Освета „прекобројних синова“

Природни прираштај представља релативно спор, а миграције брз начин за ефикасно и дугорочно освајање простора супституцијом једног народа другим. У том контексту требало би поставити питање зашто и како се Европа одједном (!?) суочила с популационом најездом која се шири из блискоисточног демографског и геополитичког „експрес лонца“?

Тек што смо се снашли пред корона кризом, уследила је још једна миграциона криза. Шта је следеће што ће нас држати у латентној колективној напетости? Криза постаје временски неограничено стање које само мења појавне облике, те стога престаје разлог да се тако зове. Хтели – не хтели, мораћемо да живимо са сталним смењивањем, надовезивањем и преклапањем природних катастрофа, еколошких акцидената, епидемија биљних, животињских и људских болести, политичких тензија, економско-финансијских сломова, терористичких напада, (нео)класичних, хибридних, мрежних и других облика ратовања… Тај процес, зависно како од сопствене природе, тако и од интересне артикулације, може бити глобални, али може се и задржати на неком регионалном нивоу. Проблем настаје када се отргне контроли и постане неуправљив. А дезоријентисано човечанство, нарочито његове размажене елите, понаша се као Скарлет О’Хара и уместо да о томе мисли јуче, мислиће сутра. Само, то сутра биће касно. Да се с експериментом отишло предалеко, упозорава нови талас миграција, и то где другде него на Балкану – „веригама света“.

[restrict]

YOUTH BULGE Становништво, које има незаобилазну географску димензију, увек је било значајан инструмент геополитике. Природни прираштај представља релативно спор, а миграције брз начин за ефикасно и дугорочно освајање простора супституцијом једног народа другим. У том контексту требало би поставити питање зашто и како се Европа одједном (!?) суочила с популационом најездом која се шири из блискоисточног демографског и геополитичког „експрес лонца“? Једнозначан, а нарочито детерминистички акцентован приступ свакако не би дао задовољавајући одговор. Ипак, полазиште би се могло потражити у концепцији „прекобројних синова“, коју је још 2003. понудио немачки социолог и економист Гунар Хајнзон, професор (сада емеритус) Универзитета у Бремену. У књизи необичног, провокативног наслова Синови и светска моћ (Söhne und Weltmacht) он се позвао на youth bulge теорију, тј. на научно већ разрађивану појаву „испупчења младих“ уочљиву на полностаросној пирамиди становништва.

КАЛАШЊИКОВ ИЛИ СЕОБА О чему се, укратко, ради? У популацији у којој мајке деценијама рађају просечно шесторо и више деце, што подразумева више од три сина, у полностаросној пирамиди настаје „трбух“ у групи 15–29 година која чини преко 30% укупног становништва. Према Хајнзону, то је јасан показатељ предстојећег конфликта. Будући да за само једног, ретко када два сина може да се обезбеди пристојна перспектива – школовање, посао, солидна зарада, стамбени простор и каква-таква друштвена позиција – остали синови постају „вишак“. Они, стога, крећу или путем насиља, криминала, револуција, тероризма, ратовања, прогона мањина и неистомишљеника, или пак у сеобу ка географским областима и државама које перципирају као „отворене“ јер су демографски регресивне и економски развијене, а због достигнутих демократских и социјалних права – спутане и неотпорне. Поједностављено, постоје само два њихова избора – или оружје у руке или пут под ноге. Стварност учи да се та два избора све чешће стапају у један.

ЗАШТО САМО СИНОВИ? Трансгенерацијски вишак младог мушког становништва, њихова склоност насиљу и одлазак у емиграцију појављују се у релативно стабилним, мирнодопским условима, нарочито ако се пређе критична тачка антропопресије и „природни капацитети простора“ (вода, плодно земљиште, сировине…) постану недовољни да испуне елементарне егзистенцијалне захтеве. Још ако избије етно-грађански рат и/или агресија споља, онда услови за живот престају да постоје и за оног „једног сина“, те и он постаје „вишак“ принуђен на борбу и/или сеобу (случај Сирије). Али зашто се „прекобројност“ односи само на синове, а не и на кћери? Зато што у савременом свету, нарочито у Афро-евроазији, шесторо и више деце имају породице у сиромашним, патријархалним, конзервативним, махом исламским друштвима. Управо у њима позиција и улога жене остала је да, у првом реду, рађа и тако ствара нове и нове „вишкове синова“.

МИГРАЦИОНИ МЕНАЏМЕНТ Хајнзон је своју концепцију емпиријски тестирао на седамдесетак примера у свету, укључујући и арбанашке муслимане у косовско-метохијском делу Србије као најиндикативнији европски пример везе „прекобројних синова“ и насиља у сврху запоседања простора као геополитичког циља. „Нова Велика сеоба“ са Блиског истока последица је наглог пораста не само тамошњег већ светског исламског становништва које се од почетка 20. века до данас увећало чак једанаест пута. Та популациона маса је манипулативна, те лако пада под утицај верских вођа и екстремистичких организација који им указују на „праве узроке њихове несреће“ – невернике, „шејтанске“ САД и бивше колонијалне метрополе у Европи. Није тешко разумети њихово колективно веровање да је „дошло време за освету“ и контраколонизациони ток сеоба. Ту на сцену ступају и велики западни мајстори утилитарног управљања миграцијама, генеришући покретање и усмеравајући реке људи у складу са сопственим интересима за јефтином радном снагом, увећањем тржишта, „топовским месом“ или додавањем нових састојака у „лонац за претапање“.

ДЕМОГРАФСКА ДЕПРЕСИЈА Проблем Европе проистиче из различитих фаза демографске транзиције у којима се налази њено и исламско становништво, тј. из историјске асинхроности миграционо-геополитичких процеса једних и других. Слично ономе шта се у протеклих стотинак година, а нарочито почетком 21. века, одвија у исламском свету, уз извесне разлике и мање размере догађало се у западноевропским земљама од 16. до 20. века. Милитантна колонијална експанзија демографски се ослонила на нагли пораст природног прираштаја и вишкове становништва „код куће“, које је стимулисано на одлазак у прекоморске поседе. Временом, европски мигранти су се ширили, уништавали домицилну популацију и променили етничку структуру читавих континената – Северне и Јужне Америке, Аустралије, делимично Африке. И сада, после великих губитака у два светска рата, те стрмоглавог пада фертилитета „еманциповане жене“, Европа је постала „континент седих глава“ који не може да се демографски самообнови. Узалудна је нада да ће инвазија муслиманских досељеника, у већини младих и репродуктивних, а незадовољних, виолентних и рад(т)ноактивних мушкараца, престати сама од себе. А још увек нису ка европским границама миграционо „експлодирале“ најнаталитетније заједнице палестинских Арапа и зараћеног Јемена. Шта ће се догодити ако (када?) се уруши ровита стабилност и крене најезда из не тако далеких Турске (83 милиона становника), Ирана (83 милиона), Египта (100 милиона), Алжира (43 милиона), Марока (35 милиона) или земаља Гвинејског залива с узаврелом Нигеријом (200 милиона) на челу?

ШТА ДА ЧИНЕ СРБИ? Српске земље су с једне стране у популационом опадању, а с друге стране географски лоциране на једној од главних миграционих рута – балканској. У складу са те две чињенице требало би осмислити једноставан, али ефикасан модел. У првом реду неопходно је прекинути забијање главе у песак, превазићи ограничења која намеће контрапродуктивна политичка коректност и одбацити преузете обавезе према мигрантима наметнуте од стране ЕУ. Будући да мигрантски проблем није само демографске и хуманитарне природе већ све очигледније постаје цивилизацијски, безбедносни и геополитички феномен „миграционог џихада“ (С. Трифковић), према њему би се требало тако и поставити. Сви национални капацитети требало би да се мобилишу активно и превентивно – да се подигне степен баријерности граница, да се уведу што ригиднији услови боравка и кретања онима који су већ ту, да се медијски обзнане и практично спроводе разне одбрамбене и дестимулативне мере за супротстављање уласку и проласку кроз српску територију, да се ни по коју цену не дозволи дуже задржавање и трајно настањивање, да се онемогући било какво примање и збрињавање повратника из ЕУ, да се државни функционери који се залажу за њихово насељавање у српским крајевима смене по хитном поступку… Иако дефанзивна, „стратегија јежа“ коју спроводи Мађарска, а само парцијално и тек однедавно и Грчка, показала је тренутно добре, али дугорочно неизвесне резултате.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *