Milovan Danojlić – Crno jeste, ali nije konačno

Otkako znam za sebe, pratim odumiranje ruralne civilizacije, to jest onog sloja naroda čiji sam i ja deo. Osnovna dužnost naroda je da se narodi, a on tu dužnost više ne ispunjava…

U „Pismima bez adrese“, bez kojih se nedeljnik „Pečat“ već godinama ne može zamisliti, Milovan Danojlić piše: „Na ovom tlu sam upoznao ukus, miris i plodnost godišnjih doba, tu sam sanjao daleke zemlje i gradove; tu sam se radovao, tu sam, jednog proleća, gladovao; tu sam, u više navrata, bombardovan; tu sam počeo roptati protiv neslobode i laži; tu sam sâm usvojio prve poruke iz otpora i trpljenja. Odnos između mene i ovog tla prolazio je kroz bolne nesuglasice. Grozio sam se njegovih nepopravljivih navika dok u njima nisam prepoznao zalog naše izdržljivosti. Kidao sam veze da bi ih, potom, s udvostručenim žarom obnavljao i jačao. U obračunima sa sobom vređao sam i ranjavao zavičaj; u pobuni protiv lične sudbine on mi je prvi bio na udaru jer mi je bio najbliži. Otkrilo mi se, najzad, da je splet proizvoljnosti s kojima dolazimo na svet stvar nedokučive promisli, i da je ono što zovemo slučajnošću zakonitost koja izmiče razumu. Da svako liči na reljef u kome se oblikovao. Ne moramo se time ponositi; dovoljno je prihvatiti istinu, i istraživati je.“ Jedan od plodova Danojlićevih zavičajnih istraživanja je i roman o tragičnoj ratnoj i posleratnoj sudbini šumadijskog sela, „Oslobodioci i izdajnici“. Osmo izdanje ovog romana je bio povod za razgovor s piscem.
Vaš roman „Oslobodioci i izdajnici“ doživeo je, početkom ove godine, novo izdanje. To je priča o srbijanskom (i srpskom) iskustvu Drugog svetskog rata. Hronika počinje očevim glasom kada se on, pred zoru, vraća s vojne vežbe, uoči šestoaprilskog sloma 1941. Koliko stari glasovi i danas odjekuju u vama?
Devedesetih godina prošlog veka, kada je knjiga pisana i objavljena, sećanja su bila mnogo življa, i aktuelnija, nego danas, mada nesporazumi sa tim razdobljem ni do danas nisu raščišćeni. Rascep u živom telu narodnog organizma nije zalečen, podele se nastavljaju u novim oblicima i pravcima, sa obnovljenom energijom. Moja knjiga je kao horski recital, kao objavljenje različitih glasova koje sam, u detinjstvu i dečaštvu, u rodnom selu, oko sebe slušao. Karakteri govornih lica su ocrtani ovlaš i usput, bitno je ono što govore, što čine, odnosno ne čine. Te sam glasove godinama nosio u sebi, da bih, u atmosferi opšteg društvenog oslobađanja i otapanja leda, započetog devedesetih godina, smogao snage i volje da ih zapišem, i u zapisivanju oslobodim. Od 1945. do 1990. takva vrsta svedočenja bila je neprihvatljiva i podložna krivičnom gonjenju.
Godine 1997, kad je knjiga prvi put štampana, na svet je izašla u sedam izdanja. Odonda, tokom 23 godine, više nije objavljivana.
Da, najmanje što se može reći je da je bila zapažena. Jedan sloj čitalačke publike, čija su zapažanja bila istovetna ili slična mojim, prihvatio ju je sa zahvalnošću. Najzad, da neko iznese ono što su decenijama krili od sveta, a pomalo i od samih sebe. Oni, koji su se držali zvaničnog tumačenja pobuda suprotnih strana u građanskom ratu, knjigu su prećutali, ili su o njoj govorili sa omalovažavanjem. Negde sam pročitao da moj roman pripada književnom pravcu zvanom ravnogorski realizam.
Po mome osećanju, to je izrazito autobiografsko delo, što važi i za glavni deo onoga što sam, u pripovednoj prozi, napisao, samo što je ovde pozadina pripovesti, prostorno i vremenski, široka i nadlična, kolektivna. Pripovedač je neupućeni i nemoćni svedok, pa osluškuje razgovore odraslih, hvata neke protivrečnosti, ali je odveć neravnopravan i nepozvan, da bi u njima učestvovao. Njegova rodna sredina izvedena je pred strogi sud istorije, sudije nastupaju u ime tuđih i tuđinskih zakona, desio se neočekivani i neželjeni prevrat. Dečaku, po prirodi njegovog položaja, ti zbunjeni i uplašeni ljudi su bliski, kao članovi porodice, komšije, suseljani, pogođen je mukom i zbrkom u koju su zapali, ali, u isto vreme, on nije voljan da njihovu izgubljenost usvoji kao okvir ostvarivanja sopstvenog života. On ne može uzdisati za prilikama od pre rata i prevrata, njemu se, prirodno, živi, a budućnosti nema izvan i protiv novouvedenog društvenog poretka. Kod kuće sluša jedno, u školi sasvim drugo; novine slave stvarnost od koje, u njegovom selu, nema ni traga, ni glasa. Najzad, novi vlastodršci nisu samo surovi „oslobodioci“. Neki među njima su odrasli u sirotinjstvu, razumeju tuđu muku, bore se za tzv. progres, pa su, eto, preduzeli izgradnju Gimnazije u maloj seoskoj varošici, uvereni da će demokratizacija školstva unaprediti zaostalu sredinu i dečak se, među prvima, upisuje u tu školu. I šta je prirodnije nego da, na priredbama povodom Dana Republike, ili Prvog maja, mali gimnazista recituje o partizanima i njihovom Vođi, dok na selu o njemu šapuću kao čudovištu satanskog porekla.

Tako, znači, počinje svenarodna adaptacija na diktaturu?
Sam život se i danas, svuda na belom svetu, prilagođava slabijim ili jačim oblicima nasilja. Cilj života je opstajanje, a ne osvajanje moralnih vrlina. Visoki ideali dolaze na red tek pošto se biološki učvrstimo. Pojedinci, u koje i sam spadam, taj su program kako-tako ostvarili. Selo, u celini, nije izdržalo udarac. Smrtno pogođeno ono, od 1945. do danas, neprestano umire. Otkako znam za sebe pratim odumiranje ruralne civilizacije, to jest onog sloja naroda čiji sam i ja deo. Osnovna dužnost naroda je da se narodi, a on tu dužnost više ne ispunjava…
U romanu pripovedač svedoči o sukobu, o teškom nesporazumu između starog i novog sveta. Ko su oslobodioci, a ko izdajnici?
Oslobodioci su krstaška vojska jednog novog vida civilizacijskog napredovanja, burevjesnici marksizma primenljivog u dinarskoj klimi, ne naročito bistri đaci Francuske i Oktobarske revolucije, pobednici u građanskom ratu vođenom pod budnim okom okupatora, a izdajnici seljačija utonula u hiljadugodišnju inerciju životarenja; u njoj je i sam Marks prepoznavao prirodnog neprijatelja Progresa, pa je kao glavnu karakteristiku tog društvenog sloja dao „idiotizam seoskog života“, gde je ova reč upotrebljena u izvornom, grčkom značenju pojma idiot – apolitična, privatna, u sebe zatvorena ličnost, nezainteresovana za probleme polisa. A eto, upravo je seljaštvo, kao predodređeni neprijatelj Progresa, kod nas odigralo presudnu ulogu u izvođenju tobožnje proleterske revolucije, barem u onim krajevima gde nije imalo drugog izbora, dok je ovamo, u Šumadiji, bilo listom uz pokret generala Mihailovića, bez borbe dočekalo kraj rata, da se zajedno, sa svojim voljenim „Čičom“, nađe u taboru „izdajnika“, prinuđeno da taj sramotni žig ćutke primi i nosi. Tako se oslobodioci pojavljuju u ulozi novih, domaćih okupatora, a izdajnici su taj naziv zaslužili jedino zato što se nisu blagovremeno uključili u partiju i u armiju nezadrživih osvajača planete.
Moglo bi se reći da su „izdajnici“ bili glavni gubitnici građanskog rata u kojem su učestvovali kao spoljašnji posmatrači i navijači, a ne kao oružana sila?
Tako nekako. Polom seljačkog naroda u građanskom ratu može se uzeti i kao završna epizoda dugog gašenja našeg tradicionalnog sela. To je počelo još krajem 19. veka: proza naših realista, od Veselinovića i Glišića, do Rankovića, Sremca i Domanovića, verno je odslikala taj tužni i bolni proces. Sa završetkom Drugog svetskog rata, i njegovog ishoda kod nas, obezvređeno je sve što je seljački narod, počev od Karađorđevog ustanka, gradio, u šta je verovao: oblaćena je i svrgnuta monarhija, ukinut oblik vladavine po seljačkom, domaćinskom osećanju, potisnuta pravoslavna crkva, ideologija je razbila porodično ustrojstvo, odbačene su navike, pa je i sam jezik, izgrađivan vekovima i ozakonjen Vukovom reformom, zagađen birokratskim, partijskim Novogovorom. Otuđenje će se nastaviti sve do naših dana, aparatčike i politkomesare će zameniti trgovački predstavnici mondijalizma sa posrbicama iz engleskog jezika, pa ih svakodnevno slušamo kako hejtuju i lajkuju, kul raskomoćeni u vladajućem trendu, a članke, zapise, hronike i oglede objavljuju pod imenom nekakvih kolumni, zabijajući glogov kolac u telo nesrećne i još pomalo živuće ćirilice…
Reč je, po vama, o konačnoj smrti?
Ne znam, ne bih želeo da idem tako daleko. Ništa na svetu nije konačno, živi oblici se preobražavaju, iščezavaju i istovremeno se obnavljaju. Muka je gledati dok to preobražavanje traje, a na šta će izaći, teško je to unapred reći. Prizori pražnjenja zemlje i raseljavanja životnog prostora su nam stalno pred očima, ali ne zaboravimo da to ima evropsku, pa i svetsku dimenziju. Francuska, nekad pretežno seljačka zemlja, spala je na pet odsto poljoprivrednika, od kojih, kako negde pročitah, po dvojica svakog dana izvrše samoubistvo. Znaci preporoda su, kod nas, retki i slabašni. Pripremajući, svojevremeno, svoje napise za „Pečat“, svraćao sam u opštinsku službu za pomoć poljoprivrednicima u Ljigu („Moba“) da se poslužim njihovim kompjuterom, i često su mi se dešavali nesporazumi sa tom mašinom: aparat bi se zakočio, ili bi tekst iščezao bez traga. I kad god bi se u kancelariji zatekao neki mlađi seljak, ili mlađa žena sa sela, pritekli bi mi u pomoć, pronašli tekst i otklanjali kvar. Takvih, mladih ljudi nema mnogo, ali postoje; oni žive u 21. a ja u 19. veku.
Hoćete da kažete da nije sve crno?
Crno jeste, ali nije, valjda, konačno. Ono što je loše, što zastrašuje, vidljivije je od onoga što se tek zameće, što će doneti budućnost. Progres je dao i neke veoma korisne stvari, na prvom mestu poljoprivrednu mehanizaciju. Da nije traktora, polovina brdske Srbije bi ostala nepoorana i nepožnjevena. Prevrat iz 1945. doneo je veliku društvenu pokretljivost, procvat visokog školstva. Komunistički projekat je propao, i u Rusiji i kod nas, ali je, ipak, načinjen jedan korak napred. Na kraju krajeva, sela su dobila električnu struju, gotovo sva domaćinstva imaju kuhinjske aparate, telefone, televizore, ima i automobila, i traktora… Imaju i nekakve penzijice, i bolju zdravstvenu zaštitu. Stanje ne možete suditi prema nekadašnjem raspoloženju mojih junaka. Oni su razoružani očajnici, gledaju oko sebe u čudu, uzdišu zbog zle sudbine generala Mihailovića, sa bolnim nerazumevanjem prate držanje Čerčila i Engleza, i to će se čuđenje ponoviti krajem devedesetih, uoči bombardovanja, kad sam pisao svoju knjigu. Pokazalo se, onda kao i danas, da se „svetski mangupi“ bolje sporazumevaju sa velikim svetom od naših patrijarhalnih usedelaca i provincijalaca.

Nije li se socijalna pokretljivost, koju ističete, pretvorila u bezglavu bežaniju?
