У срцу европског кошмара

МИТ О СРЕДЊОЈ ЕВРОПИ

Чешки писац Милан Кундера није први, а ни једини који је Русију (руску цивилизацију) желео да искључи и прогна из Европе. Та тенденција на Западу стара је најмање хиљаду година. Како сматра швајцарски новинар Ги Метан, овај „хиљадугодишњи, језиви остракизам“ читав миленијум поткопава Запад изнутра, одсецајући један велики део њега самог

Милан Кундера писао је да је географска Европа „одувек била подељена на два дела која су се посебно развијала: један је био повезан са старим Римом и католичком црквом (њено посебно обележје је латински алфабет), други је био усидрен у Византији и православној цркви (посебно обележје: ћирилица)“. Први је стварни Запад; други то нипошто није. Ова два дела су суштински неспојива. У очима западњака, други (Русија) је у ствари слика у негативу, антитеза првог (Запада), његова потпуна негација: „Још једном желим да подвучем да се на источној граници Запада, јаче него где другде, Русија сматра Анти-Западом; не третира се као једна од многих европских сила, већ као посебна, сасвим другачија цивилизација.“ Реч је о гласовитом Кундерином есеју Трагедија Средње Европе, први пут објављеном у француском часопису „Деба“ 1983, потом, идуће године, у престижном и утицајном „Њујорк ривју оф букс“.
Застанимо на овом месту. Русија као „Анти-Запад“? Да ли то заиста одговара истини? Да ли је Русија „антизападна цивилизација“? Русија, примећује Метан, није ни Европа ни Азија. Заправо: „Русија је и Европа и Азија“. Али „ако Русија није ни Запад ни Азија, да ли је то разлог да је мрзимо и стално представљамо, као што то чини већина западних новинара и `експерата`, као присталицу варварства, тираније, реакције, експанзионизма?“ Није ли основни „грех“ Русије управо то што толико личи на Запад, а да то у суштини није и, на ужас западњака, одбија то да буде?
Што се тиче Кундере, овде се суочавамо са старом политичком митологијом. Заправо, Кундера оживљава један стари политички мит – онај о Средњој Европи – мит који је драг појединим интелектуалцима, али који је потпуно неоснован. Кундера само варира стару тему Средње Европе, прилагођавајући је новим (гео)политичким околностима на завршетку епохе Хладног рата. Изворно, концепт Средње Европе је супротстављен и Западу и Истоку; Кундера му даје нови садржај и смисао, уклапајући га у једноставну бинарну хладноратовску опозицију Исток–Запад. Отуда његов наглашени, агресивни, борбени антирусизам.

„Отети Запад“

Кундерин есеј имао је велики одјек. Пре свега, у политичкој сфери. Авет (Средње Европе) је ослобођена; дух је пуштен из боце. „Сабласт Средње Европе лута земљама `реалног социјализма`“, обзнанио је 1988, у пророчанском заносу, Жак Рупник на почетку своје књиге Друга Европа, додајући: „Поновно откриће Средње Европе одражава, од Прага до Будимпеште, од Варшаве до Загреба (изазивајући снажан одјек у Бечу и Берлину), основне политичке и идеолошке трендове доба након Солидарности.“ „За ту причу о `Средњој Европи`“, приметиће касније Петер Хандке, а та „прича“, узгред, уопште није нова већ „веома стара повест“, „најпре су постојали приповедачи, али њихова места су у међувремену заузели готово искључиво гласноговорници“…
Кундера је покренуо лавину, следиће га и неталентовани епигони и неки даровити писци. Године 1986. словеначко Друштво књижевника установило је Виленица фестивал, оријентисан на „специфично средњоевропску књижевност“. Књижевни фестивал, који се одржао све до данас, одвијао се у специфичној, скоро идиличној атмосфери историјске, „црно-жуте носталгије“: „Сваке године се на том прелепом узгајалишту коња у Липици, налик на неки хабзбуршки Дизниленд, додељује награда за најбоље књижевно дело средњоевропског подручја…“
Милан Кундера се преко ноћи претворио у гласноговорника, из којег је проговарала „сабласт Средње Европе“. „Средња Европа“, тврдио је Кундера, представљала је истинско „царство културе“, непомирљиво супротстављено варварском „Истоку“. Поред критика упућених Западу, због његовог потрошачког ескапизма и опседнутости материјалним, поп културом и комфором, оштрица непријатељства уперена је против Русије: некултурне, „трајно неевропске“ и Западу суштински туђе Русије; не (само) бољшевичке или совјетске Русије већ Русије – православне и „другачије“. Наводно, он је говорио у име угњетаваних малих народа, смештених негде у широком појасу између Немачке и Русије, не без месијанских претензија.
Кундера је Средњу Европу прогласио за „отети Запад“. Ту Средњу Европу, „велико средиште западне културе“, управо у доба њеног највећег процвата, писао је Кундера, „апсурдна пресуда Јалте“ трагично је поделила на два дела, од којих је онај важнији, „главни“, „прогутала руска цивилизација“. Одлучујућа година била је 1945 – година нацистичког и немачког слома. „После године 1945. граница између двеју Европа померила се неколико стотина километара на Запад“, сматрао је чешки писац, „и народи који су се дотле сматрали западнима, једног јутра су се пробудили констатујући да се налазе на Истоку.“

