Криптополитички картел у науци?

О ЈЕДНОЈ УЗУРПАЦИЈИ НАУЧНОГ ИНСТИТУТА (ИФДТ)

Кости испадају из ормара од када је Влада Републике Србије именовала нови УО ИФДТ 18. марта 2019. године (претходни разрешен октобра 2018), састављен од четири представника Владе и три Института. Одмах је једна група с директором на челу отворила фронт против Владе и ресорног министарства. Циљ им је био да нико не уђе у њихов забран, нико да не оствари увид у то како се троше средства грађана, нико осим оних који би њима били подобни

Никога у савременом свету, па и у Србији, не треба уверавати у огромни значај науке за успешно функционисање и развој друштва. Али то је опште место модерне мисли о друштву. Наука ће имати ту улогу уколико остварује сазнајне резултате, а то значи колико и како се научници баве својим послом. Проблеми се јављају када треба одредити рационалан однос између друштва, тачније законских оквира, научне политике и науке (научника). Одговорна научна политика настојаће да омогући ваљане услове за научну делатност, дакле материјалне, просторне, финансијске, кадровске, али исто тако неће моћи да избегне оцену резултата посла у који улаже буџетска средства. Овако схваћена општа друштвена брига о науци мора да се допуни, можда најважнијим сегментом – како се организује рад и како се управља науком, односно научним институтима? Сви напори да се унапреди научна политика могу да се зауставе на вратима директора неког института уколико он узурпира надлежности оснивача. У том случају овај развојни чинилац постаје део аномичне атмосфере у друштву. Како?
Друштво улази у стање аномије, утврдио је Емил Диркем, када институције не функционишу у складу с нормативном структуром (закони, прописи, морал). Овај расцеп иницирају појединци и групе управо из институција. Више је узрока а један је када челни људи институције одбацују законски оквир (и моралне норме) зарад личних и групних интереса. На тај начин се отвара криза у друштву. Управо овај случај размотрићемо на примеру једне научне институције из Београда која доприноси друштвеној аномији. Реч је о Институту за филозофију и друштвену теорију (ИФДТ). У тексту следи реконструкција догађаја који мора бити поучан пример за могућне нове узурпације научних институција чији је оснивач Република Србија.

УЗУРПАЦИЈА ДРЖАВНОГ ИНСТИТУТА Кости испадају из ормара када је Влада Републике Србије именовала нови УО ИФДТ 18. марта 2019. године (претходни разрешен октобра 2018), састављен од четири представника Владе и три Института. Одмах је једна група с директором на челу отворила фронт против Владе и ресорног министарства. Циљ им је био да нико не уђе у њихов забран, нико да не оствари увид у то како се троше средства грађана, нико осим оних који би њима били подобни. Другим речима, циљ је да оснивач, односно Влада не оствари своје надлежности.
За овако постављен циљ – да представници Владе не преузму функцију управног органа – овај криптополитички картел у науци користи неколико средстава а у покушају да узурпира државни институт.
Прво средство је да оклеветају и дифамирају чланове УО а при томе неког лажно пријављују за аутоплагијат Универзитету у Београду. То чине тако што имају „своје“ медије. Одмах по сазнању одлуке Владе о члановима УО директор др Петар Бојанић дао је интервју листу Данас („Влада покушава да затвори институт“, 23. 4. 2019) у коме је најтежим идеолошким, политичким и дискриминаторским речима етикетирао аутора овог текста и др Драгана Симеуновића. За председника УО је изјавио да је: „са директним везама не само са ултраконзервативним академским круговима, већ и тајним службама и најоданијим ешелонима владајућег режима“. Објављена је и пашквила у НИН-у (25.4. 2019).
У два одговора директору Бојанићу речено је да клевета и лаже о два члана, да кривотвори звања по њему неподобних чланова УО, да лажно представља научне резултате чланова УО. Указано је да ове идеолошке и политичке дисквалификације директора и неких његових сарадника (Газела Пудар Драшко, Миливоје Бешлин) имају за циљ преузимање управљања Институтом противно Закону о науци. Покушај је учињен после истека мандата (децембар, 2019) директора Бојанића, неправним давањем овлашћења Газели Пудар Драшко (јануар 2020) да отпушта (једног) и прима у радни однос (њих шесторо).
Друго средство су синхронизовани напади на чланове УО у „својим“ штампаним медијима. Датуми говоре о организованој кампањи. Прво директор, па његови помагачи. Најпре, двоје сарадника ИФДТ у недељнику Нови магазин (25. 4. 2019) – директним дисквалификацијама нових чланова УО. После летње паузе активирала се научни анонимус али шампион у лажима, клеветама и увредама Газела Пудар Драшко: „Зоран Аврамовић познат због својих антидемократских, антиевропских ставова и политичког ангажмана“ (Политика, 19. 2. 2020). У организовани фронт против одлука Владе укључује се електронски медиј – Н1. Ту се појављују савезници директора с клеветама и увредама на рачун чланова УО. Истакао се историчар, члан председништва ЛСДВ Миливој Бешлин лажима да је аутор овог текста „био високи функционер СРС“ (13. 2. 2020). У помоћ му пристиже – ко? Па опет Газела Пудар Драшко на Н1 да је Аврамовић „националистички политички настројен“ (28. 2. 2020). Ова, мени непозната сарадница ИФДТ јавно је у Медија центру 11. 2. 2020, изјавила да сам „познат у научној и широј јавности по ксенофобичним, националистичким, фашистичким ставовима који универзитет назива експонентом сорошевско атлантистичке алијансе“. А у Политици од 4. 3. 2020. да користим „реторику као и 1998. године као функционер тадашњег режима у одбрани Шешељевог закона о универзитету“. Овакве лажи и клевете се решавају на суду, али откуда лажови у науци у којој је свети принцип трагање за истинитим чињеницама и знањима. Џон Адамс је далеке 1790. године рекао да онај ко има проблем с моралом не треба да се бави науком. Када се лаже о обичним подацима, како се може истраживати истина у науци. Никако!
Трећа тактика је представљање Института (заправо ове групе) као прогоњене и уз то оптуживати чланове УО и Владу да чине оно што заправо чине директор и његови помагачи. Већ први наслов Бојанићевог (горепоменутог) текста открива ово средство – „Влада покушава да затвори институт“. Дакле, Влада је против Института (а не евентуално за именовање другог директора)! Овај наслов бившег директора је застава групе око њега. Обмањују јавност о, ни мање ни више, укидању Института, не би ли наставили измештање ове научне установе изван законске контроле рада и трошења финансија.

ПРОЕВРОПСКЕ ДЕМОКРАТЕ И СРЕДСТВА КОМУНИСТА Други крак ове тактичке хоботнице критикује политички ангажман чланова УО и није је брига што у овим нападима крши уставну одредбу (чл. 21) о забрани дискриминације по основи политичког уверења. Међутим, сопствени политички ангажман истичу свом снагом. Тако Газела Пудар Драшко потписује следеће: „Организација МАСА (чији је она члан) замишљена је да се бави проблемима који оптерећују академску заједницу не чекајући да режим падне, да се опозиција консолидује, да дође до опште побуне или да велике силе одустану од подршке режиму Александра Вучића“ (Пешчаник, 17. 2. 2020). Дакле, етикетирају политичку активност чланова УО а сами се укључују у политичку опозицију Влади. Скоро сви (сви!!) сарадници ИФДТ потписали су подршку уличним протестима. Бојанић нескривено пише како је „јавни рад чланова УО у потпуној супротности са нашим јавним ангажманом“. Он и неки сарадници ИФДТ могу да потписују писмо подршке грађанским протестима (и политичким – З. А.) а они други који не потписују нису подобни за државу установу. Да ли су они из ИФДТ привилеговани? Да ли су ови други из УО политички дискриминисани грађани Србије? Дакле, они се самопредстављају као проевропске демократе, а користе средства комуниста. Ништа ново, зар не?
Јасно да не може бити јасније: на делу је опозициона политичка инструментализација Института. Или можда желе да од овог института направе политичку организацију. Нападају политичко ангажовање чланова УО а сами се баве политиком као да су политичари а не научници.
И то није све. Опет уз помоћ ТВ Н1 ангажована научница Газела Д. П. јавно 28. 2. 2020. изјављује да је „Институт за филозофију практично у ванредном стању већ 11 месеци“. Шта је чињеница? Најпре не 11месеци већ годину и шест месеци (од октобра 2018. од марта 2020) ИФДТ нема управне органе, односно постоји изван закона. А зашто? Зато што бивши директор и коло око њега одбијају да примене одлуку оснивача.

СКРИВЕНИ РАЗЛОГ Дакле, широк је репертоар средства у плану узурпације Института за филозофију и друштвену теорију. После оваквог бруталног напада на нове чланове УО морало се поставити питање шта је усплахирило директора Петра Бојанића да оптужи најпре Владу да хоће да затвори ИФДТ а потом и два члана УО? Како то да само овај институт од 60 у Републици Србији пружа отпор одлукама Владе и тражи „морално-политички подобне“ чланове? Мора да постоји неки скривени разлог будући да се чланови УО и Петар Бојанић не познају.
Шта је то?
Најпре, откривено је да директор Петар Бојанић обавља директорску функцију на три места – два у Србији и на трећем у Хрватској. У Ријеци (CAS UNIRI), у Београду CELAP и ИФДТ (из књиге Контраинституција, ИФДТ, 2019). (По члану 56 Закона о науци, директор је у радном односу у Институту, с пуним радним временом.)
За време његовог директоровања отишло је осам научника (зашто?), троје је добило отказ, а доведени су професори шпанског језика и књижевности, енглеског језика и књижевности, криминолози, информатичари, историчари, историчари уметности итд. У овом научном институту дефилују чланови Хелсиншког одбора за људска права, Жена у црном, Лиге социјалдемократа Војводине.
Да би се у потпуности разумела аномија коју производи ИФДТ, важно је знати да ниједан члан УО није желео, нити тражио да буде у том органу управе где се, и то треба рећи, посао обавља без хонорара и материјалне надокнаде. Прихватили смо предлог дела колега из филозофских и социолошких кругова, у намери да одбранимо вредност правне државе, владавину закона, и професионалност научног позива. Заправо, прихватили смо дужност због научне и јавне одговорности. А када смо прихватили ову улогу, уследило је све што је напред описано. Уследиле су одвратне клевете, увреде и лажи на наш рачун. Од кога? Од оних који у научном и моралном погледу стоје на великој удаљености од нас.
Да закључимо, каква је права намера опструкције Владе од стране дела запослених у ИФДТ? То је план да се формирају управни органи Института по својој вољи а не по вољи оснивача. То је заправо приватно својинско деловање. Или претварање државног права у приватно.
Како намеравају да остваре свој циљ? Тако што ће увести у своју „борбу“ критеријум „морално-политичке подобности“ по својој мери. Другим речима, на основу политичке дискриминације изабраће и своје и Владине чланове УО.

МОЋ ОТВАРА „ПОЉЕ БИЗНИСА“ Зашто планирају да овладају Институтом противно важећим законима? Зашто? Због освајање мале моћи у Институту. Осамостаљена моћ отвара поље разних бизниса. Институт се повезује са НВО у коме раде и неки сарадници Института, са иностраним пројектима. Ево једног примера: Скуп под називом „Отуђене или ’отете’ институције у Србији“ реализују ИФДТ, Центар за етику, право и примењену филозофију (CELAP) у коме је директор П. Б. и члан Г. П. Д.; Фонд за отворено друштво (март, 2020).
Новац се слива из више извора, а све се покрива новцем из буџета. Кадровска контрола: упошљавају се разнолики стручни профили по вољи главног владара- директора. При томе мала моћ нема контролу од стране легалног оснивача. Дакле, реч је групно-интересној а делом и политичкој инструментализацији научне установе.
Искуство ИФДТ покреће дискусију о пракси личног управљања државним институтом. О односу финансирања и резултата. О пројектима и резултатима. О иностраним пројектима у оквиру државног финансирања. Али шта се добија за државне финансије? Свака институција има свог оснивача, начин финансирања и функције управљања а све се то нормативно, односно законски уређује. То важи и за научне институте. Али у пракси је шаренило. Има добрих али и очајних примера.
Није само овај институт камен у ципели Влади и Министарству. Има још приличан број примера да се групни интереси кријумчаре под општим. Има, неко ће рећи, и крупнијих покушаја стварања аномије у Србији. Тачно. Али не зна се у шта ће се развити мала или велика претња владавини закона. У оба ова случаја, правна држава мора да делује ефикасно, одлучно и брзо. У супротном безакоње почиње да влада малим и великим институцијама и друштвеним групама. А како живети и радити у околностима разарања институција?

ДА ЛИ ЈЕ ДИРЕКТОР ИЗНАД ЗАКОНА?

ИФДТ годину и шест месеци нема орган управљања, а нема ни извештаје о финансијском пословању, извештаје о раду, оснивач нема извештаје о ономе што се ради у Институту. Да ли је поводом ове и других поменутих чињеница јасно зашто су директор и део запослених спречавали спровођење одлуке оснивача, Владе РС о постављању новог УО? И ко зна шта би један објективан и савестан УО открио у раду и пословању директора и ИФДТ? Не пружа се отпор оснивачу тек због боје очију чланова УО или произведених лажи. А када се овако уведе Институт у стање безакоња, онда су врата аномије отворена.
Када се ове чињенице имају у виду, постављају се нека питања: Да ли је директор ИФДТ привилегован? Да ли је изнад закона? Да ли има потпору из иностранства? Да ли оснивач на овој начин промовише правну неједнакост у научној заједници Републике Србије? Како може да се толерише политичка дискриминација (Устав чл. 21 забрањује дискриминацију по основи политичког уверења) која се пласира из ИФДТ? Како може да се финансира делатност једне институције која нема управне органе?
Др Петар Бојанић и део запослених демонстрирају своје схватање државе. Они још увек живе у ригидном самоуправљању које је прерасло у дивљу приватизацију. За њега не постоје државне институције, законски оквир научне делатности, демократски добијен мандат управљања. Он одбацује права оснивача. (Да је у питању приватни институт, не би доктор Бојанић остао ни пет минута са таквим захтевима.) Он тражи од Владе да постави чланове УО које он жели!? Он тражи да се Влада сагласи с његовим предлозима чланова УО из редова Владе!? Овај, здравом разуму несхватљив налог Влади, не само да је повратак у анархично самоуправљање већ је понижавајући за Владу која је добила демократски мандат управљања државним и друштвеним пословима, али и директно кршење Закона о науци. А за то би се морале сносити правне последице. А подразумевана порука такве „критике“ је: ако се узмиче пред једним институтом, како се може бранити законитост рада у другим установама и делатностима?

Један коментар

  1. Pazljivo sam procitala clanak “Kriptopoliticki kartel u nauci” Zorana Avramovic, i vec stoti put se pitam, kao obican gradjanin, Kako je moguce da drustveni tj novac poreznika u Srbiji vec godinama mogu da trose ljudi, koji sve rade protiv svog naroda.
    Primera ima na pretek:snimanje filmova koje nas prikazuje u najgorem svetlu tj neistine o nama Srbima, na filozofskom i drugim fakultetima, kako se ponasa grupica nastavnika, stvarno kartel srbomrzaca ( sta rade Milosu Kovicu, Darku Tanaskovicu, itd) o naucnim ustanovama, bibliotekama, pozoristima, koje vodi isti kartel srbomrzaca, itd)
    Nije mi jasno, kako nasa vlada a posebno ministar kulture moze to da dozvoli i zasto. Da li su toliko nesposobni ili nemaju vremena da obrate paznju sta se tu radi i da se to zaustavi tj da se svako postavi na svoje mesto. Da li je moguce da se tom, zaista malom broju samozvane ELITE ne moze stati na put? Sve to vec traje predugo, ja razumem da ima mnogo vaznijih poslova: postavljanje emonomije na noge, stabilizovanje politicke situacije (kosovo), plus emigranti, prirodne nepogode, bolesti itd, ali oni kojima je to duznost, kao ministar kulture, stvarno mi nije jasno sta radi i zasto se vise ne angazuje, koji je jedino pozitivno rekao o rijaliti programima, koji i mene uzasno nervira, ali je, ocigledno, da nam je kultura na stravicno niskom nivou, pa ljudi to vole da gledaju, onda treba nesto drugo raditi.
    Pozdrav,
    Olga Ilic

    22
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *