Култура и тло у себи

Свест о непожељности националног елемента увукла се и у магистрални књижевни простор, што отвореним политичким негирањем и стигматисањем, што општим местима о нужној отворености према другима, пренаглашеном зебњом од етикете изолационизма, што кроз прећутно избегавање национално неуралгичних тема, али и средстава укорењених у национално наслеђе

Пре више од столећа је Исидора Секулић, у чланку „Културни национализам“ (1913), писала о реченом становишту као о „култури у најлепшем облику“, о честитости и првокласности не само српској него и човечанској. Као освешћени индивидуалист свога доба, ни Исидора ни други савременици који оптирају за савременост, а не за кађење „мртвих традиција“, не пропуштају да културни национализам виде као унутрашњи идеал, као заједничарство које избија изнутра, усредсређење најбољег у себи. Национализам није споља диктирано него дубоко изнутра посредовано становиште, уведено у нас посредовањем културног апарата. Уводећи термин „културни апарат“, пре више од пола века, Рајт Милс указује да између свести и постојања стоје значења, концепције и саопштења као оставина других људи. Културни апарат је „полуорганизован извор самих њихових идентитета и њихових тежњи. Он је извор људске разноликости – стилова живљења и начина умирања“. Другим речима, садржаји као што је нпр. „косовско опредељење“ извиру из искуствене дубине културног апарата и не можемо га избећи.
У чланку из 1940. године, која претходи окупацији наше земље и народном расколу у Другом рату, Исидора се опет залаже за унутарњу борбу „против сваког нереда у себи“ и сабрано поентира: „Свака генерација носи сав народни задатак, и сву репрезентацију отаџбине. Расејаности не сме бити! (…) Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо.“ Нисмо били цели, нити смо се зацелили, а даље смо расејани и деконцентрисани. А исте године кад је освећено Лазарево Косово у Балканском рату, и када покреће тему мирнодопског, „културног национализма“, у једном чланку Исидора исписује, како у поднаслову наводи, „опомену нама Србима“ указујући на случај Ираца: „Тај симпатични и отмени народ, који је историја ставила на тачку јунаштва и борбе, сваки дан је плићи (…) Све више имају ону заплашену и измучену физиогномију Индијанаца, које су Енглези сасвим сатрли.“ У понуђеној аналогији са заплашеном и измученом физиогномијом Индијанаца препознајемо и наш нараштај.

КАПИЈЕ КОНТРОЛЕ Међу антисистемским речима империјалне идеолошке парадигме, коју осећамо на сваком кораку контролисаног јавног простора, свакако је реч национализам. Сагласно интересима, нема јединственог односа према национализмима. Али овде говоримо о несистемском српском национализму – било каквом, ма коликом. Свест о непожељности националног елемента увукла се и у магистрални књижевни простор, што отвореним политичким негирањем и стигматисањем, што општим местима о нужној отворености према другима, пренаглашеном зебњом од етикете изолационизма, што кроз прећутно избегавање национално неуралгичних тема, али и средстава укорењених у национално наслеђе. Док су водећи песници и други уметници великог послератног периода, а на трагу првог таласа авангарде, испитивали и откривали сегменте матичног наслеђа, „као спомен а не као предестинацију“ (синтагма је Исидорина), данашњи нови књижевни нараштаји клоне се и помисли на национално заснован израз, осим у облику директног порицања или извргавања, обезличења, према одобреним наративима спољних чинилаца политичког утицаја.
Нико од млађих аутора који настоје да обнове везе са својим националним тлом на постепено запоседаним, и добрано запоседнутим капијама контроле – не може да добије ни улазницу, а камоли потврду, макар каквим потенцијалом располагали. На тај начин готово се физички прекидају постојећи континуитети с традицијским линијама оличеним у низу наших водећих аутора, који су оверу стекли много пре окупације духа „политичке коректности“, у очекивању да „национално сензибилни“ песници одумру без потомака, који ће остати или безнадежно скрајнути или обесхрабрени у зачетку. Капије контроле их заустављају на улазу и њих јавно нема и кад их има, али јавни простор заузимају чак и безбојни експоненти пожељних идеологија и наводних „активизама“.
Кад видимо експресне медијске промоције младих ауторских имена од обећања, и широм отварање врата регионалних фестивала, стипендија и превођења, по правилу их прате њихови јавни искази који афирмишу пакет политички коректних тема, у којима је питање њихове уметничке аутентичности потпуно ирелевантно. Да ли је макар шта од такве системске пажње према младима добио, рецимо, песник Бранимир Кршић (1981), животно одређен троуглом родног Сиска, Бањалуке и добежишта у Котор Вароши, а који у збиркама Черторезник (2012) или Говорне мане (2016) суверено показује освојену и живу песничку синтаксу и рефлексију у традицији везаног стиха, једнако отворено и према традицијским и према ововремским подстицајима. Песник готов, укорењен у своме, одбацује се данас и занемарује. Ако пригрљујете задатости регионалног глоб-реализма – ту већ има извесног потенцијала за препознавање и за напредовање.
Дежурни јавни коментатори и не прикривају мањак елементарног националног самопоштовања, или вишак своје идеолошке одбојности према српским тековинама. У магми таквих глава, на пример, свако залагање за очевидно потиснуту ћирилицу прате политичке етикете најнижег реда. А на противкултурне радње дугог трајања и бруталних посведочења, уперене против свих видљивих српских знакова, широки „југосферични“ духови не реагују, или их релативизују, траже виша оправдања и праве натегнуте или неодрживе паралелизме. Увезеним „културним апаратом“ окупиране свести теже да се окупација заокружи. И даље свој културни лик удешавамо према томе на шта нас други хоће свести или снизити, не према ономе што реално јесмо. Уз претеће најаве отворене лустрације, комесарски гласови међу нама, моћно подржани, увелико чисте овдашњи културни терен од националиста, подразумеваних крвника. Као што су, четрдесет пете и надаље, у изроде и злочинце уврштени и Слободан Јовановић и Дучић, и Црњански и Растко, и Милан Кашанин и Григорије Божовић, низ духом пробраних и самосвојних.

ЗНАЧЕЊА „МОРАЛНЕ НЕОСЕТЉИВОСТИ“ Општи алиби заступника искорењене културе гласи да национализам стоји насупрот слободе и отворености. Када се осврће на примедбе начелно упућене национализму, Марија Тодорова истиче да је, наоко парадоксално, упркос реторици окренутој ка прошлости, „национализам у пракси био једнако радикалан футуристички пројекат“ и да су то разумели „конзервативни естаблишменти те је у Европи деветнаестог века, у време Свете алијансе, национализам, заједно с либерализмом, републиканизмом и касније социјализмом, био прокажен као револуционарни вирус“. Хегемони дискурси некад и сад очито се поклапају и дозивају. За тачку гледишта и прохтеве империја, феудалних и корпоративних, искуство културно дефинисаних, историјских заједница представља препреку осуђену на рушење, тврдим и меким оруђима, свим расположивим средствима.
Јер појам народности израстао је као идеја еманципације и слободе, насупрот ондашњим империјалним пројектима. Није друкчије, у самој основи, ни данас. Овдашњи сарадници пројекта тоталне колонизације – што је друго име за глобализам, у друштву и култури, делујући још увек с повлашћених места, афирмишу политички коректне књижевне и интелектуалне папагаје, разарају поуздане и легитимне вредносне поретке наше културе. Ратују против регионалног и глобалног баука српског национализма и православља на дуго припреманој идеолошкој подлози.
Кад говори о чињеници „моралне неосетљивости“ раздобља након Аушвица као и Хирошиме, већ поменути Милс, још давно пре овога што смо дочекали на међи векова и миленија, наглашава да „те акције не морају нужно да буду садистичке; оне су само пословне и уопште нису емоционалне; оне су ефикасне, рационалне, технички добро изведене. Оне су нехумане зато што су безличне“. Безличност је овде једна од кључних противних речи, тј. последица, а димензија „моралне неосетљивости“ у спрези је с природом системски пожељне књижевности. Без икаквог наметања домаћих задатака било коме, можемо приметити да је упорно неосвртање на реална и драстична страдања свога народа, чији је рђави континуитет непрекинут и видљив голим оком, или на чињенице његове стварне а не медијски паковане егзистенције, живи пример „моралне неосетљивости“ на коју глоб-реалисти пристају. Када је недавно једна дубоко урбана песникиња Милена Марковић у својој песми назначила призоре са окупираног Косова, а у другој песми дозвала Принципове предсмртне стихове из Терезина, није изгубила пређашња поетичка својства, штавише, потврдила је отвореност за све изазове искуства.

КОЛОНИЈАЛНИ ДУХ И „РЕЦКЕ“ НА СТРАНИ Процес иде и даље. Сама припадност српској књижевности постала је незгодна легитимација за успех на страни, од тзв. региона па надаље. Писци, прозаисти и песници једнако утркују се ко ће прибројати више превода, ма где и ма по којим околностима, а обично то бива у властитим продуцентским аранжманима. Такви према таквој амбицији махом прилагођавају и своје теме и свој језик и своје поенте, чинећи безличнијим и оне своје аутентичне подстицаје. У колонијалном духу средине свака „рецка“ на страни, без обзира на стварни одјек и значај, ствара утисак остварености и успеха који често мањка у домицилној средини, уз редовно прећуткивање да је главнина таквих подухвата подржана овдашњим буџетским средствима на конкурсима за превођење на којима су редовни и незасити абоненти. Када је наш једини нобеловац примао светско признање, већ у првим редовима беседе свој успех, макар и куртоазно, поделио je са књижевношћу којој припада. Седам година после Андрићевог Стокхолма Васко Попа у царском Бечу прима Европску награду за књижевност, одајући похвалу наслеђу из којег је израстао: „Сиромашније би било песништво нашег древног континента без јужнословенске песничке традиције; без дивних средњовековних песника заљубљених у златну светлост, без мудрих безимених твораца народних песама, без великих, у немир загледаних песника модерних времена.“
Код савременика жељних ширег успеха и потврде – част изузетнима – такви су изрази припадности углавном постали незамисливи, а изрази одсечног отклона од своје матичне заједнице и даље клеветане у пропагандном рату, „оријентализацији“ и „стигматизацији“ што траје без престанка, постали су препоручљиви и саморазумљиви. Не желећи да носе теретну страну свога идентитета, скидају га као прљаву кошуљу са себе. Као заменски термин њихове припадности служи безлични појам регионалне књижевности, која у себе не припушта тзв. националисте, поготово не српске.
Ниједно друштво није унисоно, али ми смо дозволили да постанемо друштво у којем се поделе систематски генеришу и увећавају, а деле нас чиниоци који снују пропаст свих нас сучељених, без разлике. На кобним подвајањима несметано раде и актери регионални и моћнији од регионалних. Још нас упорно убеђују да се оно што је признато другим народима не односи обавезно на нас. Јер је српска страна приче у прихваћеној оптици дела елите, случајно овдашње, унапред оспорена. Према провереном рецепту: најпре стигматизација, па сваки акт против жигосаних може бити оправдан. Безвоља је завладала јер нас, без примерног одговора, жигошу разним жиговима, од жига злочинаца до жига нерадника, са очекиваних и неочекиваних положаја, чак и оданде одакле би требало да долазе речи бодрења и охрабрења. Ипак, обрт је могућ јер је опстанак могућ. Не би први пут било да из дубоке потиштености поскочимо у нов залет. Као, на пример, у Црној Гори, која се покренула да изнова постане своја.