Језгро европског кошмара

Да ли су се ти народи доиста сматрали „западним“, и да ли су, све до тог тренутка, живели у атмосфери толеранције и слободе, уважавања етничких и религијских посебности и културног плурализма? Кундера не прећуткује само историју појма „Средње Европе“, него и стварну историју народа који живе у средишту континента; а та историја није била тек пуко романтична. Он скрива и порекло и право значење средњоевропског мита, за који се, бар у његовој традиционалној форми, како уочава Милан Суботић, „може тврдити да је, пре свега, био плод раста амбиција Немачке у `светској политици` (Weltpolitik)“. „Културни плурализам“ концепта Средње Европе такође је варљив: његова темељна претпоставка, која се увек не изриче гласно, јесте доминација немачке (германске) културе. Идеја „културног заједништва средњоевропских народа и овде је претпостављала њихову `добровољну` употребу немачког језика“.
„У земљама у којима се говори немачки“, примећује Тимоти Гартон Еш, „изгледало је да је сама реч Mitteleuropa умрла са Адолфом Хитлером, и три деценије после 1945. нико није говорио о `Средњој Европи` у садашњем времену“. Као што констатује Милан Хаунер: „Сам Хитлер, који се у Кундерином есеју ни на једном месту не помиње, био је продукт средњоевропске културе par exellance; Стаљин није. Средњоевропска култура продуцирала је Аушвиц и масовне депортације милиона људи.“ Ово ће се поново разоткрити и у делу једног „средњоевропског“ и југословенског, несумњиво релевантног писца, Данила Киша: „У срцу Средње Европе налази се језгро европског кошмара – Аушвиц.“ И у обе варијанте истог концепта те, наизглед идиличне Средње Европе – оној „К. und К.“, хабзбуршкој, као и оној Великог немачког рајха – лежи, макар и скривена и замаскирана, идеја немачког господства.
Јалта није узрок него последица: „апсурдност Јалте“ је само привид који ствара Кундера започињући своју „интерпретацију“ средњоевропске историје од „кључне године – 1945“. Јалта је последица Другог светског рата, немачког Drang nach Osten, и нацистичког геноцида, почињеног над словенским народима и Јеврејима. А немачки нацисти злочине широм Европе, па и оне Источне или Средње, нису починили сами, већ су имали и „саучеснике чија је окрутност често превазилазила окрутност немачких господара“. Ово је, после 1945, требало некако прикрити, оптужујући другог.
Отуда Запад није починио никакву „издају Средње Европе“, нити је он проузроковао „трагедију из 1945“, зато што је, наводно, заборавио на свој витални део, већ је прави узрок те трагедије сама Средња Европа, као родно место европских фашизама (фашизама, у плуралу). Да би се та чињеница сакрила, данас се изједначавају комунизам и нацизам, а за злочине се, посве „равноправно“, окривљују и Совјетски Савез и нацистички Трећи рајх, аболирајући у име тобожње историјске правде отворене немачке колаборационисте; чак и у декларацијама и резолуцијама Европског парламента. Ти мали народи о којима говори Кундера нису увек били једино жртве историје; били су и „жртве својих апетита и страсти“.

