Између хелдерлиноманијe и огледала Немачке

О 250. годишњици рођења Фридриха Хелдерлина

За „Печат“ из Минхена Зоран Андрић

На уласку у тибингеншку кулу, где је Хелдерлин живео, годинама је стајала табла на којој је на локалном дијалекту било уклесано: „Der Hölderlin isch et veruckt gwä!“ („Хелдерлин је био поремећен“). Лудак, револуционар, швапски лиричар загонетног духа? Или весник модерне поезије? Фридрих Хелдерлин, чудак у кули, споран је као нико други у немачкој поезији. У 19. веку био је готово заборављен, а у 20. столећу, у кругу песника Штефана Георгеа, накнадно је откривен и унутар револуционарне генерације ’68. слављен и величан. У свом луцидном есеју показује га Карл-Хајнц От као огледало Немачке. Тибинген је оквир у коме је песник провео највећи део живота и у коме се његов фасцинирајући дух и данас вије.

ВЕРНОСТ ИЗВОРИМА Писац Карл-Хајнц От припада књижевном свету језичког подручја у коме се говори швапско-алеманским дијалектом, а место његовог рођења чини троугао с Мескирхом (Хајдегер) и Тибингеном (Хелдерлин). И у његовом есејистичком делу, између просветитељског дуктуса 18. века и научно фундиране ироније 21. века, наизменично играју Хајдегер и Хелдерин основне улоге. Хелдерлинови духови су за Ота духови које је тајанствени песник призивао и који културу и идеологију 20. века нису напустили. Хелдерлин је овде исцрпно представљен, односно оно што његово дело чини: спектакуларна историја рецепције у 20. веку. Аутор От приповеда и реферише асоцијативно кроз кратке варијације и епистоле. Оне репродукују дух тибингеншке богословије у којој су Хелдерлин, Хегел и Шелинг студирали и прислушкивали извештаје о Француској револуцији. Најзначајнији спис из тог периода је „älteste Systemprogramm des deutschen Idealismus“ (Најстарији програм немачког идеализма). И док су се Хегел и Шелинг релативно брзо из тог периода удаљили, градећи своје грађанско-академске каријере, Хелдерлин је остао својим изворима веран. Све узнемиреније су гласила његова призивања „нове митологије“, као потреба да се у једном свеобухватном осмишљењу нађе испуњење. Просветитељство враћа људе самим себи и на првом месту хришћанство супституише грчку митологију где између јединке и заједнице може бити још мање противречности. Кроз поезију Хелдерлин жели да се дух Грка оживи и да се прозаична и отуђена егзистенција на земљи оконча. Поезија може да се развије кроз такву велику историјску динамику. Његов високи тон, његов патос спасења и стапања показали су се посебно погодним за тоталитарне фантазије. Немачка и националсоцијалисти су у Хелдерлину видели херојску представу „отаџбине“, а комунисти и левичари су у Хелдерлину видели визије једнакости и братства. За Мартина Хајдегера, мастер-филозофа, Хелдерлин је нека врста потврде за његове националсоцијалистичке идеје артикулисане у ректоратској беседи. От нам показује како је Хајдегер желео да се отме из „технолошког пакла“ савремености. Требало је да се стари Грци, још нераслабљени интелектуалношћу и рациом, васпоставе. Мимо античких хероја, само Немци поседују дубину. Земља, домовина и бивство могу да стоје као контрапункт савременом свету космополитизма без дна. У том смислу је Хајдегер Хелдерлина препознао као претходника. Већ је први немачко-национални приређивач Хелдерлинових дела Норберт фон Хелинграт у време Првог светског рата писао о „народу Хелдерлина“. Последица таквог уверења је била чињеница да су војници немачког Вермахта у Другом светском рату у ранцима носили издање Хелдерлина.

ОЛОВНА ВРЕМЕНА Само неколико деценија доцније Хелдерлин је био напрасно на левици. Иницијална каписла је било дело Хелдерлин Петера Вајса. Маргарете фон Трота је снимила филм o терору „Фракције црвене армије“ под називом Оловна времена (што је Хелдерлинов наслов). Хелдерлиново лудило је за Мишела Фукоа било примерени одговор на рационалне машинерије капиталистичке цивилизације, а Филип Лаку-Лабарт је држао да је Хелдерлин у својој растрзаности и својој естетској фрагментарности био модернији од модерне и весник авангарде.
От развија у својој „bricolage-техници“ једну малу историју мишљења последњих деценија – пуну ироније и суверене учености и начелне деконструкције. От је често уз Хегела, када анализира апсолут доминирајућеg злa као „несрећну свест“. Хелдерлинова Грчка у којој се чак и опијени и ексцесивни Дионис појављује као бог свеобухватне хармоније, а Диотима толико оплемењена, да са било којом живом женом нема ничега заједничког, делује као инфантилна фантазија. „Где је остао Одисеј?“, пита се От и спомиње да је Хелдерлин своју иронију сматрао безвредном и цитира Жан Лапланшову студију по којој је Хелдерлин нагињао пантеистичким сливањима што је интерпретирано као недостатак заштите од стране Хелдерлиновог оца у раном детињству. И теза Хермана Аргеландерса којим му се приписују „океанска осећања“ и тип социјалне изолованости нарциса. Будућа Хелдерлинова „филологија“ чини се неће моћи без Отовог луцидног есеја, боље рећи књиге есејистичких минијатура које као слагалице о Немачкој чине слику овог најзаноснијег и најопојнијег песника сингуларних контура. Али ова књига нуди и један сјајни tour d’horizon кроз драматична филозофска столећа између просветитељства и идеaлизма.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *