Три дана која су променила Балкан

Пише Радисав Ристић

У сусрет годишњици једног догађаја од пре три деценије – тродневне седнице Председништва СФРЈ и Штаба Врховне команде Оружаних снага СФРЈ (одржане 12, 14. и 15. марта 1991. године), Печат објављује аутентично сведочење о току овог скупа, изузетно значајног за разумевање историјских и друштвених кретања везаних за распад Југославије. Седници су, поред чланова Председништва и Штаба ВК, присуствовали и  пуковници Вук Обрадовић, у својству начелника Кабинета ССНО, његов заменик Небојша Павковић и аутор овог прилога, у то време начелник Службе за информисање јавности о оружаним снагама и организатор за припремање ТВ прилога са овог скупа. Аутор сведочења које објављујемо предочава јавности бројне, до данас непознате податке који су обележили историјску седницу од које се очекивало решење кризе што је потом резултирала нестанком заједничке државе. Поједини детаљи те приче, непосредно после скупа и дуго после њега, представљали су државну тајну и до сада су били недоступни  широј јавности. Посебно је у оквиру тих збивања важна посета генерала Вељка Кадијевића Москви где је, после првог дана седнице, разговарао с маршалом Дмитријем Јазовим (недавно преминулим), министром одбране СССР-а. Био је то сусрет два министра о коме ни у руским ни у југословенским медијима није објављена ниједна једина реч.

Необичну судбину имао је припремљен телевизијски извештај о тродневној заједничкој седници Председништва СФРЈ и Штаба Врховне команде, одржаној 12, 14. и 15. марта 1991. године. Припреме за седницу, вршене у највећој тајности, протекле су, када је реч о облицима информисања јавности, у професионалном неспоразуму између представника Кабинета ССНО и Службе за информисање јавности о оружаним снагама. Начелник кабинета, пуковник Вук Обрадовић пренео је начелнику Службе за информисање наређење адмирала Станета Бровета, заменика савезног секретара за народну одбрану, да се, с обзиром на значај тог „историјског скупа“, цели догађај сними „од речи до речи“. У оквиру тог наређења посебно је забрањено присуство било ког домаћег и страног новинара, као и било ког фото-репортера. Несхватљиво је било наређење да снимање од „речи до речи“ треба да се реализује ангажовањем само једног телевизијског сниматеља. Служба за информисање је

приговором на наведено наређење нагласила да је снимањем једном камером технички немогуће обезбедити захтев да се цео ток седнице сними „од речи до речи“. Такође је указано на потребу ангажовања једног фото-репортера из Фото-службе „Народне армије“ и „Фронта“, јер је, како је гласило наређење адмирала Бровета, реч о „историјском догађају“. Крајњи исход је био да се снимање, уместо једном обави уз две камере, односно с два сниматеља и с једним асистентом расветљивачем. Предлог за ангажовање фото-репортера није прихваћен.
Цео ток седнице снимила је, у организацији Службе за информисање, мобилна ТВ екипа ВФЦ „Застава-филма“. Непосредно по завршетку тродневног скупа, припремљен је једночасовни телевизијски извештај. Из снимљеног материјала, којим су била обухваћена излагања и дискусије учесника, јасно се видело како су Стипе Месић, Јанез Дрновшек, Васил Тупурковски и Богић Богићевић отворено минирали напоре Штаба Врховне команде за предузимање мера путем којих је требало спречити међунационалне оружане сукобе и осигурати да се на миран, демократски и на уставу заснован начин разреши постојећа криза у земљи. Иако је материјал био спреман за емитовање исте вечери, по завршетку седнице – 15. марта 1991. године, у вечерњим часовима, из Кабинета савезног секретара за народну одбрану је наређено да се до даљег ништа не сме емитовати. Уместо тога, четири дана после седнице, 19. марта, Штаб Врховне команде издаје саопштење преко Новинске агенције „Танјуг“, у коме се поред осталог наводи следеће: „Прво, ЈНА ће поуздано обезбеђивати границе СФРЈ од свих облика угрожавања и неће дозволити њихове промене све док се не постигне и не ступи на снагу евентуални договор о томе у складу са Уставом СФРЈ. Друго, ЈНА ни под којим условима неће дозволити међунационалне оружане сукобе и грађански рат у Југославији. Треће, у решавању међунационалних спорова неће се дозволити насиље са било које стране…“

[restrict]