Историја преображена у мит

Кундерина реконструкција „прошлости Средње Европе“ у најмању руку је селективна, крајње произвољна, или дефектна. Стварна историја Средње Европе није била нимало идилична; била је, напротив, веома крвава, и то не увек и једино туђом кривицом. И сам концепт Средње Европе обилује извесним двосмисленостима. Средња Европа заправо диктира нове границе и нове, још чвршће, линије подела; овог пута, ка (неевропском) Истоку (Русији) и ка Југоистоку (Балкану). Смер у којем ће се ствари убудуће развијати тиме је био непогрешиво зацртан. Ограда се, у ствари, подиже према православним Словенима и „Азији“. Берлински зид није срушен 1989, само је померен даље на исток. Подела Европе на два дела запечаћена је ширењем НАТО-а и ЕУ све до руских граница и, потом, ратом против Југославије у пролеће 1999. године. Не крије ли се у томе одговор на питање зашто је Запад деведесетих година прошлог века, упорно и бесмислено, понижавао Русију, уместо да јој помогне или да је макар прихвати као равноправну, и зашто је на Балкану, чак и оружјем, исцртавао нове границе рушећи ону велику, „Титову Југославију“? У томе је Кундера био и остао доследан: на почетку рата у Југославији, у француском „Монду“, објавио је апел за спасавање Словеније, захтевајући да се Словенија, заједно с Хрватском, огради и „заштити“ од „српског Балкана“. Он, такође, припада оним „средњоевропским интелектуалцима“, попут Вацлава Хавела или Херте Милер (за разлику од Ђерђа Конрада), који су 1999. без резерве подржали илегални рат НАТО-а против тадашње Савезне Републике Југославије (Србије).
„Средња Европа“ била је од самог почетка мит (или „историја преображена у мит“), али мит који сам по себи није нимало бенигни већ јесте или може постати опасан и злоћудан. Овај лажни мит метастазирао је тридесетих година XX века и кулминирао Другим светским ратом. Осамдесетих година Средња Европа је васкрсла, као књижевни, али и политички утопијски простор. Или, како закључује Тони Јудт: „Централна Европа је остала идеализована Европа наше културне носталгије“ – илузорна пројекција „никад постојеће Европе толеранције, слободе и културног плурализма…“ Мирослав Крлежа, оглашен за „можда највећег средњоевропског писца свих времена“, сматрао је да је „литерарни `централно-европски комплекс` фантом“: „сазивање већ мртвих духова на једној спиритистичкој сеанси“, „формула за назовилитерарне фикције које се по потреби политичког опортунитета примењују на разноврсне мотиве, да би се доказало како се mythos Беча још увијек није угасио“.
У стварности, овај део континента никад није био рајски простор етничке и језичке трпељивости или узорног међусобног поштовања, већ, „још од битке на Белој гори, све до данашњег дана, регион трајне етничке и религијске нетолеранције, регион обележен жестоким свађама, убитачним ратовима и честим покољима, у размерама које се протежу од погрома до геноцида“ (Т. Јудт). „Наравно“, додаје исти истраживач, не без горчине, „Западна Европа није увек била много боља, али је у целини имала више среће…“

У шта се изметнула Средња Европа?

Слично бившој Југославији, и „непремостива цивилизацијска подела“ у Украјини допринела је распиривању рата и подели земље, или је чак била његов главни узрок. У Хрватској, писац Миљенко Јерговић признаје да је сам концепт у основи двосмислен: „Средња Еуропа је објект чежње источноеуропских малограђана, десничара, углавном врло сумњивих типова… и једна од наших комплексних домовина“. То је, у исто време, и „родно место наших јеврејских идентитета и европског антисемитизма…“ И једно и друго, наиме. „Средња Европа је оквир за симфоније Густава Малера“, додаје Јерговић и, такође: „Само у Средњој Европи могао се родити Адолф Хитлер…“

