Затрпани смо наносима Лажи, дишемо их и гутамо на сваком кораку. Не може се рећи да су средства саопштавања њихови главни произвођачи, али су очигледно принуђена да у њиховом творењу и ширењу учествују. ТВ камере су тачно пренеле оно што им је показано у Рачку и на Маркалама; омогућено им је да се благовремено нађу на лицу места и сниме оно што виде. Згранути смо над показаним; а како бисмо се тек згражали над оним што је скривено…
Добих, редовном поштом, писмо од Друштва за помоћ гладној деци у разним деловима света. (Повремено дајем добровољне прилоге у сличним акцијама, па добротворне групе грађана, очигледно, размењују адресе давалаца.) У писму се наводе мучне и застрашујуће појединости. Сваких 30 секунди на нашој ситој и пијаној планети по једно дете умре од глади. Нека су толико изнурена да више не могу ни да плачу. Да их поврате у живот, потхрањују их разблаженом млечном течношћу, кроз штрцаљку. У писму је био приложен и пластични шприц, којим се даје прва помоћ.
Редовно уплаћујем за наше на Косову, па могу, једном, и за оне у Јужном Судану, Јемену и Сомалији. Испуних чек, са скромним износом, реда ради.
Да предахнем, укључих телевизор. А тамо, нове муке и несреће, навала миграната на грчку границу. На једном, на другом, на трећем каналу, иста гужва. Извештачи – Французи, Енглези, Американци – потресени оним што виде. Хиљаде и хиљаде беже из несреће у замишљену срећу, а ту, на истуреној осматрачници земаљског Раја, дочекују их пендрецима и бесним повицима. Репортери без граница, на азијско-европској граници, на средокраћи људске муке са турске, и људске суровости са грчке стране. То је видљиви део програма. Камере, а ни сниматељи, немају увида у позадину егзодуса. Извештачи су заборавили почетак приче, или га се нерадо сећају. Прошло је једанаест година откако су здружене снаге демократског Запада одлучиле да усреће Сирију. Требало је ликвидирати Башара ел Асада, диктатора кога је тзв. Међународна заједница одредила за одстрел. Било је предвиђено да акција потраје неколико дана, и медијска машинерија ју је једнодушно подржала. Мрски деспот је, међутим, пружио отпор. Имао је подршку знатног дела свога народа, умешали су се Персијанци и Руси, екстремисти и терористи, егзекуција се отегла. Лепо замишљено, али се изјаловило. Најновији талас избеглица само је једна од епизода вишегодишњег убијања и комадања Сирије. Покретачи рата су хтели најбоље, а испало је траљаво. Они, и њихова пропагандна и сниматељска извидница, сада су пуни саосећајности према мигрантима, које Турска још и додатно злоупотребљава, да би напакостила Европи, пред чијим вратима дрежди пуних 50 година. Све хуманиста до хуманисте. Пробају, па ако не иде, одмахну руком. После 20 година рата у Авганистану потписаше мир са омрзнутим талибанима. Шта год да учини, сила је увек у праву.
Нас, који људску комедију у Балзаковој употреби те речи пратимо једним оком и ослушкујемо једним ухом, ова аматерска представа човекољубивости подсећа на размере лажљивости, насилничке глупости и дволичности водећих светских сила, чије смо добре услуге, у Србији, крајем прошлог века, искусили на властитој кожи. Електронски медији су усредсређени на муку људи који опседају обале Лезбоса, Патмоса и Хиоса, и на отпор који им пружају граничари. Наоружана сиротиња млати голоруку сиротињу, што човекољупци оштро осуђују. А мигранти би да окусе сласти слободе и демократије чији се плодови, упркос настојањима усрећитеља, нису примили на њиховом тлу. Грци се грче као змије у процепу, а медијски хроничари се гнушају њихове бездушности. Они заступају начело слободног протока идеја, робе и људи у свим кутцима Балкана, па и шире по свету, свуда осим на обалама Рајне, Ламанша и Рио Браво дел Норте, на северу Мексика, где неки други невољници годинама чаме пред новосазиданим километарски дугим зидовима.
Журналисти су, сада, немоћни сведоци лошег обрта ситуације. Француски социолог Емануел Тод, у недавно објављеној студији, сврстава новинаре у припаднике радничке класе. Њихов је посао да заступају идеологију Естаблишмента онако како им то предочавају послодавци, власници штампаних и електронских медија. Радник је радник, посао је посао. Међу њима се нађе и понеки својеглави усамљеник, заклети истинољубац; њему је дато да се оглашава подаље од главнога тока, на маргини, колико да потврди како слобода није сасвим угушена него, ето, има слабу потражњу на тржишту. Свакидашњица плива у лажима и у полуистинама; са истином се тешко мире и они који је поштују.
Медијским хроничарима је остало да сведоче о видљивом. Они су надничари чије камере су устројене тако да хватају дводимензионалну слику стварности. За изливе човекољубивих емпатија ту нема места. Пропагандисти CBS, који су некада подржавали ратне походе на азијском и афричком континенту, сада сажаљевају жртве рата… Питање историјске и моралне одговорности се одлаже за нека друга времена.
Убиствену цену људског безумља, као и обично, плаћају недужни и немоћни, старци, жене и деца. Она деца која, од изгладнелости, више ни уста не могу да отворе, и ова која посрћу у избегличким колонама. Ф. М. Достојевски (1821–1881) нам је завештао опоруку да патња једног јединог детета не може бити оправдани залог усрећења читаве људске врсте. Овакве процене су у духу песничке осећајности, и словенске душевности. У западној цивилизацији мерила су нешто друкчија. Мадлен Олбрајт (1937–?), министарка спољних послова САД у годинама агресије на Ирак (и Србију), на питање да ли је смрт 500.000 ирачке деце прихватљива жртва за уклањање Садама Хусеина, дала је потврдан одговор. Да, вредело је! Садам Хусеин, и да је хтео, такав помор за сто година не би могао извести. Једно дете овамо, пола милиона онамо: то су две несводљиве рачунице. Демократија по моделу госпође Олбрајт и кодексу људских права како га она разуме, тако су високи идеали да за њих вреди истребити половину човечанства. За бомбардовање Србије ова племенита политичарка дала је и једно додатно образложење: требало је утрошити старо и испробати нека нова оружја.
Бегунцима из ратног пожара придружили су се они који беже од сиромаштва. Слободан Свет већ годинама проповеда људско достојанство и обећава материјално благостање свакоме ко му се повинује. Неке од бегунаца, који успевају да се увуку у Елдорадо, свакодневно виђам по улицама. Жене из Румуније и Бугарске просе, а мушкарци разносе оброке готове хране по кућама. На бициклима: моторна возила троше бензин, а послодавци на тај издатак не пристају. Други, у расходованим дечјим колицима, вуку проспекте трговачких фирми, и летке политичких партија, убацујући их у поштанске сандучиће, бар у оне на којима не стоји налепница Без реклама, молим!
Затрпани смо наносима Лажи, дишемо их и гутамо на сваком кораку. Не може се рећи да су средства саопштавања њихови главни произвођачи, али су очигледно принуђена да у њиховом творењу и ширењу учествују. ТВ камере су тачно пренеле оно што им је показано у Рачку и на Маркалама; омогућено им је да се благовремено нађу на лицу места и сниме оно што виде. Згранути смо над показаним; а како бисмо се тек згражали над оним што је скривено…
Како се приближити истини и истинској слободи? Један наш ТВ канал је то питање решио на врло прост начин. По његовим уредницима, слобода је у систематском одупирању властима и њиховој реторици. Храбро, али половично решење. Тамо, где унапред знате шта ћете видети и чути, тешко је говорити о слободи, а и истина мора да је окрњена. Ко хоће непристрасно да суди, мора се уздићи изнад арене на којој се сукобљавају политички актери. А у висинама је ваздух проређен и гледаност програма веома слаба.
(Не)поменути ТВ канал тражи да му се додели национална фреквенција. Треба му испунити ту жељу, не губећи из вида једну ситницу. Данашњи покровитељи тога канала су, године 1999, националну фреквенцију освојили бомбардовањем целокупне територије Србије и још су, надахнути поштовањем медијских слобода, усмртили 17 радника наше телевизије. Њихови данашњи гласноговорници нису криви за некадашње злочине својих финансијера, али ни ми нисмо криви што то зло памтимо. Да нисмо памтили, одавно би нам се, на овом простору, сваки траг затро.