Политички системи су се мењали, али је идеолошка доминанта у култури, уз краћа оклевања, остајала у ствари иста – наспрам обичних Срба, чије је постојање у савременој књижевности немодерно а и срамота, поређали су се неки нови, побољшани, који негирају вредност националне баштине; рат између српских и надсрпских писаца чини се ултимативан
Култура је поље непрестаних идеолошких сукоба; ту нема обуставе ватре, примирја ни коначних победника: о мејнстриму одлучује друштвена група која у одређеном тренутку доминира, а чије вредности се у делима репрезентативних аутора претварају у културне чињенице; са сваким новим друштвено-политичким потресом, легитимитет дотадашњих вредности постаје сумњив и подложан паду. То, међутим, не значи да у култури нема континуитета: све сукобе обједињава и превазилази свест о њеном неупитном значају; на тај начин, сваки нараштај одговара на питање о сопственом идентитету и задаје оквире саморазумевања за нараштаје који долазе.
У последњих пола века, међутим, предочени процес овде не ради баш како треба: политички системи су се мењали, али је идеолошка доминанта у култури, уз краћа оклевања, остајала у ствари иста – наспрам обичних Срба, чије је постојање у савременој књижевности немодерно а и срамота, поређали су се неки нови, побољшани, који негирају вредност националне баштине; рат између српских и надсрпских писаца чини се ултимативан.
Мирко Ковач је, на пример, још почетком седамдесетих година прошлог века хтео наводно да се испише из српске књижевности; изражавао је сумње да српска традиција уопште постоји а ругање стваралаштву Боре Станковића држао је за знак доброг укуса; ни на памет му при томе није падало да се, бар за почетак, испише из Удружења књижевника Србије.
Није се ту, међутим, радило (само) о Ковачевој недоследности: представе о српском народу као паланачком и примитивном биле су индуковане с партијског врха; векови српске високе културе, бесмртна дела умних мушкараца и жена, аутентичних аристократа духа, гурнути су били под тепих или апокрифно тумачени, као мање вредни; до промене Устава 1974, дискриминаторска реторика каквој је прибегавао Ковач била је и у Француској 7, истина иритантна, али већ добро позната и нормална појава.
Процес производње надсрпског писца није ипак био нимало лак: требало је прво сакрити или мистификовати податке о његовом завичају („о селендрама у којима смо рођени“, како су то неки приватно формулисали); затим, требало је, с разумне удаљености, изражавати дивљење према Крлежи, и створити на тај начин утисак да ће се, закаже ли чувени праг толеранције обичног Србина, сам „госпон с Гвозда“ појавити у улози заштитника надрпског писца (до тог deus ex machina, међутим, никад није дошло); кроатизми су, на истом таласу, постали знак особите интелектуалне и сваке друге префињености (Пекић се Ковачу, иза леђа, смејао због хибридног језика који је, изгледа, једино он сматрао хрватским); и, на крају, али не и најмање важно, оно што надсрпски писац пише није могла да буде нека обична књижевност – естетика, уметничке вредности, бла-бла-трућ – него, наравно, наткњижевност, у којој ће литерарни домети бити надокнађивани а касније и поистовећивани са степеном политичке коректности; критика такве књижевности најстроже је била забрањена – упуштали су се у то једино јуродиви и самоубице.
Кад год би дошло до полемике, ноблес-маске су с глава надсрпских писаца спадале одмах: тукли су испод појаса, немилице, као разбојници; у жељи да униште противника, сваку злобу, увреду и подвалу сматрали су дозвољеном; омиљена стилска средства била су им поређења опонената с псима, свињама и несахрањеним мртвацима; несрећник би, пре но што трепне, завршавао негде између затвора и луднице, на месту резервисаном за друштвени и културни отпад, за оне које је требало, по старински и револуционарно, ликвидирати.
Очигледно уживање с којим се полемички текстови код нас и до данас пишу сугерише да је међу надсрпским писцима највише оних који су у литературу ушли пре свега да би се свађали, и да би у полемикама, у којима ниједна реч, доказано, не кошта ништа, имали прилике да покажу праве размере својих талената и креативних способности. Академска књижевна критика је оваквом писању пружила свесрдну подршку; захваљујући томе, страст за прогоном неистомишљеника, неаргументованим и простачким, постала је овде „интелектуална“ мода, а последња нада да ће до дијалога између зараћених страна доћи, угашена је; идеолошки сукоб у култури постоји, али не и могућност за његово превазилажење.
Можда отуда и долази овај утисак да смо, као у некој епизоди Зоне сумрака, заглављени у скученом простору, без излаза, и приморани да, док нам полако понестаје ваздуха, исте ликове и исте приче – о сукобљеним клановима, прогоњеном писцу, заосталој средини и корумпираном критичару – слушамо већ педесет година; какав кошмар…
Контекст у којем се овај кабаре данас изводи битно је, међутим, измењен, и треба тога бити свестан: за нову стварност – у којој у региону постоји неколико нових држава и исто толико језика, у којој се културне традиције, у недостатку лакшег решења, геометарски парцелишу – десетине хиљада људи морало је да умре а стотине хиљада њих да остане без ичега. Одсуство саучешћа надсрпских писаца према страдању обичног српског народа морбидно је; оно, боље од свега, показује да поетика надсрпске књижевности није заснована на рационалним увидима у стварност већ да је производ митске свести, у којој уместо разума царују зли дуси (покојног Слободана Милошевића и осталих архинепријатеља регионалног мира и стабилности) и параноје.
Погрешно би, међутим, било мислити да је једино свест надсрпских писаца измењена; неизбежно је да се, после свега, исто догодило и са свешћу оних који су наизглед обични. И они своју неспремност на самоодређење забашурују једним обликом одвраћања пажње – упућивањем на идеале славних и светих предака.
Национални идентитет није једном заувек написана прича; у свакој епохи он се преображава, одговарајући на изазове нових друштвенополитичких и културних околности; тек за такав идентитет можемо да кажемо да је жив и делатан; држи га свест о континуитету а не понављање стереотипа. До свог израза у књижевности, тај културни процес долази кроз преиспитивање, снажно и бескомпромисно, свих традиционалних ослонаца идентитета; то је пут самоодређења, пут велике уметности.
А све док за то не будемо спремни, одређиваће нас други.
Kao da čitam nacionalsocijalističku propagandu 30-tih godina prošloga veka. Ako vam nedostaje ‘naz’i tema zašiljite olovku pa pišite. Očigledno je da svojim kritikama pokušavate da izgradite fašistički narativ u srpskoj književnosti, te sam radostan što u tome ne uspevate niti ćete uspeti. Vaš je duh u fašizmu, a telo u 21.veku. Šizofreno veoma. Šta god da pročitam od vašeg pera vidim samo bezrazložno i ničim izazvano uzdizanje nacionalizma i podgrevanje mržnje za sve što nije apsolutno srpsko. Proučite odlike fašizma i molim vas da ako već toliko volite naciju, ne mrzite druge.