Хабзбуршки тематски парк у Лавову Мит о Средњој Европи, од самог почетка, нигде а понајмање на Западу, није схватан озбиљно – осим на далекој периферији, у „граничним областима“, у забитима, где је имао извесну употребну сврху. Међутим, „независно од своје историјске (митско-поетске) садржине“, уочава Милан Суботић, „концепт Средње Европе је осамдесетих година имао политичко-идеолошку функцију у ерозији совјетске доминације у граничним земљама Источног блока“. Изразито негативан, непријатељски однос према Русији, а и према Србији – „у неким случајевима, и отворено расистички“ – правдан је „улогом жртве“, услед експанзионизма Русије с једне, и „издајом“ с друге стране; равнодушношћу рационалног и прорачунатог Запада пред судбином малих народа. И једно и друго је подједнако неистинито. Овај мит је, у међувремену, из низа разлога углавном потонуо у заборав: „Тридесет година после“, констатује Британац Џонатан Бусфилд, „већина држава о којима је Кундера писао у свом есеју о Средњој Европи интегрисана је у Европску унију и у НАТО, а сам појам Средње Европе – који се више није везивао уз ослобођење од совјетске власти – поступно је губио свој некадашњи добар глас.“ Додуше, дебата о (утопијској) Средњој Европи још се понегде води, али на маргинама Европе: у Загребу и у западној Украјини на пример. Ово последње може деловати збуњујуће. Ипак, „Кундерина Европа мало или ништа не значи Украјинцима у Кијеву или Доњецку“, признаје украјински писац Јуриј Андрухович. „У једној половини земље људи немају појма ни о каквим европским вредностима, док се, на пример, овде у Лавову стално говори о тим вредностима.“ Град Лавов на западу Украјине данас је претворен у „хабзбуршки тематски парк“ (Џ. Бусфилд), а према службеном интернет водичу, „то је град у којем ћете се тренутно вратити у свет цара Франца Јозефа“. Имагинарни и често фантазмагорични свет Франца Јозефа, подразумева се. „Деведесетих година“, открива Андрухович, „била нам је потребна одређена количина те хабзбурше митологије како бисмо пронашли алтернативни модел развоја украјинске културе…“ За разлику од централне и источне, већински русофоне Украјине, Украјинцима са запада земље „Кундерин концепт цивилизацијске поделе постао је свакодневна реалност“, тврди Андрухович, а Западна Украјина „после совјетске окупације… постаје саставним делом Средње Европе и њених надвојвода, кремастих колача и распојасаних хусара“. О томе се дакле ради? О бекству у магловиту измаштану прошлост, о пукој носталгији, о „погледу уназад на Аустроугарску“, „са шлагом и захер тортом“; нешто што су идеолози Средње Европе, у потрази за неким аутентичним идентитетом, попут Ђерђа Шефлина, управо хтели да по сваку цену избегну? И није ли ова слика у потпуном раскораку са мучном стварношћу земље која се распада у грађанском рату? Исти, (западно)украјински писац у једном есеју евоцира и сентименталну успомену на „своју баку, која је својим очима видела Франца Фердинанда како се вози отвореним кочијама у околини Ивано-Франковска… неколико недеља пре атентата који је на њега извршен у Сарајеву“. Слика која говори сама за себе.

Шта се догодило с концептом Средње Европе у Србији, где је, још осамдесетих година, ова утопијска замисао и митски топос имао своје поборнике, углавном међу писцима као што су Данило Киш, Александар Тишма, Ласло Вегел или Драган Великић?
Ласло Вегел примећује да је идеја Средње Европе од почетка у Србији дочекивана с резервом, сумњичавошћу, скепсом, чак и одбојношћу. Остаје дилема да ли је та скепса последица „културне затворености“, или је ова „антипатија“ ипак политичког карактера, проузрокована лошим историјским искуствима, стеченим непосредном у суочавању са средњоевропским „концептима“.
Пољски историчар књижевности Богуслов Зјелински уочава да „Средња Европа није често искуство српске књижевности“, и да после 1990. не постоји ниједно савремено књижевно дело које би тематизовало идеју Средње Европе. За разлику од политичке сфере, „у савременом политичком, научном и публицистичком дискурсу назив `Средња Европа` испољава тенденцију замирања и (уместо њега) шири се неутралан и подобан назив `средњоисточна Европа`“.
Да ли то значи да је овај мит данас коначно исцрпљен, „испричан и досањан“? Да ли се средњоевропски мит разбио о зид суморне, дистопијске стварности Источне Европе на почетку XXI века? Ласло Вегел, на једном месту, исповеда то разочарање, осећање пораза, који није лични већ пораз утопијске Средње Европе: „Седео сам у свечаној сали Градске куће, овога пута у последњем реду, тамо где је моје право место. Тада сам још с пуно наде помишљао на Средњу Европу. Како су године пролазиле, моје поверење је сплашњавало. Више пута сам срео Конрада (мађарског писца Ђерђа Конрада – прим. аутора), било у Берлину, било у Будимпешти, али више нисмо помињали Средњу Европу – нисам хтео да начињем ову тему, нисам желео да га ојадим.“ „Нисам га питао, у шта се изметнула наша Средња Европа. Била је наша љубав и постала је наша маћеха.“