Sve je drugačije da bi bilo isto

Nastojanja ovogodišnjeg, sedamdesetog izdanja Berlinala da se bude nov, da se krene u osmu deceniju postojanja s novim dahom i stremljenjima – jednostavno nisu bila suštinski inovativna, a još manje hrabra u nameri da se stvori primetna izmena. Sve je kao novo, ali je u suštini isto

Ovogodišnje izdanje Berlinskog filmskog festivala je obeležilo ulazak ove čuvene nemačke filmske smotre u vrlo ozbiljne godine. Sedamdeseti put održana je ova manifestacija koja je tom prilikom doživela i izvesne promene. Zanimljivo, umesto da je ovakav jubilej poslužio kao povod da se pojača medijski najzahvalniji deo svakog velikog filmskog festivala, takozvani događaji iza scene i oni na crvenom tepihu, jedna od izmena je učinjena upravo na tom planu. Jubilej je proslavljen daleko mirnije, jednostavnije, neglamuroznije nego što je bilo ko očekivao. Još je značajnija novina koju takođe niko nije primetio – rukovođenje je prešlo u ruke novog tima s novim menadžerom i umetničkim direktorom. Smanjen je i broj filmova mada ih je i dalje ostalo izuzetno mnogo (sa svim retrospektivama preko 340), a načinjeno je i još nekoliko manje-više kozmetičkih i ne mnogo značajnih promena. Jedna od njih je u izvesnom smislu važna pošto je isprovocirana, da tako kažemo, istorijsko-političkim skandalom koji se pojavio neposredno pred početak festivala. Tiče se prošlosti prvog direktora smotre Alfreda Bauera, koji je proveo četvrt veka na toj funkciji i po kome se zove jedna od nagrada. Otkriveno je naime da je Bauer imao izvesne veze s nacističkom vlašću tokom Drugog svetskog rata jer je radio u filmskoj direkciji Rajha pa je samim tim učestvovao i u propagandi nacista. Samo pominjanje nacista je danas jedna od najpogubnijih mogućih stigmi, pa je Berlinale morao da ukine priznanje Srebrni medved s natpisom „Nagrada Alfred Bauer“, i da orvelovski naredi zaborav svog najčuvenijeg rukovodioca, odnosno da naredi njegovo istorijsko anuliranje.

TRIJUMF NAŠEG „OCA“ Za današnju publiku i učesnike, čiji su filmovi uspeli da se domognu neke od brojnih selekcija Berlinala, to svakako nije imalo nikakav značaj. Za njih se festival odvijao u uobičajenom maniru. A za nas je ovogodišnji Berlinski festival značajan zbog nagrada koje je osvojio novi film Srdana Golubovića „Otac“, koji je otvorio ovogodišnji FEST. Doduše, ovo ostvarenje je tek delimično naše pošto je reč o prilično komplikovanoj koprodukciji „iz regiona“ (Srbija, Hrvatska, Slovenija, Bosna), i iz Evrope (Francuska i Nemačka), uz podršku raznih fondova i filmskih organizacija. U svakom slučaju, svojatamo ga zbog najpre njegovog autora, čiji je opus brojčano mršav, ali izuzetan. Za poslednje dve decenije samo četiri filma, ali internacionalno prepoznatih kao odlična ostvarenja, posebno poslednja tri: aktuelni koji već niže nagrade, te „Klopka“ i „Krugovi. „Otac“ je na ovogodišnjem Berlinalu, kao i „Krugovi“ pre sedam godina, osvojio takozvanu Ekumensku nagradu u konkurenciji „Panorama“ (dodeljuje je Ekumenski žiri sastavljen od članova iz Katoličke i Evangelističke crkve filmovima koji su se posebno istakli u promovisanju duhovnih i društvenih vrednosti). Ali za svakog stvaraoca je daleko bitnije da je publika zadovoljna njegovim radom. Dokaz je osvajanje Nagrade publike koja je baš Golubovićev film izdvojila kao najbolji iz konkurencije 39 naslova u selekciji „Panorama“.
Ali po osvajačima glavnih nagrada se pamte izdanja svakog festivala pa i Berlinskog. Titulu najboljeg po mišljenju žirija, kojim je predsedavao čuveni britanski glumac Džeremi Ajrons, potpuno predvidljivo poneo je iranski film „Nema zla“ Muhameda Rasulofa. Svako ko makar površno prati stremljenja svih žirija najvećih evropskih festivala, zna obožavanje zapadne umetničke elite koje ispoljavaju prema „demokratskim“ stremljenjima autora iz takozvanih (za Zapad) rigidnih, nedemokratskih i zatvorenih društava. Poslednjih godina je štih karta u tom smislu sve što dolazi iz Irana a, naravno, kritički je raspoloženo u odnosu na tamošnje društvo. Tako je i s ovogodišnjim pobednikom jubilarnog Berlinala – kritički se bavio smrtnom kaznom koja se tamo i dalje primenjuje i njenim, razume se, negativnim uticajem na čitavo društvo. Samo da je ovaj, inače jedan od najstarijih i tzv. klasičnih pravnih povoda za najžustrije polemike u struci i čitavom društvu u ovogodišnjem laureatu Zlatnog medveda predstavljen u pozitivnom kontekstu, film nikada ne bi osvojio prestižnu nagradu, u stvari ne bi ni bio uvršćen u program festivala. Ovako, kao kritika demokratski nezrelog i pravno zaostalog društva, uklopio se u pristrasnu sliku Zapada o stanju u ovoj zemlji, i kao „hrabar izdanak još malobrojnih demokratskih snaga“ zavredeo hvalospeve i priznanja. Kada se tome doda i progon diktatorskog režima Irana koji je zabranio autoru filma da se pojavi na festivalu i slanje njegovog srceparajućeg pisma žiriju i posetiocima, ovu nagradu jednostavno nije imao šanse da dobije niko drugi. U tom je obraćanju Berlinalu Rasulof je sopstvenu zemlju nazvao netolerantnom i despotskom što je izazvalo ovacije podrške. Uostalom, Berlinski festival se diči time da se oduvek bavio politički angažovanim temama i čak se samozadovoljno predstavljao kao najpolitičkiji festival od svih evropskih smotri sedme umetnosti. Osim iranskog bisera prodemokratske partizanštine na festivalu je ponuđen i niz drugih ostvarenja koja se na razne načine bore za demokratsku stvar, odnosno za određene političke opcije, pa se u ponudi našla i serija „Klinton“, koja se bavi životom i delom Hilari Klinton, ali i film „Šper ide u Holivud“, koji u bizarnoj perspektivi predstavlja priču o čuvenom nacističkom arhitekti i političaru Albertu Šperu.

OSTALE NAGRADE I UTISCI Tinejdžeri, koji su poslednjih godina u gotovo obavezujućem, dominantnom fokusu celokupne filmsko-televizijske produkcije s obe strane okeana, bili su u centru još jedne „hrabre prodemokratske“ filmske priče, one koju je ponudila Eliza Hitman u svom filmu „Nikad retko, uvek ponekad“. Za priču koja se bavi problemom tinejdžerske trudnoće, čiji je ona i autor, ova američka režiserka je osvojila Srebrnog medveda (Gran-pri). Ovo priznanje u kategoriji najbolje režije dodeljeno je južnokorejskom filmu „Žena koja beži“, još jednom društveno angažovanom ostvarenju, ovoga puta sa savremenim ženskim problemima u fokusu drame koja se odvija u Seulu. Interesantno je bilo neslaganje između prihvatanja filma italijanske braće autora Fabija i Damijana d’Inočenca „Zle priče“ od strane publike i žirija, koji je filmu dodelio Srebrnog medveda za najbolji scenario (priča o hazardnom i težačkom životu iz predgrađa Rima nekoliko porodica između kojih postojeća tenzija poprima razmere katastrofe kada se u odnose umešaju deca). Za publiku, barem onu koja se na merodavnim mestima izjašnjavala o ovom filmu, on je ocenjen tek kao osrednje delo.
Sve u svemu, nastojanja ovogodišnjeg, sedamdesetog izdanja Berlinala da se bude nov, da se krene u osmu deceniju postojanja s novim dahom i stremljenjima – jednostavno nisu bila suštinska inovativna, a još manje hrabra u nameri da se stvori primetna izmena. Sve je kao novo, ali je u suštini isto. Najbolja je ilustracija te nove-stare politike odluka da se pomenutom iranskom filmu dodeli glavna nagrada. To bi uradio, i to je i radio svaki prethodni žiri ovog i svih drugih značajnih festivala od kada su nad rajom koja živi u raju i izobilju Zapada naređene vrednosti slobodnog, demokratskog, liberalnog, naprednog zapadnog sveta.