Heroizam antiheroja

Srpski sinema verite: Film „Otac“

Novi film Srdana Golubovića, „Otac“, na gotovo dokumentaristički način prikazuje stradanje siromašnog čoveka koji je zbog nemaštine lišen čak i svoje dece, a čije je stradanje simbol nemoći miliona ljudi širom sveta bez obzira na poreklo, kulturu ili bilo koje druge razlike

Nedavno završeni Filmski festival u Beogradu, popularni FEST, otvorio je novi film Srdana Golubovića, „Otac“. Ozbiljna, teška, životna, bezmalo dokumentaristički autentična porodična drama na izvestan način predstavlja zaokruženje režiserovog rada poslednjih petnaestak godina, odnosno svojevrsno, iako tako nigde ne stoji, zaokruženje trilogije. Naime, od filma „Klopka“, koji je otvorio FEST 2007. godine, pa preko „Krugova“ iz 2013. do ovog najnovijeg Srdan, sa svojim saradnicima na scenariju, istražuje sudbine takozvanih malih ili običnih ljudi koje je život stavio na najteža moguća iskušenja i u vrlo neobične okolnosti. U „Klopki“ mali čovek biva suočen s vrhunskom moralnom dilemom jer treba ubistvom da spasi život obolelog sina, a u „Krugovima“ junak žrtvuje život za spas drugoga od nasilnika i rasista, dok u ovom najnovijem ostvarenju predstavnik savremenih žitelja Srbije sa samog dna socijalne lestvice vodi donkihotovski, a možda nije pogrešno reći i gandijevski dvoboj s korumpiranim moćnicima i surovim, kafkijanskim, besmislom birokratije ne bi li se domogao sopstvene dece koju mu je oduzela socijalna služba jer je procenjeno da ne može da ih izdržava.
Dakle, kroz sva tri filma primetan je lajtmotiv borbe malih, slabašnih, sasvim običnih pojedinaca, s jačim od sebe, a koji su u tom okršaju suočeni s najstrašnijim izazovima i iskušenjima koja menjaju život iz korena, pa čak ga i dovode na prag uništenja. I u sva tri slučaja, od kojih su dva poslednja opisana na osnovu istinitih priča, ti mali ljudi koje susrećemo svaki dan i ne smatramo da se po bilo čemu ističu dočekuju udar života bez mnogo dvoumljenja o pitanju odluke da li da urade ono neophodno bez obzira na posledice. I u sva tri slučaja te su ljude presudno značajno za snažan utisak filma igrali izuzetni glumci. U ovom najnovijem oca iz naslova je u svom dosadašnjem najubedljivijem izdanju odigrao Goran Bogdan, a brojne nagrade koje će sigurno dobiti tokom festivalskog i bioskopskog života ovog filma započeo je osvajanjem priznanja za najbolju mušku ulogu na ovogodišnjem FEST-u. Uloga u „Ocu“ Bogdanu je nametnula sasvim nove zahteve i izazove u njegovoj dosadašnjoj karijeri. Njegov raskošni talenat ovde je došao do izražaja do te mere da ste povremeno zaista uvereni da gledate dokumentarni film. Ne samo da se fizički prilagodio junaku koga su okolnosti stavile na najteža fizička i psihička iskušenja već je jednako uverljivo i požrtvovano uspeo da načini i neophodnu, nema sumnje vrlo mučnu, mentalnu transformaciju. Njegovo odisejsko putovanje iz neke zabiti s juga Srbije do prestonice na koje je krenuo iz revolta peške pokušavajući da skrene pažnju na svoju nesreću, na nesnošljiv gubitak dece „jer je siromašan“, na surovost sistema, bezobzirnost birokratije i korumpiranost lokalnog moćnika, zahtevalo je prilično naporno glumačkog davanje u svakom smislu. I to davanje je zapravo ključ priče, ali i proizvod kvaliteta filma. Često se govori da neki glumac nosi film. Teško da možete naći bolji primer za ovu opasku.

