Записи из Русије

Пише Лав Пирогов

Ја ни Харија Потера нисам читао, ништа, ниједну реч. Уопште, живим у греху. Осамдесет посто онога о чему се прича наоколо за мене представља мрачну прашуму, али с времена на време заузимам позу да сам у курсу, и чак понекад пишем о томе у Слободној штампи. „Меркелова је изјавила да је Ердоган… То значи да ће Трамп…“

Смислио сам челични антистаљинистички аргумент.
Ево, стаљинисти кажу: ах, он је био некористољубив! Ах, иза њега је остала само блуза, пар чизама и сто са инвентарским бројем!
Глу-у-упости…
Свима је познато да је тиранин пушио цигарете „Херцеговина флор“. А ГДЕ ИХ ЈЕ НАБАВЉАО??? Куповао у киоску? Ха-ха. Доносиле му слуге! Робови! Да-аа, робови! Пузали су на коленима целим путем, па горе уз степениште! Ђаво је у детаљима, господо, ђаво је у детаљима…
Пошто сам ја учинио важно откриће, и мом животу у Русији сад прети опасност, тражим политички азил по програму заштите тражилаца политичког азила. Може и у кешу.
* * *
Има ли ко паметан? Паметни напред, остали стој! Хоћу да кажем нешто о култури. Ми, на пример, не волимо министарку Љ. због тога што она не воли културу. А можда је наш проблем у томе што ми ту културу недовољно познајемо, за разлику од министарке Љ.?
Чехов се користио услугама проститутки. Тургењев је на броду који тоне гурао жене и децу: „Ах, превише сам млад да бих умро.“ Достојевски се без дужног уважавања односио према Јеврејима. Маршак је, насупрот, био ционистички шпијун. Толстој је занемаривао породицу и саблажњавао сељанке. Шукшин се женио пет пута! А Гогољ супротно, уопште се није женио… Чуковски није подносио децу. Ни Едуард Успенски није подносио децу. (А како их уопште подносити.) Треба ли да пређемо на савременике?
* * *
Не волети Чехова – исто је што и не волети сунце. Да ли је то могуће? Да, ако си од нечега болестан. Чехов је човек двадесетог века, који је живео у деветнаестом и морао да глуми савременика. Ја такође – човек двадесетог, који живи у двадесет првом. Имамо много заједничког. Не волети Чехова – то је исто као не волети мене. По мом мишљењу – немогуће.
* * *
А демократија је немогућа зато што су људи глупи. Чак и неглупи људи су глупи, чак и ја. Њима се не може поверити да изаберу пут развоја. Као што путницима у авиону не треба поверавати да демократским путем возе авион. „Да, али путницима се може поверити да изаберу пилота“ – одговориће присталица демократије, то јест ви. Ето видите. Кажем вам да су људи идиоти. Чак су и мајмуни паметнији од људи: једу банане, спавају, чешу се, нећеш ту много глупости направити. ПА КАКО ЋЕШ ГА БИРАТИ, МАГАРЧЕ? На основу чега? Розе – плаветни?
Неглупи људи (апсолутно неглупих нема, али бар оказионално неглупи) представљају велику драгоценост. Њих треба неговати, искоришћавати. Омогућити им каријеру. Али њих је мало, од њих демократију нећеш направити.
* * *
Приликом сусрета писаца и наставника књижевности с Путином (не сећам се које године) један наставник је испричао да се деци више не може говорити: „Отворите свеске.“ Треба рећи нешто као: „Припремите за рад ваш лични радни простор.“ Иначе ће (размишљам ја, као методолог) један рећи: „Отворите свеске“, други, обратно: „Узмите свеске“, трећи уопштено: „Отворите уџбенике“ или „Узмите оловке и лењире“… И настаће потпуни хаос. Паника. А ако се каже: „Припремите радни простор“ – одмах је све јасно, зна се шта треба радити.
И узгред – дисертације. Добар методолог мора да има дисертацију, са атестацијама. Само не мора да има мозак, од њега добијеш слабост у удовима и онда немаш кад да пишеш дисертације.
* * *
Ја ни Харија Потера нисам читао, ништа, ниједну реч. Уопште, живим у греху.
Осамдесет посто онога о чему се прича наоколо за мене представља мрачну прашуму, али с времена на време заузимам позу да сам у курсу, и чак понекад пишем о томе у Слободној штампи. „Меркелова је изјавила да је Ердоган… То значи да ће Трамп…“
Томе сам се научио на другој години факултета, кад сам у књижевном клубу упознао две девојке са виших година. Оне су биле страшно паметне, читале су Кортасара и говориле „Хокусај, Хокусај“. А ја сам студирао Храпченкову монографију о социјалистичком реализму. Прва девојка звала је другу „Хмир“, а друга прву – „Константин Сергејевич“, и обе су биле невероватно лепе. Требало је климати главом, с ироничним изразом лица, као да разумеш о чему је реч. Сад ће код њих ускоро и унуци, претпостављам, а као да је јуче било.

Блог Лава Пирогова
Превео Ж. Никчевић