Осмуђени Ердоган

Русија је последњих година изградила снажну војнополитичку инфраструктуру на Блиском истоку и за Турску и Ердогана не би било добро да буду први на којима ће она бити тестирана у пуном капацитету

Безбедносна и политичка криза која је прошле недеље ескалирала у Сирији и прелила се на односе Русије и Турске, отворила је бројна питања која ће морати да буду решена у наредном периоду. А главно је: може ли то да доведе до сукоба Анкаре и Москве? По систему спојених судова, погибија 33 турска војника у сиријској провинцији Идлиб, 27. фебруара, од руке јединица председника Башара Асада – запретила је да уведе Европу у нову спиралу мигрантске кризе. Многи страхују да може да се понови 2015. година, када је на Запад покуљала река од преко милион избеглица. Љут због артиљеријских удара који су му покосили трупе, турски председник Реџеп Тајип Ердоган отворио је „славину“ и мигранти су кренули ка обећаном бољем животу. То је била Ердоганова освета НАТО савезницима који га не подржавају, ни у Сирији, нити на било ком другом месту. А шта заправо о њему мисле, могао је да види у лето 2016, када је једва извукао живу главу у пучистичкој побуни. Да није било пружене руке Владимира Путина и упозорења руских служби, Ердоган би завршио као Гадафи у Либији.

[restrict]

БЕЗ ПРАВА НА ЉУТЊУ Зато и чуди његова упорност да иде ђоном на сиријског председника Асада, знајући да њега чувају и Москва, и Техеран. После жестоког и смртоносног удара на турске јединице код Идлиба, Кремљ му је формално и хладно одговорио да Ердоганове трупе „нису смеле да буду тамо“. Имали су у виду да, према важећем споразуму, Турска има право на успостављање одређеног броја контролних пунктова у приграничном појасу на сиријској страни, али о њиховој позицији мора да обавести руски војни центар – и тада ће ове локације бити изузете с листе мета. Како тврде руски генерали, Ердоганове снаге нису никога обавестиле о свом присуству. Другим речима, њих тамо формално није ни било, па Ердоган нема право да се љути.
Све то уследило је после вишенедељног затезања ситуације у региону, где се сиријској армији жури да ослободи последња упоришта тероризма у земљи, баш „случајно“ на самој граници с Турском. И површном анализом уочило би се да су главна жаришта отпора, и највеће битке концентрисани баш у том северном појасу Сирије који гравитира ка Турској. Идлиб, као и Алепо и Рака, део су тог ланца, стратешке тачке на које је бацио око и Ердоган. Путин и Асад успели су од септембра 2015. да потпуно преокрену војну ситуацију и, од практично изгубљеног рата, доведу Сирију на корак до потпуног и трајног мира. То би вероватно и успели да није Ердогана и сталне материјалне и војне подршке побуњеничкој „Сиријској слободној армији“ која не признаје власт у Дамаску. Тако се и дошло у данашњу ситуацију, где је сиријска војска окружила Идлиб и комад по комад смањује побуњеничко упориште. Тада је дошло до погибије турских војника, што је Ердогану послужило као повод да се енергичније умеша и припрети да ће „уништити“ Асадову војску. Али то би подразумевало да мора најпре да уништи руску…

КОМПЛИКОВАНА ЕРДОГАНОВА СИТУАЦИЈА Географски, Идлиб пресеца кључни правац који повезује Дамаск и Хомс с Алепом, налази се веома близу руске поморске базе у Тартусу, као и војно-ваздухопловне у Латакији. Ако се неко запита одакле стално стижу дронови које Руси обарају изнад авио-базе Хмејмим у Латакији, онда је одговор јасан – из правца Идлиба, 80 километара ваздушном линијом. Терористички напади могли су само да успоре војну машинерију Дамаска и Москве, али не и да је зауставе. Протеклих недеља постало је јасно да војној победи Башара Асада више ништа неће стати на пут. Зато потез Ердогана многи и у Турској тумаче као свесно жртвовање својих војника. Ердоган је „загрмео“ на Русе, да му дозволе да се с Асадом обрачуна „један на један“, али у Кремљу су се направили да нису чули. Како оцењују и у руској и у турској престоници, само директан сусрет Путина и Ердогана могао би да заустави сукоб.
Ускачући из авантуре у авантуру, турски председник нагомилао је себи много проблема који су га већ коштали изгубљене власти у Истанбулу и Анкари. Он би морао да буде свестан својих слабости и ограничења и да зна да би га отворени сукоб с Русијом вероватно политички дотукао. Не само зато што многобројни његови подржаваоци у Турској сматрају Москву савезником који помаже обнову самосталности земље и њену улогу „велике силе“ на светској арени већ и због тога што такав рат Анкара не би могла да добије. Ердоган би у том случају добио војни одговор далеко снажнији од само „опрљених бркова“. Велики руски војни бродови, опремљени крстарећим ракетама „Калибар“, а који су одмах по избијању кризе упловили преко Босфора у источни Медитеран – јасна су порука шта би била прва руска реакција у случају веће ескалације. Али далеко не и једина.
Колико је Ердоганова ситуација компликована, види се и из прегледа сукоба и ратова у које је укључен, а већину их је сам покренуо. Осим што је с Европском унијом максимално заоштрио односе због мигрантског питања, у Сирији он ратује на два фронта, против Асада и против Курда. У Либији је наспрам себе ујединио Египат, Уједињене Арапске Емирате, Саудијску Арабију и Француску. А баш 27. фебруара, када је у Сирији изгубио 33 војника, снаге маршала Халифе Хафтара нанеле су у Либији удар по турским јединицама, убивши најмање седам њихових припадника. Анкара је деценијама упетљана и у кипарски сукоб, против Ердогана иступају Грчка и Египат, као и Израел и Европска унија. Треба додати и пољуљане односе са САД, одакле турски лидер годинама очекује изручење Фетулаха Гулена. Ердоган верује да би му то вратило део изгубљене моћи и нада се да би до изручења могло доћи следеће године, након америчких председничких избора, поготово ако на њима победи Доналд Трамп. У односима НАТО савезника Анкаре и Вашингтона остаје велика мрља, изазвана Ердогановом куповином руских ПВО система С-400, упркос забрани Американаца.

КАКО ЋЕ ТУРСКА СПАСТИ ЧАСТ Ту долазимо до Русије, која је након кризе из 2016, изазване турским обарањем руског „Сухоја“, најпоузданији турски савезник. Ердоган се и упетљао у толико конфликата осећајући сигурну залеђину коју су му стварали Русија и Путин. И сада би да сече грану на којој седи? Да се одрекне „Турског тока“ који ће му дугорочно доносити милијарде долара? Или да пљуне на скупо плаћени С-400 који тешко може да функционише без подршке руских стручњака? Да заборави на милионе руских туриста и огромно тржиште северног суседа? Да ли је већ заборавио 2016. када је молио Путина да скине забрану увоза турског парадајза и другог воћа и поврћа? Наравно да није, и наравно да ће Москва умети да га подсети на све то.
С друге стране, Европљани немају благу намеру да се упуштају у сукоб с Русијом због Ердогана и Идлиба. Ни Трампу то не одговара у изборној години. Таман када је с талибанима потписао „часно повлачење“ из Авганистана, сада би неко хтео да га увуче у рат у Сирији и против Ирана, где би могао још горе да се проведе. На моралну подршку НАТО-а Ердоган увек може да рачуна – па, ако му је то довољно за рат против Москве, онда нека крене. Пример Украјине увек може да следи. У Вашингтону би то многи поздравили. По свему судећи, Турска ће част спасавати извођењем некаквих удара по сиријским снагама, водећи рачуна да не претера и не изазове руску реакцију. Спас из ситуације тражиће се у директним разговорима Путина и Ердогана, а криза би могла да буде окончана неком врстом споразума. Крајњи исход, међутим, може да буде само повлачење турских јединица из дубине сиријске територије и враћање само у зону од пет километара, како је дефинисано споразумом из Адане 1998. године, када је Дамаск прекинуо политику подршке курдским покретима и начинио уступке Турској.
С руске стране не треба очекивати превише радикалне заокрете. Москва је уз велике напоре обезбедила позицију главног играча на Блиском истоку, уз подршку Ирана и прећутну сагласност Израела. Москва пак гарантује да ће бити поштени посредник у свим споровима. Од ове улоге Кремљ неће одустати и његова реакција биће све чвршћа уколико Ердоган буде заоштравао. Из те кризе не би изашао само благо осмуђен, као у сукобу с Асадом. Русија је последњих година изградила (и обновила) снажну војнополитичку инфраструктуру у региону и за Турску и Ердогана не би било добро да буду први на којима ће она бити тестирана у пуном капацитету. Москва ће свим силама бранити Асада, не само од Ердогана, јер тиме показује потенцијалним савезницима у свету да се на њу могу ослонити. У годинама које долазе „брендирање“ Русије као поузданог савезника најважнији је задатак њене војске и дипломатије. Ердоган то већ зна.

[/restrict]