Зечевизија – Једновремени удар

Као и Владалац, Свједок је основан на агресивној али трапавој монтажи хетерогених елемента који имају за циљ да сатанизују Вучића, односно митрополита Амфилохија

Нисмо дуго чекали опипљив резултат акције који је у Бриселу половином јануара изнео председавајући Војног комитета НАТО-a, британски маршал Стјуарт Пич о дејству стручног тима упућеног у Црну Гору са задатком да се супротставља наводним хибридним утицајима Русије на Балкану. Ствар је, наравно, почела од телевизије. Тачно месец дана после Пичове изјаве појавио се дводелни филм Владалац, медијски и политички дармар у производњи Н1, а само дан касније емисија Свједок божје љубави у Подгорици, на РТЦГ о митрополиту Амфилохију, а која је изазвала даље љуљање тла у целом региону. Постоји међусобна веза између ова два догађаја, што се може закључити по једновремености и синхронизованости, али и по медијском рукопису ових творевина који је сличан, тј. указује на блиске изворе. Као и Владалац, Свједок је основан на агресивној али трапавој монтажи хетерогених елемента који имају за циљ да сатанизују Вучића, односно митрополита Амфилохија (ма колико да ове личности представљају друштвене и историјске антиподе), а основни тон им диктује сужена, идеологизована свест. Овај рукопис је, у суштини, исти: одликује га низак ниво острашћености, невиђене медијске бахатости и грубости, која дословно вређа интелигенцију гледалишта. Како се другачије могу објаснити хорске анатеме другосрбијанске булументе у Владаоцу, достојне линча „народних непријатеља“ из првих послератних дана у режији Озне; откуд у ХХI веку написане идеолошке пароле намењене тоталитарном испирању мозга, оне којима се агресивно кида „драматургија“ Свједока? Ови трагови непријатно миришу на истог ноторног политичког манипулатора, медијског штакора (М. Бркић), који под надимком МИ6 оперише на релацији Београд–Подгорица у пословима својих лондонских (и ко зна којих још) налогодаваца и који има нарочите задатке (понавља то три пута у Свједоку) у супротстављању „малигном утицају Русије“. Митрополит Амфилохије тамо цитира свог великог претходника на епархијском трону, Светог Петра Цетињског, чије су клетве из XVIII део „токсичне стратегије Кремља“ из ХХI века, закључио је наш медијски штакор, а Монтенегро, који је истом постао 22. редовни члан Еуропског центра изврстности за супротстављање хибридним пријетњама сада гледа како да најбоље сатанизује свог великог претка.
Из Сарајева (а одакле би друго?) дошла је, врло брзо, јасна потврда да је акција Пичовог антихибридног тима (чији је пројекат изведен у троуглу Подгорица–Београд–Сарајево) планирана у истој централи. Из памфлета под насловом „Два ратна друга: Александар Вучић и Амфилохије Радовић“, који Ал Џазира објављује 24. фебруара, извесно је да су Владалац и Свједок саставни делови једног истог пројекта. Сам „аутор“ (извесни Томислав Марковић) ставља их у исти кош и између осталог, каже: „Два филма, о предсједнику Србије и црногорско-приморском митрополиту Српске православне цркве, изазвала су велику пажњу јавности… Укратко – подсетили смо се да је Вучић био један од актера ратнохушкачке политике која је починила највећа зла и ужасе деведесетих година, политике уништења, разарања и свеопштег расапа… У документарцу Свједок Божје љубави гледамо митрополита Амфилохија у природном окружењу – окруженог ратним злочинцима… Филмови Владалац и Свједок Божје љубави подсетили су нас да су Вучић и Амфилохије били активни учесници злочиначке великосрпске политике, чији трагови заиста смрде нечовјештвом. Судећи према њиховом данашњем односу према Црној Гори, они од великосрпске политике нису одустали, само је воде другим средствима. Кад нема Арканових пушака и топова, добре су и литије.“ То је, дакле, заједнички именитељ на коме игра Пичов антихибридни тим. „Кроз ваше континуиране извјештаје, као најсавременијим рендгеном, јасно се детектује у каквом се професионалном стању налази Јавни сервис свих грађана“, оценио је главни и одговорни уредник Радија Светигора, свештеник Никола Пејовић у отвореном писму уреднику и новинарима Радио-телевизије Црне Горе, у коме додаје да нема те новинарске форме и израза којима ће их неко надмашити, јер су они (тај уредник и новинари, прим. Б. З.) одавно сахранили објективно, непристрасно и истраживачко новинарство.