„НА ДЕЛУ ЈЕ ПЕРФИДАН КОНЦЕПТ” Истине ради ваља рећи да је уводно излагање, односно предлог Штаба Врховне команде за разрешење настале кризе у земљи, указивало на одлучност Кадијевића да се по сваку цену очува јединство и територијална целокупност СФРЈ. Његове речи, нажалост, нису допрле ни до домаће ни до иностране јавности. Пре преласка на званично излагање Кадијевић се присутнима обратио речима да „из ове просторије нећемо изићи док се не донесе коначна одлука у вези са предлогом Штаба Врховне команде“. На ту Кадијевићеву опаску огласио се Стипе Месић питањем: „Значи ли то да смо ухићени?“ Уместо одговора Кадијевић је изложио предлог за разрешење настале кризе. Његово аутентично казивање, у име Штаба Врховне команде, гласи:
„На делу је перфидан и до краја разрађен концепт разбијања Југославије да се изазивањем грађанског рата створе услови за спољну интервенцију и дефинитивну успоставу марионетских режима на просторима Југославије. Сурова реалност сучељава наше оружане снаге фактички са истим противником као и 1941. године. Ту су и домаће квислиншке снаге – фашистичке, усташке, четничке, белогардејске, балистичке, бугарофилске. Поново смо са њима сукобљени у борби за Југославију. Полазећи од уставне улоге и одговорности оружаних снага у обезбјеђењу независности, суверенитета, територијалне цјелокупности, уставног поретка Југославије, у име Оружаних снага и Штаба Врховне команде, предлажем:
1. Одмах донијети одлуку о завођењу ванредног стања на цијелој територији земље и суспендовати сва акта која су у супротности са Уставом СФРЈ и савезним законима.
2. Донијети одлуку о подизању борбене готовости оружаних снага укључујући и мобилизацију дјела јединица до нивоа који ће, према процени Штаба Врховне команде, гарантовати спречавање грађанског рата, успјешно супротстављање сваком покушају стране војне интервенције и обезбјеђењу услова за миран, демократски и на Уставу СФРЈ и законима заснован расплет југославенске кризе.
3. Хитно довођење нарушеног система одбране земље у уставне оквире. Разоружање и расформирање нелегално формираних оружаних састава, у складу са Наредбом Предсједништва СФРЈ од 9. јануара, потпуно реализовање ставова и одлука Предсједништва о руковођењу Територијалном одбраном и стављању система војне обавезе у надлежност Оружаних снага.
4. Хитно наставити политичке разговоре о будућем уређењу Југославије, а у републикама чија се руководства опредјељују за отцепљење, организовати референдум на коме ће се свакоме народу пружити могућност за непосредно и слободно изјашњавање, без икаквога диктата и мајоризације.
5. Следећи вољу народа исказану на референдуму, што прије, а најкасније у року од шест мјесеци, донети устав југославенске државе, организовати вишестраначке изборе и конституисати нове органе власти. Будуће југославенско друштво изграђивати као парламентарну демократију вишестраначкога типа, без наметања било каквих и било чијих идеолошких назора и монопола. Југославија је, као заједничка домовина свих наших народа, стварана у рату, уз огромне жртве. Стога нико од оних који су данас на власти нема право да даје сагласност за распад Југославије, нити да се мири са рушилачком стихијом којом је земља захваћена. Југославију су стварали наши народи и само они, својом слободно израженом вољом, могу да одлучују о њеној судбини. Оружане снаге СФРЈ дужне су да обезбједе услове за то. Оне не прихватају распад Југославије политиком свршеног чина и угрожавање њеног опстанка на било који други противуставан начин. Свако њихово друкчије понашање представљало би издају земље и најтежи злочин према народу. Завршио сам!“
Да оно о чему је Кадијевић говорио на седници не представља његов одлучан став у вези с предлогом Штаба Врховне команде, изразио је поред осталих и адмирал флоте Бранко Мамула, његов претходник на месту савезног секретара за народну одбрану. Говорећи о томе Мамула је поред осталог изјавио: „Кадијевић је мени рекао да треба да баци на кољена Туђмана и то руководство ХДЗ, јер је то толико очевидно да они на један крвав начин желе да изврше разрачун у Југославији и да то не може проћи… Он је, ван сваке сумње, желио Југославију бранити, али да иступи са оружаним снагама, са армијом да то учини, то он никада у својој свести, ни у свом начину размишљања, уопће није могао учинити.“
Јавности је данас врло добро познато како је Штаб Врховне команде, односно војни врх, „обезбедио“ границе, како „није дозволио“ међунационалне оружане сукобе и грађански рат и како је „спречио“ насиља у решавању међурепубличких и међунационалних спорова. Што се шездесетоминутног ТВ прилога тиче, он је готово и заборављен, да би из „бункера“ био извађен и емитован у време када је сецесија Словеније и Хрватске била готово окончана, а војска срамно подвила реп пред паравојним формацијама. Прилог са седнице је, наиме, био емитован тек у новембру – више од осам месеци по окончању седнице, непосредно пре него што је Кадијевић „из здравствених разлога“ поднео оставку на место савезног секретара за народну одбрану.

