АТОМСКЕ БОМБЕ ТЕМЕЉ ИМПЕРИЈАЛИЗМА

Бацање две атомске бомбе је један од пресудних момената историје 20. века, јер се практично протеже до нас

Бацање америчких атомских бомби на Јапан био је, у ствари, последњи чин Другог светског рата, а истовремено први чин Хладног рата. Није само чињеница да је то „постзападњачки“ потез (види Д. Фенел: „Постзападно стање. Између хаоса и цивилизације“, „Минерва прес“, Лондон, 1999) који треба нагласити зато што је први пут у историји Запада отворено легитимисано истребљење невиних људи (жене, старци, деца), већ треба подвући и апсолутно недостајање покајања и разраде почињеног злочина, који чак није дефинисан као „злочин“ него као легитимни ратни чин, односно као „потребно зло“ (против Јапана који је већ био поражен и немоћан).
Бацање две атомске бомбе је један од пресудних момената историје 20. века, јер се практично протеже до нас. Порекло данашњег утемељења америчке „универзалне монархије“ заснива се на скандалозној ослобађајућој пресуди за бомбардовање Хирошиме и Нагасакија, у тој недопустивој неравнотежи кривице захваљујући којој, после праведне осуде логора и гулага, није следила слична осуда две атомске бомбе, а с њима и праксе бомбардовања. Исход ове вредносне асиметрије је, штавише, превише познат као „потребно зло“, па се легализовано бомбардовање може поново практиковати, о чему сведоче догађаји у Вијетнаму (1965), Југославији (1999), Ираку (1991. и 2003), Либији (2011). Због тога америчка „универзална монархија“ може да тврди да је убиство пола милиона деце током рата у Ираку 1991. године – баш као и масакр невиних Хирошиме – било потребно зло. Према речима америчког државног секретара Мадлен Олбрајт, из маја 1996. године, „ово је веома тежак избор, али цена … мислимо цена вреди“.

Редукција на Хитлера готово увек прати примену идеолошког концепта хуманости који се користи у циљу оправдавања – као што је то већ рекао Карл Шмит – империјалистичке експанзије. Самопроглашени хуманитарни рат служи не само да би се славио империјалистички рат већ и да се делегитимизује непријатељ, коме је у принципу ускраћен чак и квалитет човека. Против непријатеља сведеног на Хитлера и на нехумано биће сукоб се може потиснути до максималног степена нечовечности, уз потпуну неутрализацију било какве инхибиције врши се у неограниченом облику. То је Шмит назвао „дискриминаторном и расцепљујућом силом својственом хуманитарној идеологији“ (видети К. Шмит: „Номос земље“). Тамо где је нови Хитлер, увек мора постојати и нова Хирошима: то је претпоставка апсолутног непријатељства и његове идеолошке логике. Идеолошки склоп асиметрије кривице у потпуности је оперативан и у контексту данашњег „Четвртог светског рата“ (Ч. Преве: „Четврти светски рат“, „Велтро“, Парма, 2008). Након два светска рата и Хладног рата, садашњи „Четврти светски рат“ се води од 1989. и то у геополитичком и културном обрасцу: води га „универзална монархија“ – овај Кантов израз користим за означавање сила које су изашле као победнице из Хладног рата против остатка света, против свих народа који нису хтели да се покоре. Ирак 1991, Југославија 1999, Авганистан 2001, Ирак 2004, Либија 2011. То су главне фазе новог светског рата као лудог пројекта подређивања читаве планете војној, културној и економској моћи универзалне монархије. Први корак ка легитимизацији империјалистичке инвазије прерушене у хуманитарни интервенционизам остаје редукција на Хитлера – како ју је дефинисао Лео Штраус – онога ко је на челу држава које су мета напада, а које нису случајно назване „државама олошима“ (чиме се потпуно и априори делегитимизује и само њихово постојање). Од Садама Хусеина до Гадафија, од Чавеза до Ахмадинеџада, од Фидела Кастра до Асада, карневалски обред је увек исти. Сведени су на новог Хитлера и на нови нацизам сви они који се не клањају Номосу економије чији је предводник универзална монархија. Уосталом, медијско измишљање нових крволочних Хитлера је у функцији активирања „Хирошима модела“, односно бомбардовања легитимизованог као неопходно зло. Тамо где је Хитлер, мора да постоји и нова Хирошима. Идеологија „pax romana“ (римског мира – прим. прев.) константа је у историјском току. Свако царство свој рат класификује као мир и делегитимизује као тероризам и варварство рат оних који пружају отпор. Ubi solitudinem faciunt, pacem appellant – где самоћу створе, то миром називају. Прилагођена Тацитова стара изрека никада није била релевантнија (оригинална изрека је: Ubi desertum faciunt, pacem appellant – где пустињу створе, то миром називају. Латинска реч solitudo, solitudinis значи и самоћу и пустињу, као код Фузара, а Тацит је употребио реч desertum: пустиња, па у том смислу треба схватити и Фузара, јер се ова изрека често користи као слоган против империјализма – прим. прев.).

Превод с италијанског Драган Мраовић