Ratni ciljevi Amerike

Da li je Đukanovićeva odbrana građanske Crne Gore od velikosrpskog nacionalizma samo dobro osmišljen plan Vašingtona?

Udar na poslednji azil

Da li administracija SAD može da bude nepristrasni sudija u bilo kom sporu u kojem se s jedne strane nalaze srpski narod i njegova crkva?

Diktatorski režim u Crnoj Gori svojim brutalnim pristupom pomogao je više od bilo čega da se razobliče interesi i krajnji cilj odavno započetog rata NATO-a protiv srpskog naroda. Ako je do sada aktivna uloga SAD u verskim pitanjima na pravoslavnom prostoru bila analiza tendencija koje su se tek naslućivale, posle pobede naroda na litijskom referendumu u Crnoj Gori stvari su postale očigledne. O američkim planovima najviše govore američki zvaničnici.

PROBLEM JESTE ETNIČKI, A NE CRKVENI U intervjuu za „Glas Amerike“ specijalni izaslanik Stejt departmenta za Balkan Metju Palmer nedavno je ukazao da je Zakon o slobodi veroispovesti, sam po sebi, u skladu sa crnogorskim obavezama, kao kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.
„Bilo je mnogo dezinformacija oko zakona i spora između vlade i SPC. Jako smo zabrinuti kada čujemo šta dolazi iz ruskih izvora koji često koriste srpske posrednike. Mnogi izveštaji koje su uradile kompetentne, profesionalne i ozbiljne institucije u CG, identifikovali su ogroman broj dezinformacija, lažnih vesti emitovanih sa namerom podizanja tenzija, da se ovo pretvori u etničko pitanje između Srba i Crnogoraca, kada ga ne treba gledati kao etničko pitanje. To je namerna provokacija i smatram da odgovornost za to najviše leži na Moskvi.“
Da li su litije na kojima učestvuje više od polovine građana Crne Gore tek odgovor na ugrožavanje verskih sloboda, kao što tvrdi Palmer, ili su izraz najdubljeg narodnog bunta zbog terora nad svime što je srpsko u Crnoj Gori? Da li visoki američki službenik namerno ne vidi problem diskriminacije Srba u Crnoj Gori već sve svodi na eventualna ugrožavanja pojedinačnih ljudskih prava nekakvih anacionalnih crnogorskih građana? Da li ovakav pristup pokazuje da je Đukanovićeva odbrana građanske Crne Gore od takozvanog velikosrpskog nacionalizma samo dobro osmišljen plan Vašingtona za montenegrinske Srbe u Crnoj Gori? Treba podsetiti da Zakon o slobodi veroispovesti nije uperen protiv svih verskih zajednica u Crnoj Gori već je članom 62 uperen protiv Srpske crkve. Pošto su eparhije u Crnoj Gori poslednji srpski azil pod čijim krovom Crnogorci suočeni s nasilnim udarom na identitet mogu da kažu da su Srbi, ovaj problem, na žalost Amerike, jeste etnički a ne crkveni.
Protesti u Crnoj Gori, podsetimo, nisu apstraktno crkveni u istoj meri u kojoj ni Zakon o slobodi veroispovesti nije donet tek sa ciljem otimanja crkvene imovine već nasilne atlantizacije identiteta nekadašnje srpske Sparte. Da bi SAD sebe nametnule kao arbitra u rešavanju spora između SPC i režima Mila Đukanovića, neophodno je da uklone svaki element nacionalnog s protesta i da sve svedu na odbranu slobode veroispovesti, jer kao što nije prirodno da Amerikanci budu zastupnici Srba kod rešavanja srpskog pitanja u Crnoj Gori, tako je razumljivo da Amerika, kao i 1990-ih, bude tamo gde su ugrožena ljudska prava.