To je jedan njen pravac. U knjizi ima i suprotnih primera. Seoski sluga Strajinja Sabljić vratio se iz partizana sa činom majora. Predsednik sela nasilnim metodama goni inertne domaćine na izgradnju Zadružnog doma, predviđenog za korisne društvene aktivnosti. Ni pobednici i oslobodioci, pojedinačno, nisu negativne ličnosti. Sveta Kurjak, komunista – idealista, aktivan u Pokretu otpora, odbija da učestvuje u gradnji seoskog doma, smatrajući da se kulučenje ne sme proglašavati za dobrovoljni rad. Tu je i Ujak, student prava čije je školovanje prekinuo rat, sa dugom tiradom o razlici između šajkače i titovke, i sa samokritičkim uviđanjem da za našu propast nije kriv isključivo Zapad nego da smo svojim neznanjem i samouverenom konzervativnošću doprineli svom unesrećenju, što, uz poštovanje razmera, važi i za naš današnji položaj. Iz onoga što nam se dogodilo na kraju Drugog svetskog rata, nismo izvukli nužne pouke. Nemojte me razumeti pogrešno, ovo nije poziv na savijanje glave pred onim ko je jači, naprotiv, nameće se potreba mudrijeg organizovanja i smišljenijeg otpora bahatom nasilništvu koje Zapad sprovodi prema svakome ko mu se, slabiji, nađe na osvajačkom putu. Sa gajenjem štetnih iluzija, sa prostodušnom otvorenošću, ne stiže se daleko, čak i ako nas prime u EU, što je zasad predviđeno za kukovo leto. Ovom knjigom, kao i u mnogobrojnim ogledima i hronikama, nastojao sam da upozorim naš svet na štetnost nekih dobronamernih zabluda, da opomenem na to kakav položaj uistinu u svetu zauzimamo. Ne bih rekao da sam imao nekog naročitog uspeha: običan čovek više voli lepu varku od ružne istine. Neke proste stvari, ogoljene u „Oslobodiocima i izdajnicima“, delovale su, u trenutku objavljivanja, kao provokacija. Legenda o Draži – koljaču i Titu – slobodoljubivom junaku isuviše je dugo, svim mogućim sredstvima, nametana, propagandna logoreja se bila usadila u svest mladih ljudi, da se, preko noći, ne može dovesti u pitanje. Američki diplomati, u poslednje vreme, nose vence cveća na aerodrom u Pranjanima, odakle je spaseno oko 500 njihovih avijatičara, a da pri tome niko ne pominje generala Mihailovića, pod čijim rukovodstvom je to spasavanje izvedeno. Da se to naglasi, trebalo bi objasniti mladim ljudima kako je mogućno da osuđeni „saradnik okupatora“, dakle Nemaca, pomaže Amerikancima, nemačkim ratnim neprijateljima. Do grla smo ogrezli u ovakvim i sličnim lažima, koje su do juče važile kao zvanične istine, i ono što povremeno suprotstavljam nasilju laži, jesu uvidi u golu stvarnost. Od pisca je, ponekad, dovoljno i to, da pošteno svedoči…
Istrošili smo se u ratovima i uzajamnim obračunima, a naši neprijatelji i dalje rade na tome da sve srpsko poreknu i ukinu. Sukobi u Crnoj Gori danas su, na izvestan način, odraz komunističkog kainizma koji je, zarad „svetle budućnosti“, u Drugom svetskom ratu pobio preko stotinu crnogorskih sveštenika i monaha s mitropolitom Joanikijem Lipovcem na čelu. Kada će naše rane zarasti, a ožiljci prestati da bride?
Previše jadikujemo, a to nije dobro. Kuknjava je, još od Majke Jugovića, naš melodijski kanon. Ona razlenjuje duh, odustaje od borbe i otpora. Jadikovanje mojih junaka je slika povesnog ćorsokaka u kome se ne nalaze odgovori na izazove vremena. Tu sliku sam proneo kroz vek i svet, i pokazao sam je, u onom trenutku, kako sam znao i mogao. Ona je tek mala opomena, podsećanje na dug prema istini, prema prošlosti, prema sebi i svojoj savesti. Dobru sliku o sebi moramo graditi ne da bismo lepše izgledali u tuđim očima nego da bismo osvojili samopoštovanje i dostojanstvo što će i kod drugih pobuditi poštovanje. Ozbiljnost, i rad, pa onda sve drugo…
A to što se ove zime dogodilo u Crnoj Gori pokazuje kako je politika spoljašnja i površna ljudska rabota, ubogi inženjering koji oblikuje mehaničko ponašanje, u funkciji dnevnih računica i trenutnih interesa, a da čovekovom sudbinom upravljaju neke druge, iskonske sile. U tu iskon, u takvu dubinu politika ne može zaviriti. Na njenu nesreću, a na našu sreću…