ХАНОЈ–КАБУЛ

МИРОВНИ СПОРАЗУМ С ТАЛИБАНИМА

Сива еминенција америчке спољне политике, саветник за националну безбедност Џимија Картера својевремено се хвалио како је махинацијама успео да наведе Совјетски Савез да изврши инвазију на Авганистан не би ли Руси добили „свој Вијетнам“. Да је поживео само две године дуже, Бжежински би видео како му се бумеранг враћа и како је Авганистан сада постао „амерички Вијетнам“

Париски мировни споразум, који је требало да оконча рат у Вијетнаму, потписан је 27. јануара 1973. године и предвиђао је, између осталог, крај америчке интервенције, те потпуно повлачење америчких снага из те азијске земље у року од 60 дана. Мировни споразум с талибанима потписан 29. фебруара, после више од 18 година ратовања, суштински је веома једноставан – талибани су се обавезали да ће поштовати обуставу ватре и да ће спречити Ал Каиду и Исламску државу да оперишу с територије под њиховом контролом, док је Вашингтон обећао да ће број својих војника у тој централноазијској држави смањити са 13.000 на 8.600 у року од 135 дана и у потпуности се повући у року од 14 месеци, уколико се талибани буду придржавали договореног.

[restrict]

РАЧУН БЕЗ КРЧМАРА Међутим, проблем је у томе што су Вашингтон и талибани у споразум укључили и питање које зависи искључиво од званичних власти у Кабулу, а о којем се те исте власти нису ништа питале. Споразум, наиме, предвиђа размену заробљеника између талибана и званичних власти до 10. марта. Авганистанска влада држи око 5.000 талибанских заточеника, док талибани имају око хиљаду заробљених припадника снага безбедности под командом Кабула. Дан по потписивању споразума између Вашингтона и талибана у Катару, председник Авганистана Ашраф Гани саопштио је да одбацује сваку идеју да 5.000 заробљеника буде ослобођено пре било каквих мировних разговора и постизања споразума о будућности Авганистана, и истакао да Вашингтон није консултовао ни њега, нити било кога из његове владе о споразуму, те да САД немају никакав основ да легалним авганистанским властима нареде ослобађање заробљеника. Талибани су пак саопштили да никаквих разговора са званичним властима не може бити без ослобађања свих заробљеника који су се борили у њихово име и да ће, уколико до тога не дође до 10. марта, примирје у односу на безбедносне снаге Кабула бити поништено.
Сада долазимо до главне сличности Париског мировног споразума којим је окончан не рат у Вијетнаму него америчка интервенција, и мировног споразума Вашингтона и талибана из Катара. Док је примирје постигнуто потписивањем документа у Паризу трајало мање од 24 часа, па су снаге Севера и Југа одмах наставиле рат који ће бити окончан тек падом Сајгона 30. априла 1975, примирје у Авганистану трајало је нешто дуже – читава два дана и прекинуто је талибанским нападом на авганистанске безбедносне снаге на истоку земље у којем је погинуло троје, а рањено 11 бораца власти у Кабулу. Ово, наравно, не би требало да на било који начин утиче на споразум који је у име САД у Катару потписао специјални амерички изасланик за помирење у Авганистану Залмај Хализад с талибанским представником мулом Абдулом Ганијем Бардаром. Талибани нису напали америчке војнике, него авганистанске и то не представља кршење споразума којим се омогућава повлачење америчких војника, баш као што и моментални наставак борби између снага Ханоја и Сајгона, града који данас носи име комунистичког вође Хо Ши Мина, ни на који начин није утицао на повлачење америчких трупа, а ни на додељивање Нобелове награде за мир двојици главних преговарача – Хенрију Кисинџеру и Ле Дук Тоу (који је, успут, одбио да прими награду).

ОДРИЦАЊЕ ОД САВЕЗНИКА Овакво окретање леђа дојучерашњим савезницима дубоко је укорењено у америчкој спољнополитичкој традицији и није никаква новост, нити се може ограничити само на случајеве Јужног Вијетнама и сада званичног Кабула, јер, да се разумемо, председник Ашраф Гани и његова влада суочени су с истим избором и истом претњом с којима се 1973. суочавао јужновијетнамски режим под вођством генерала Нгујен Ван Ћеуа – да се повинује захтевима својих непријатеља, или да доживи крах на бојном пољу без виталне подршке дојучерашњих савезника из Вашингтона. Сличну судбину су пре мање од годину дана доживели Курди, који су били приморани да, пошто су их Американци препустили на милост и немилост турским снагама, уточиште потраже под кишобраном легалних сиријских снага под контролом Башара Асада (против којих су се практично до тог тренутка борили) и Русије.
С друге стране, власти Ашрафа Ганија не могу очекивати благонаклоност Москве, нити да ће се Кремљ посебно заузети за њихове интересе током могућих предстојећих преговора званичног Кабула с талибанима. Да је тако, недвосмислено је показано маја 2019. године, када су у Москву поводом обележавања века дипломатских односа Русије и Авганистана позване само две делегације – једна из Кабула предвођена Ганијевим ривалом и бившим председником Авганистана Хамидом Карзаијем и друга из редова талибана. Да би ствар, макар наизглед, деловала још конфузније у тренутку када је 14 високих званичника талибанског покрета било гошћено на највишем нивоу у Москви, њихова организација се још (а тако је и данас) налазила на званичном руском списку терористичких организација.
Још је бизарније то што је Вашингтон управо од Савета безбедности УН затражио да се талибанима укине статус „терористичке организације“, чиме би се они учинили легитимним преговарачем. Овакав потез ишао би директно на руку Москве која је несумњиво током последњих година остварила значајне контакте, да не кажемо сарадњу, са талибанским вођством. Иако то делује заиста чудно, с обзиром на то да су талибани настали од најекстремнијих припадника муџахединског покрета који је ратовао против СССР-а током совјетске инвазије на Авганистан и да су их направили Американци следећи смернице горепоменутог Збигњева Бжежинског (укључујући и оно из чега ће настати Ал Каида Осаме бин Ладена, који се као „борац за слободу“ чак и фотографисао са Бжежинским), талибани су фактор на који играју и Москва и Пекинг, уз подршку Исламабада, у напорима да се ситуација у Авганистану стабилизује, а што је свим овим престоницама од кључног геостратешког значаја. Оваква драматична промена у односима Москве и талибана, иако тако делује, није ништа чудно, нити неочекивано. С једне стране у авганистанској култури промена стране није ништа нечасно и недостојно и то је код њих био чест случај, посебно током совјетске инвазије. С друге стране, Руска Федерација није Совјетски Савез и председник Путин је у више наврата критиковао ондашњу одлуку совјетског руководства да се упушта у авганистанску авантуру. Такође, путиновска политика Русије је таква да признаје стање на терену и своје интересе спроводи не свргавајући и бирајући стране владе, него гледајући да државе у којима има интерес стабилизује, и партнерство гради на узајамном поштовању, а не завртању руке. Русија талибане више не сматра претњом по сопствену безбедност, него их сматра реалношћу која не може бити игнорисана и која ће или ратом, или политичким средствима највероватније доћи на власт у тој кључној централноазијској држави. Ово је децембра 2015. потврдио и специјални представник руског председника за Авганистан Замир Кабулов оценивши да се „интерес талибана објективно поклапа са нашим (руским)“.
Да су односи Москве и талибанског покрета топлији него што би се очекивало потврдиле су и оптужбе Вашингтона од пре неколико година да Москва тајно наоружава авганистанске побуњенике. Ово су негирали и Руси и талибани, а и мало је вероватно да је до те врсте сарадње заиста дошло, јер би свако софистицираније оружје од „калашњикова“ испоручено једној „терористичкој организацији“ Русију довело у немогућу позицију и додатно јој угрозило и овако лоше односе са западним делом света, а „калашњикови“ талибанима нису потребни, јер их имају више него довољно.
Као и у Сирији, и сада у Авганистану, одлука Вашингтона да повуче своје снаге отвара простор за Русију да наступи као главни посредник у предстојећим „унутаравганистанским“ преговорима уз значајно учешће и Кине, Пакистана, па и Ирана (који је, такође, после жестоког непријатељства, успоставио сасвим пристојне односе с талибанима).

ИМА ЛИ ОВДЕ КАПИТУЛАЦИЈЕ? Иако на први поглед делује да је споразум који је администрација Доналда Трампа остварила с талибанима у ствари прикривена капитулација, то није случај. Пре се ради о прагматичној одлуци да се коначно прекине потпуно бесмислени рат, најдужи у америчкој иначе богатој историји ратовања, а који црпи огромне ресурсе Сједињених Држава. Трамп овим потезом себи свакако обезбеђује важан политички поен у предстојећој предизборној трци јер коначно остварује једно од најзначајнијих својих предизборних обећања, али ни чињеница да је окончање рата у Авганистану било високо на његовој лествици приоритета није ствар никакве произвољности него врло прагматичне и реалне потребе.
Сада поново долазимо до историјских паралела с Вијетнамским ратом. Иако су оба рата започета у време председника из редова републиканаца (Двајт Ајзенхауер и Џорџ Буш), оба су интензивирана у време власти омиљених демократа (Џон Кенеди / Линдон Џонсон и Барак Обама) и оба су окончана у време власти у великом делу јавности омрзнутих републиканаца (Ричард Никсон и Доналд Трамп) који се суочавају с опозивом и непријатељством обавештајне заједнице. Никсон је у том сукобу изгубио и отишао у историју као негативац, Трамп за сада одолева. Да ли је Трамп капитулирао у Авганистану? Не би се рекло, пре ће бити да је извојевао још једну победу у једном за њега, али и америчке грађане много важнијем рату против много јачег и опаснијег противника од устаника наоружаних аутоматским пушкама у авганистанским врлетима – у рату против дубоке државе и војноиндустријског комплекса.

[/restrict]