ЗБОГ ЧЕГА СВЕТ НИЈЕ БИО ИНФОРМИСАН „НА ПРАВИ НАЧИН” Симптоматично је, када је о овој седници реч, да је Кадијевић о њој говорио једном страном извештачу, не коментаришући је, ни тада ни касније – до одласка у пензију, пред домаћом и страном јавношћу. Крајем септембра 1991, наиме, Кадијевић је примио репортера „Скај њуза“ Ајернута ван Линдена, и одговарао му на нека питања о кризи и тренутном стању на просторима Југославије. У прилично бледом, неповезаном и домаћој јавности непознатом интервјуу, Кадијевић је, углавном, заузимао одбранашки став. Он је, како стоји у стенографским белешкама с тог разговора, рекао и следеће:
„У марту мјесецу ове године три дана је заседала Врховна команда, то значи Председништво као Врховна команда и Штаб Врховне команде. Има све снимљено филмом, из чега се јасно види да смо Предсједништво упозоравали да ће се догодити ово што се догађа сада у Југославији и тада смо захтевали да се стане на пут док је још вријеме. Нажалост, нису нас послушали, нису прихватили наше предлоге. Зар је било могуће претпоставити да се један народ наоружава на тај начин, а да други то неће учинити…“
Кадијевић се овде позива на филм (реч је, у ствари, о видео-материјалу), који је снимљен шест и по месеци пре овог интервјуа, а који ће јавност видети два месеца после наведеног интервјуа. Иако је било очигледно да је војни врх, на чијем је челу био Вељко Кадијевић, добрим делом утицао на медијске и војничке поразе, он се није устручавао да закључујући интервју „Скај њузу“ каже следеће:
„Ми ништа више не бисмо желели, што се свијета тиче, него да буде збиља на прави начин информисан о правој ситуацији у Југославији и посебно ЈНА, о њеном понашању, месту, улози и намери.“

Зашто свет дотле није био информисан „на прави начин“, зашто ништа није знао о „понашању, месту, улози и намерама ЈНА“, Кадијевић није рекао ништа. Није чак наговестио због чега је свет добио искривљену слику о догађајима у Југославији. А и лаицима је тада било јасно да је та искривљена слика била великим делом и производ чињенице да је војни врх од почетка одбијао сарадњу с домаћим и страним медијима. Јер свима је, осим војном врху, било јасно да бој не бије само „свијетло оружје“, већ да изузетну убојну моћ имају и медији. На несрећу, осим празних претњи, војска чак ни убојито оружје није знала да употреби.

Јавности је мало познато да је Вељко Кадијевић после завршетка првог дана рада тродневне седнице отпутовао у Москву ради консултације са министром одбране СССР-а, маршалом Дмитријем Јазовим недавно преминулим (25. фебруара 2020. у Москви), последњим совјетским маршалом. Још мање је био познат садржај разговора који је водио са својим домаћином због чега су међу старешинама у ССНО кружиле разне претпоставке – од подршке Совјетског Савеза да ЈНА изврши државни удар, до обећања да ће Совјети, затреба ли, пружити војну помоћ у циљу очувања територијалног интегритета Југославије.
Одлазак Кадијевића у Москву чуван је у највећој тајности, чак и од многих генерала па и од неких људи из војног врха. Посебно се водило рачуна да вест о путу у Москву не допре до генерала Антона Туса, команданта Ратног ваздухопловства, у кога се већ тада сумњало да иза леђа Врховне команде шурује с Фрањом Туђманом. На опште изненађење, међутим, рано ујутру 14. марта путнике за Моску дочекао је на војном аеродрому у Батајници Антон Тус. До данашњих дана је остало нејасно ко је генерала Туса информисао о путу када се има у виду да је то знало само неколико људи: Борисав Јовић, генерал Благоје Аџић, адмирал Стане Бровет, ваздухопловни генерал Мирчетић, пуковници Вук Обрадовић, Небојша Павковић и аутор ових редова.

