљају као антички хероји који су дошли међу дивљаке да их подуче основним стварима.

МЕСИНА 1908 Како је данас тако је било и у прошлости. И када се ради о спремности Русије да помогне, али и о упорности њених непријатеља да то омаловаже, обесмисле, оцрне. Да не идемо даље од Италије. Њу, конкретно сицилијански град Месину, 28. децембра 1908. године погодио је страшан земљотрес. По разорним последицама и броју погинулих (око 60.000 у првој фази а са касније преминулим од повреда и до 80.000) то је био најстрашнији земљотрес у Европи у 20. веку. И ко се први нашао Италијанима? Руси! Игром случаја, недалеко од обала Сицилије налазила се једна ескадрила руске ратне морнарице. Руси су муњевито реаговали, те су се искрцали и притекли у помоћ становништву разореног града. Сматра се да су самопожртвовано спасли хиљаде живота. То Италијани памте до данас. О томе сведочи и монументални споменик руским морнарима у Месини. Као што и чињеница да је то дело једног италијанског вајара из 1911. добило адекватно место тек 2012. године говори о упорности и систематичности контраакција руских непријатеља.

„КЕЧ ОЛ“ ГЕОПОЛИТИКА? Да ли се ту ради о ирационалној фасцинацији Кином која се може поредити с пређашњим ЕУ фанатизмом? Или је у питању процена да уз све надметање с Пекингом, релевантни евроатлантски центри моћи много лакше подносе нашу сарадњу с том силом, која нам је и просторно и цивилизацијски далеко, него с Русијом која нам је у сваком погледу блиска? Можда се, надовезујем се на већ речено, у нашем естаблишменту – који се помало дистанцира од ЕУ, али остаје близак неким другим евроатлантским формалним и неформалним структурама – процењује да се оне руководе логиком клин се клином избија, па трпе на нашим просторима по себе мање опасан (кинески) фактор, ради елиминације онога (руског) који, основано или не, али утемељено на хладноратовском наслеђу, доживљавају овде као примерну претњу.
Уз то наши званичници, стиче се неодољив утисак, да не би револтирали српску јавност кивну на Запад, делом као допуну, делом као замену Русији, полако али сигурно уводе Кину. Тако се не прави радикалан заокрет ма које врсте, али се ствара геополитичка папазјанија слична унутрашњополитичком концепту знаном као „Кеч ол“ (catch all), који подразумева да се под једним лидерским плаштом окупљају све могуће идеолошке опције које су спремне да буду кооперативне. То све, на унутрашњем и спољњем плану у неком наредном кораку, ако то власт процени да је опортуно, теоријски отвара могућности за разне маневре.

РУСКИ ФАКТОР Са лично-партијског становишта можда је то и добро, али када се ради о нашем националном интересу – није. Поготово што иза тихог пропагандно-алхемичарског покушаја да се историјски утемељена русофилија Срба претвори у обожавање Кине – а и да се, узгред буди речено, према Русији промовише снисходљив однос као што се то сада чини у односу на азијску силу, било би ми непријатно – можда крије и нека много гора комбинација од поменуте, у које су укључене неолибералне перјанице с којима је део наше власти и даље близак, а које праве чудне савезе с Кином против Трампа. Свакако је циљ и, на пример Сороша, као и официјелног Пекинга, да он изгуби изборе. Ипак, надам се да то није случај када се ради о званичном Београду, па нећу сада у то шире да улазим.
Случај пак јесте то да су не само експоненти тих кругова већ и други кључни амерички клијенти претходних дана ишли толико далеко у испољавању мржње према Русији да су спречавали руску доставу неопходне помоћи од короне (или још више хаоса изазваног страхом од ње који је тамошњи лош медицински систем довео до колапса) веома угроженој Италији. Радили су агресивно као да је у питању војна опрема за противничку страну, а не хуманитарна подршка угроженом народу „савезничке“ Италије, али то нису чинили без разлога. Јер руска помоћ је огромна, али и тако профилисана да је сврсисходнија од било које друге. То је лако уочљиво и самим тиме је пропраћено буром проруских осећања и у Италији, која се осећа изневерено од стране својих наводних атлантских пријатеља, и у другим земљама где свест грађана није потпуно контаминирана антируском пропагандом.
Русија се лажно представља као баук са циљем да се између ње и других европских народа ископа непремостив понор. Томе свакако не погодује истина у вези с тим да је она, кад год се деси нека трагедија, била и остала солидарна са остатком Европе. Русија се и те како осећа делом европског културног круга (ком уистину и припада) и више је него на другим меридијанима (где такође хуманитарно делује) спремна да прискочи у помоћ када је то потребно. Спречавају је да то учини, али по правилу она успе да много помогне. Онда је до неке наредне кризе потребно улагати велики напор да се њена улога гурне у други план. Но ни црни евроатлантски магови нису у стању да сасвим анулирају сећање људи на руску помоћ.

РАЗУМНА (ГЕО)ПОЛИТИКА Ми Срби све то треба да имамо у виду, али и чињеницу да су руски војници, убрзо пошто су недавно стигли у Италију, у знак сећања на НАТО агресију на Србију која је започела такође у марту али 1999. године, уз руске истакли и српску заставу. Русија нам је кроз историју много пута помогла. И данас нам помаже. Добро је да Кина буде све јача. То доприноси глобалној равнотежи, али нити смо нити ћемо бити у зони њеног већег утицаја.
Ни када се ради о Русији нисмо у сфери њене доминације, али јесмо на једној значајној траси њеног утицаја. У прилог руско-српских веза раде и прошли векови, односно дубинска осећања оба народа. Отуда, само на крилима руске геополитике нешто можемо да постигнемо за себе. Тим пре што после предстојећих америчких председничких избора, ако Трамп победи (а по свему судећи хоће), руско-амерички односи ући ће у ново раздобље.
Ту превелико везивање за Кину може да буде контрапродуктивно. Ако наша власт већ толико прича о рационалном приступу политици, онда би то морала у већој мери да демонстрира, без жеље да потценим кинески политички значај и економски домет. Будимо и према њој, као и према Русији и свима другима који нам на неки начин помажу, захвални, али промишљено гледајмо своје интересе и имајмо разумне приоритете у међународним односима!

[/restrict]