SAD KAO ARBITAR Litije u Crnoj Gori dakle treba da se svedu na ljudsko pravaški spor u kojem će SAD, u skladu sa, rečima Majka Pompea, „posvećenosti Amerike verskim slobodama“, doneti svoju presudu. Pri tome, poželjno je ne pominjati da je sporni Zakon pisan ne isključivo voljom predsednika Crne Gore, da je njegovom donošenju prethodila poseta specijalnog američkog ambasadora za pitanja međunarodnih verskih sloboda Sema Braunbeka, te da se iza ovakvog pravnog divljaštva krije rukopis ozbiljne diplomatske aktivnosti SAD, Carigradske patrijaršije i samog Vatikana, čiji angažman ima svoje viševekovno geopolitičko objašnjenje na prostorima Crne Gore i Boke.
Ruski pravoslavni publicista Igor Druz primetio je da je Pompeo „u svakoj ambasadi SAD u pravoslavnim državama formirao timove saradnika koji treba da se bave pitanjima uništenja pravoslavlja pomoću raskola i njegove zamene jednom političko-okultnom sektom koja treba da opravda svetsku vladavinu oligarhije i najodvratnije poroke“. Za pravo mu daje ozbiljan rad američke administracije o pitanju obezbeđivanja podrške nekanonskom tomosu autokefalnosti tzv. Pravoslavne crkve Ukrajine. Podsetimo da su odluke aleksandrijskog patrijarha Teodora II, nekadašnjeg đaka Univerziteta u Odesi, kao i Sabora Grčke crkve da priznaju za kanonskog mitropolita raskolnika Epifanija Dumenka, donete pod američkim pritiscima i ucenama. Rečima Pompea, ova priznanja su ohrabrujuća. „Rusija nikada ne bi trebalo da je prepreka zaštiti fundamentalnih prava Ukrajinaca.“ Prilikom susreta s Pompeom krajem janura Epifanije Dumenko je, kako prenosi „Bi-Bi-Si njuz Ukrajina“, istakao da je za Sjedinjene Države važno da komuniciraju s poglavarom „PCU“ kako, „uticaj Rusije u Ukrajini ne bi bio toliko jak“. „Odavno je jasno da su SAD rukovodeći centar svih antipravoslavnih snaga u svetu. I, naravno, posetu Majka Pompea Epifaniju treba posmatrati kao marker američke politike na one snage uz čiju pomoć se oni bore protiv pravoslavlja u našoj zemlji“, prokomentarisao je mitropolit zaparoški i melitopoljski Luka. On se s pravom pita da li narod u Ukrajini ne može sam da razmotri pitanja vere u svojoj zemlji?

IZ SRPSKOG UGLA Kada znamo rezultate posredništva službenika SAD, onda je zabrinjavajuće iz srpskog ugla interesovanje koje ovih dana pokazuje američki Stejt department o crkvenom pitanju u Crnoj Gori. Uz to treba znati da ne samo slučaj Ukrajine i angažovanje u Crnoj Gori već i druge činjenice pokazuju da je Trampova administracija izgradila niz mehanizama da po osnovu zaštite verskih sloboda interveniše u unutrašnje stvari država i njihovih pomesnih crkava. Ono što je demokratska administracija radila preko narandžastih revolucija pozivajući se na ljudska prava, Trampova radi preko verskih sloboda. S tim ciljem su Majk Pompeo i Sem Braunbek organizovali Međunarodnu alijansu za zaštitu verske slobode koja je, uoči Nacionalnog molitvenog doručka, u Vašingtonu okupila predstavnike oko 40 zemalja. Interesantno je da su u ovu organizaciju, koja treba da bude poput Amnesti internešenela u pogledu verskih prava, primljene tzv. Republika Kosovo i Ukrajina, u kojima pravoslavni hrišćani doživljavaju nezabeležene progone. Sve ovo se teško može opravdati zalaganjem za poštovanje verskih sloboda, dok su politički motivi vidljivi na prvi pogled. Konačno, ako je versko pitanje u Ukrajini deo spoljne politike SAD, kako se u taj okvir uklapa Crna Gora?
U Zakonu koji je donet sa ciljem da onemogući delovanje SPC u Crnoj Gori, Pompeo ne vidi ništa sporno – tek usaglašavanje sa evropskim zakonodavstvom. Takođe, činjenica je da Zapad insistira da se, kao u Ukrajini, nadležnost Crkve poklopi s granicama novonastale NATO tvorevine. Teško objašnjivo zalaganjem za poštovanje ljudskih i verskih sloboda.
Zato deluje licemerno „iznenađenje“ zvaničnika Stejt departmenta, Kongresa i Helsinškog odbora u Vašingtonu argumentacijom o ugrožavanju verskih prava u Crnoj Gori od strane crnogorskog režima o čemu su ih izvestili izaslanici Episkopskog savjeta Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, episkop Metodije i protojerej-stavrofor Radomir Nikčević.
„Pričali smo dugo, umesto predviđenih pola sata, razgovor bi potrajao sat i po i uglavnom se svodio na to da su oni tražili informacije o mnogo stvari i detalja o kojima nisu bili dobro obavešteni. Očigledno, da su do sada dobijali informacije samo sa jedne adrese, od predstavnika crnogorskog režima iz Podgorice, tako da je i za njih bilo iznenađenje sve ono što se događalo i prethodilo donošenju Zakona o slobodi veroispovesti, a o čemu smo ih potanko obavestili“, kaže u intervjuu za Serbian tajms otac Nikčević. Zvaničnike iz Vašingtona posebno je interesovalo to da li protestuju samo Srbi i da li su okupljanja jednonacionalna. Da li administracija SAD može da bude nepristrasni sudija u bilo kom sporu u kojem se s jedne strane nalaze srpski narod i njegova crkva?