ВЕЉКО КАДИЈЕВИЋ И ДМИТРИЈ ЈАЗОВ РАЗГОВОР ЗА ИСТОРИЈУ Двочасовном разговору између маршала Дмитрија Јазова и генерала Вељка Кадијевића, без присуства представника медија, присуствовали су пуковник Вук Обрадовић, ађутант совјетског маршала и преводилац Ток разговора, о коме не постоје никакве службене забелешке, обелоданио је шест година касније Вук Обрадовић који је, на основу сећања и неколико личних белешки, о разговору Кадијевића и маршала Јазова, записао поред осталог следеће: В. Кадијевић: Америчко је полазиште да је боље да се Југославија разбије, него да поново буде социјалистичка. То сматрају и неке друге земље – пре свега Немачка, па чак и Мађарска. Ситуација у земљи је крајње тешка. У Словенији и Хрватској на делу је директни сепаратизам. Национализам буја и у Босни и Херцеговини и Македонији. Влада се понаша проамерички, а Председништво СФРЈ је подељено – пола чланова је за Југославију, а половина против ње. У таквом односу снага основни циљ је да се разбије Армија и преотме власт у Србији. У почетку су тежиште имали на ЈНА, али нису успели, па су у међувремену тежиште пребацили на Србију. Ако се овако настави распад ће се догодити до краја године. Неопходне су одлучне мере да се Југославија сачува као држава, с тим да у њој остану они који то желе и да се промене изведу без грађанског рата. Главну улогу у томе имаће Армија, бар у првој фази. То није лако остварити, али тражимо начина. Интересују нас ваши ставови о неколико питања: прво, да ли би и шта би руководство СССР-а већ сада могло учинити да се Америци скрене озбиљна пажња на мешање у наше унутрашње ствари? Знам да то није лако, мешају се и у ваше, али ако се не зауставе биће лоше и вама и нама. Сматрам да је време да се то учини. Ако донесете ту одлуку, нећемо се ни ми обазирати на њих. Д. Јазов: Можда је требало урадити као Ден Сјаопинг. То је боље него грађански рат или да нам народе туче Америка. И код нас се ствари крећу у сличном смеру. Шест република не признаје централну владу: три балтичке републике, Молдавија, Грузија и Јерменија. Сада чекамо референдум, али једном ћемо морати да заведемо ред. Тамо су дошли фашисти: у Летонији, Литванији, Естонији и Молдавији сепаратисти, а у Грузији робијаши. Шта да се ради? В. Кадијевић: Ја сам за одлучно деловање, јер питање је: или ћете ви наступити за социјализам, или ће завладати они, па ће вас онда вешати! Друго, нама прете употребом војних снага Запада. Кажу: нећемо дозволити либанизацију Европе! Ако дође до војног сукоба у Југославији и војне интервенције Америке, онда би се то учинило под видом снага ОУН. Како би СССР реаговао – ако би дошло до тога? Треће, може ли се простор Мађарске користити за интервенцију против Југославије и да ли Мађарска и даље илегално снабдева Хрватску оружјем? Четврто, каква је ваша процена могуће улоге Бугарске у предстојећим недељама или месецима, јер она се већ нуди НАТО земљама? На крају, желим да пренесем поздраве Борисава Јовића председнику Горбачову. Јовић жели да се састане с њим и спреман је да то учини у свако доба које одговара Горбачову. Може официјелно, а може и неслужбено. Д. Јазов: Било би ми драго да добијете одговор на то питање до вашег поласка из Москве. Ако то не буде могућно, онда ћу се постарати да га добијете што пре. Горбачов ће у 16 часова бити са људима из Цркве. Зваћу га у вашем присуству, имам директну везу. В. Кадијевић: Молио бих одговоре на прва два питања: шта учинити према Американцима, да ли је могуће ићи са некаквим упозорењем и какав је ваш став поводом могуће војне интервенције Запада на Југославију? То је смисао мог доласка. Стање код нас много зависи од стања код вас. Д. Јазов: Слажем се и добро је што ситуацију цените објективно. Недавно су ме питали како гледам на постојање Варшавског уговора. Одговорио сам директно: само слепац не види да више нема Варшавског уговора и социјалистичке заједнице. Питали су ме даље: шта ће бити са тим државама. Рекао сам им да оне нису потребне НАТО-у. Раније су их Немачка и Америка звале и обећавале пријем у НАТО ако напусте Совјетски Савез, а кад се Варшавски уговор распао рекли су – шта ће нам те земље! Америка би желела да оне остану такве какве су и да њихова руководства владају што дуже, како би што више грехова могла да припише социјализму. Те земље сада лошије живе него у социјализму. Ствар је у томе да се сви боре за власт, а нико не ради. Главни извор дестабилизације у Совјетском Савезу је уништење привреде. Три, четири године говоре: наш главни бич је државни план! Али све се планира, а нико није заинтересован да производи. Све везе су покидане. Сада ради само оно што је у рукама централне владе (војна индустрија, али не цела), а све остало је отишло у тандарију… Запад неће да ратује, али ће економским путем ићи на Совјетски Савез и друге социјалистичке државе. Због свега тога делујте храбро и никога се не бојте… Запад за сада нема снаге за брзе интервенције. Тек желе да их створе у Источној Немачкој. Југословенској народној армији и Југославији никакве западне снаге не прете. Они немају ни право да ЈНА проглашавају интервенционистичком. В. Кадијевић: Они се неће мешати само ако буду уверени да ће добити батине. Д. Јазов: Што се тиче могућности да Мађарска територија буде искоришћена за интервенцију против Југославије, могу да кажем следеће: све је могуће, али како да се то образложи? Они су већ признали да су испоручили Хрватској део оружја, али имају уговорену испоруку веће количине. Не знамо да ли је све испоручено… Што се тиче Бугарске, она је, док се још није осушило мастило с потписа о распуштању Варшавског уговора, тражила од Американаца бесплатну испоруку тенкова. Они су растурили комунизам, Социјалистичку партију, суде Живкову… Када је о армији СССР-а реч, ту је све компликованије него у Југославији. В. Кадијевић: Да ли се и код вас организују републичке армије? Д. Јазов: Да, али сада је све то примитивно. У Грузији стварају националну гарду и за годину, две дана имаће неколико хиљада људи. Каква је то армија? В. Кадијевић: Хоћете ли их разоружати? Д. Јазов: Могу данас, али нема команде, односно одлуке! Зашто су то урадили, само – зашто, зашто, зашто… Само се питају и грде. Све је на примитивном нивоу, али и такве формације пуцају и убијају. Када у Совјету почне разговор о томе, главна парола је: само да се Совјетска армија нигде не меша. Хоће да нам вежу руке. Када су овде дошла два пука за параду, сваки дан су ме питали: шта ће они ту? Током даљег разговора Јазов је највећу пажњу посветио политичкој ситуацији у СССР-у, посебно истичући да је све проблеме изазвала перестројка. Он је, при томе, отворено испољавао одбојност према Горбачову. При крају разговора, показујући на његову слику огорчено је додао: „Ма само кад би нам овај дозволио, показали бисмо ми Американцима. Били би они мањи од маковог зрна.“ Једина констатација Кадијевића после разговора с руским министром одбране свела се на више пута понављане речи да су „Руси у блату до колена и да нису у стању да помогну ни себи, а камоли нама“. * * * О боравку у СССР-у и сусрету с министром Дмитријем Јазовим Борисав Јовић пише: „Вељко ми је синоћ (12. марта) затражио сагласност да преко ноћи оде у Москву на консултацију са Јазовом. Жели да пита да ли ће нас СССР заштитити од евентуалне интервенције Запада, ако идемо на употребу војске за спровођење Наредбе Председништва. Сложио сам се. Ишао је и вратио се исте ноћи. Руси су рекли да нема варијанте у којој Запад рачуна са њиховом интервенцијом. О совјетској помоћи су избегли разговор.“ У току тродневне седнице, додајмо и то на крају, свакодневно је снимљен материјал достављан пуковнику Љубодрагу Стојадиновићу у ВФЦ „Застава-филм“, где је требало да припреми једносатни ТВ прилог за емитовање у мрежи ЈРТ. Иако је Стојадиновић, гледано са професионалног становишта, изванредно обавио поверени му посао, домаћа и инострана јавност биле су ускраћене за извештај о догађају који је, према очекивањима Штаба ВК, требало да разреши кризу која је, нажалост, убрзо прерасла у бесмислен крвав братоубилачки рат.

[/restrict]