Загонетка остаје

Која су нова уставна решења због својих контрадикторности изазивала недоумице не само у широј већ и у стручној правничкој јавности

Прошло је месец дана од покретања ревизије више од шестине чланова важећег Устава Руске Федерације, а „уставна реформа“, речју главног уредника „Руске народне линије“ Анатолија Степанова, „остаје загонетка за јавност“. Независно од тога што већини није потпуно јасан ratio legis појединих нових уставних решења, Степанов је сигуран да се Путин одлучио да „помоћу уставне реформе сломи Систем или да макар унесе у њега дисбаланс, како би натерао елиту не само да се замисли већ и да се озбиљно уплаши“. Као пример нових контрадикторних решења организације власти која изазивају недоумице и у широј, и у стручној правничкој јавности најчешће се наводе прописи којима се, с једне стране, јача утицај Државне думе на Владу, чиме се у садашњи полупредседнички систем уносе извесни елементи парламентаризма, док се, с друге стране, предлаже ново ширење надлежности председника државе.

[restrict]

ИСПРАВЉАЊЕ НЕДОСЛЕДНОСТИ Према важећој одредби члана 103 Устава РФ предвиђено је да Дума, као доњи дом федералног законодавног тела, „даје сагласност председнику Руске Федерације за именовање председника Владе Руске Федерације“. Дума нема могућност да сама истакне свог кандидата за председника Владе, већ само може да пружи или ускрати сагласност кандидату кога искључиво предлаже председник државе. Уколико Дума три пута узастопно не да сагласност кандидату за председника Владе кога предложи председник РФ, тада се распушта Дума и расписују се избори. Новом измењеном тачком а), става 1, члана 103 предвиђа се да Дума „утврђује кандидата за председника Владе Руске Федерације“. Да је предложеним уставним решењима улога доњег дома федералног парламента при избору Владе значајно проширена науштрб постојећих овлашћења председника Руске Федерације, види се по томе што би и кандидате за заменике председника Владе и федералне министре на предлог председника Владе „утврђивала“ Дума, а не као до сада председник РФ. Тиме је на известан начин исправљена недоследност постојећег модела према коме Дума може да изгласа неповерење Влади (члан 117), али је потпуно искључена из поступка избора њених чланова, док је код избора председника Владе сведена на позицију „узми или остави“.

Када је у питању избор чланова Владе, новом тачком члана 102 Устава предвиђен је један изузетак, према коме председник РФ задржава овлашћење да после „консултација“ са члановима горњег дома федералног парламента – Савета Федерације – утврди кандидате за министре који ће водити ресоре спољне политике, безбедности, одбране и правде. Стављање војске и дипломатије у искључиву надлежност шефа државе има у руској уставности дугу традицију, преузету из пруског уставног модела организације власти, због чега су се и према првом уставу Царске Русије од 1906. године ови ресори налазили ван контроле ондашњег дводомног парламента.

СИСТЕМ КОЧНИЦА И РАВНОТЕЖЕ Осим тога, председник Руске Федерације ће и даље према члану 80 Устава РФ „утврђивати основни правац унутрашње и спољне политике државе“, што је у земљама с бицефалном егзекутивом редовна надлежност председника Владе. Када се томе дода да Дума не располаже ефикасним средствима парламентарне контроле над радом Владе, каква су пре свега интерпелација, право анкете и истраге, ново уставно овлашћење Думе да утврђује кандидате за председника, заменике и министре Владе РФ, који не припадају ресорима резервисаним за председника државе, није по свом домету такво да би могло да се закључи како је већ започео преображај руског полупредседничког система у парламентарни. Пре би се могло закључити како се новим решењима, по узору на амерички систем „кочнице и равнотеже“, у односима између председника РФ и домова федералног парламента уноси додатна равнотежа уставних овлашћења и политичке моћи и тиме бар донекле коригује садашња уставна позиција председника државе формулисана 1993. године у условима Јељцинове споља подржане председничке диктатуре. Ублажавајући постојећу доминантну позицију председника РФ у односу на Думу када је у питању избор Владе, Путин је, по свему судећи, само назначио један од могућих праваца у којима у будућности може да еволуира руски политички систем.