BRUTALNO UVERLJIV I ANGAŽOVAN Sa „Ocem“ je Golubović s jedne strane želeo da se još jednom okuša u nekoj vrsti srpskog sinema veritea, kojim logično nastavlja prethodni deo svog opusa, a s druge je pokušao da pruži veoma ozbiljan socijalni upliv u komentarisanje aktuelnog trenutka našeg društva. Osuda korupcije, lošeg sistema, bezdušnosti, obesnosti i nezajažljivosti korumpiranih moćnika, nesposobnost onih koji bi po zvanju i položaju morali da makar budu sposobni, generalna bezosećajnost ljudi prema stradanjima drugih, beskorisni senzacionalizam medija, sve je i u ovoj priči život kao na tacni pružio onima koje je zanimalo da je čuju ili makar primete. Golubović i njegovi saradnici su baš to odlučili kada su se namerili da je ispričaju i već je ta odluka, sa ozbiljnošću koja je sve vreme pratila njenu realizaciju, za svaku pohvalu. Golubovićev „Otac“ podseća na američke filmove iz sedamdesetih godina prošlog veka. Realističan, brutalno uverljiv, angažovan, provokativan, on bez ulepšavanja opisuje teskobu života ljudi s margine koji su, međutim, bez obzira na mesto na koje su silom prilika gurnuti i te kako sposobni za suprotstavljanje, pa i za heroizam. Zapravo, jedna je od poruka ovog filma da se među takvim ljudima, u takvim okolnostima, u tim sredinama – rađaju heroji. Oni nisu na funkcijama, na moćnim pozicijama. Na takvim mestima se postaje nešto drugo. A kada moć i nepravda ugroze sve što je od života preostalo, kada sateraju do bezizlaza, tada se postaje heroj. Ne uvek. Ali ovo je priča o slučaju kada se baš to desilo. Iako, zanimljivo, Golubović i Bogdan prilikom komentarisanja filma tvrde da nisu nameravali da naslovni lik predstave kao heroja. Naprotiv, on je, kako kažu, simbol prave slobode običnih ljudi, one koja dozvoljava da se bude veliki, da se ne oseća krivica, da se ne bude heroj!?

KOLATERALNA ŠTETA POZICIONIRANE NEPRAVDE Kako god, taj lik je prepoznatljiva osoba bez obzira na granice, verske ili kulturne razlike. On je tipičan primer unesrećenog izdanka, možda i vrlo prepoznatljiva kolateralna šteta globalistički pozicionirane nepravde kapitalizma, njegov, ako hoćete, otpadak, pa i žrtva. Širom sveta je prisutan. Iako su socijalni zahtevi, davanja i zaštita prilično različiti od zemlje do zemlje, ovakva žrtva naše civilizacije je svuda prisutna. Otuda je „Otac“ univerzalno prepoznatljiv i razumljiv. To što je na premijeri na ovogodišnjem Berlinalu na tih nekoliko rasprodatih projekcija primećen i pohvaljen (osvojio je i dve nagrade u konkurenciji „Panorama“ od kojih je jedna upravo od strane publike) dokaz je ne samo da su prepoznati njegovi filmski kvaliteti već, sigurno je, pre svega univerzalnost priče. On govori jezikom većine, koju vladajuća manjina cinično naziva malim ljudima iako im je mali samo bankovni račun, ako ga uopšte i imaju. Ali u svetu u kome se ceni samo imanje, u kome je količina uvek ispred kvaliteta, a mane ispred vrlina, u kome je sve okrenuto naopako pa se, kao u filmu, zarađuje na „zbrinjavanju“ dece otete od roditelja ne bi li se navodno spasla od porodične nemaštine (pomenuti lokalni moćnik ispred tamošnjeg ogranka socijalne službe uzima procenat za svako zbrinuto dete od sume koju za njega dotira država), ovakav film je neophodnost, mnogo više od umetničkog, zabavnog ili komercijalnog angažmana njegovih tvoraca. On je socijalni komentar, društvena osuda i potreba. Tim pre što je zasnovan na istinitoj priči jednog oca čija je potresna sudbina ugrađena u tkivo ovog filma. Zanimljivo je da iako je primer nekomercijalnog ostvarenja, „Otac“ je bio jedan od najtraženijih filmova na FEST-u, a nije mu nedostajala ni publika na Berlinskom festivalu, koji je bio i test prihvatljivosti njegove priče van granica naše zemlje. Golubović je izjavio da mu je bila namera da ovim radom prikaže život onakvim kakav jeste. „Otac“ je baš to – slika života kakav, nažalost, jeste. A ne bi trebalo da sme da bude takav. I dok je prošle godine FEST (odmah pošto je u Berlinu takođe osvojio nagradu publike u programu „Panorama“!) otvorio potresno realistični film s teškom socijalnom temom i osudom korumpiranog društva, „Šavovi“ Miroslava Terzića (bavio se uzročno-posledičnom pozadinom skandala s oduzimanjem novorođenčadi iz naših bolnica prikazanim kroz portret majke ubeđene da je žrtva tog čina), ovogodišnji festival se nadovezao s još jednim u tom smislu sličnim i važnim filmom, koji nama i našem svetu ne može da pomogne, ali govori sve o njemu što se mora, a retko želi da se čuje i daje municiju za revolt, osudu makar,
pa i za promene.