НЕДОУМИЦЕ У ЈАВНОСТИ Предложеним изменама и допунама Устава, Путинова радна група је додатно афирмисала улогу органа који је био највећа жртва Јељцинове председничке диктатуре, пошто је био конституисан тек две године након доношења Устава од 1993. Реч је о Уставном суду Руске Федерације. Према новим одредбама чланова 107 и 108 Устава председник РФ је овлашћен да пре проглашења закона покрене поступак оцене уставности обичног федералног закона или уставног закона. Узор за увођење превентивне контроле уставности закона Путинови уставописци су изгледа пронашли у одредбама важећег Устава Француске које уређују истоветну надлежност Уставног савета, као и у пропису који даје овлашћење председнику Пете Републике да покрене поступак превентивне контроле уставности закона.

Предлог да се постојећим федералним органима власти придода као нови орган Државни савет, изазвао је бројне недоумице у јавности. Већ надлежност Државног савета да усклађује рад свих других федералних органа власти, како би се успешно реализовали основни циљеви унутрашње и спољне политике и приоритети социјално-економског развитка државе, била је довољна да се његово увођење повеже с потребом обезбеђивања нове важне државне функције за Путина после 2024. године. При томе се занемарују оцене оних стручњака који не гледају благонаклоно на предложене уставне промене, какав је секретар Уставне комисије с почетка деведесетих Олег Румјанцев, који признају потребу оснивања једног таквог колективног „политбироа“, који се чини неопходним у великој држави са гломазном организацијом власти, ради координације ставова и рада различитих грана власти и цивилних и безбедносних структура.

ПРАВЦИ ЕВОЛУЦИЈЕ ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА Иако се у предложеним уставним решењима тек могу наслутити будући правци еволуције руског политичког система, Путинов уставни блицкриг је већ, речју А. Степанова, унео такав дисбаланс у Систем који је озбиљно зауставио субверзивну активност тзв. системских либерала и истовремено отворио врата политичком општењу шефа државе и народа. Тако се ових дана увелико говори о потреби да се у новој преамбули Устава РФ брак дефинише као заједница мушкарца и жене, што је међу првима истакао познати православни делатник К. Малофејев, а подржао потпредседник Думе Петар Толостој, оцењујући како се таквом традиционалном дефиницијом брака „ствара баријера за спречавање покушаја додељивања некаквих посебних права особама нетрадиционалне ЛГТБ оријентације“.

У исто време је у Думи коначно пропао покушај Оксане Пушкинове, посланика Јединствене Русије и некадашње сараднице Бориса Березовског, да прогура антипородични Закон о борби против насиља у породици.

Ову велику симболичну победу у федералном парламенту над поборницима антипородичне идеологије у оквирима Јединствене Русије засенила је, нажалост, друга вест која показује колико је Русији данас нужна радикална револуција „с врха“ најављена Путиновом уставном реформом.

СПОЉНА ЕКОНОМСКА ЗАВИСНОСТ? Према информацијама ТВ Цариград, продајом од стране банке ВТБ Холдингу En+ компанија „Русал“ и „Евросибиренерго“, које су некада биле у већинском власништву Олега Дерипаске, бројне сибирске хидроелектране и највећи део рудника боксита и алуминијумске индустрије дошли су 6. фебруара у руке директора из САД и Велике Британије блиских Ротшилдима, са лордом Грегоријем Баркером на челу. Уз то је ова трансакција плаћена кредитом „Сбербанке“. С тим у вези, истраживања финансија Руске Царевине пре Првог светског рата из пера Олге Четверикове убедљиво показују да реформа правног и политичког система у условима спољне економске зависности, као она коју је извео цар Николај II 1906. године, не може да пружи очекиване резултате и спречи из иностранства планирану и координирану револуцију „одоздо“.        

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *