Тамни вилајет

Иако ћемо (можда) за Косово и Метохију добити понуду која не може да се прихвати, али не сме ни да се одбије, овај избор у коме ћемо се кајати шта год да изаберемо заправо је сасвим једноставан. Зато што никакав „Ахтисари плус плус“ не може да избрише сав минус који би био резултат његовог прихватања

Ако је веровати председнику Србије Александру Вучићу – а он каже да му треба веровати јер је „сурово реалан, искрен, и не волим да лажем свој народ као они што раде“ – „пред нама је тежак период у политичком смислу. У смислу опстанка и очувања наших виталних националних и државних интереса“, и „биће много проблема око Косова и Метохије. И биће много притисака“.
И нема сумње да ће их бити, уосталом, ни на шта друго нисмо ни навикли, но нисмо навикли ни на поруке какве нам ових дана стижу с места која су током последњих неколико деценија стекла уверење да су нарочито задужена за наш случај. А те нам поруке, о њима ће овде бити речи, дају основа за сумњу – наду – да притисак ипак неће бити, јер више и не може да буде, толико интензиван да не можемо да га издржимо. Али кренимо редом.

[restrict]

ИЗАСЛАНИК ЛАЈЧАК О намери да се убрза процес дијалога Београда и Приштине – а свако убрзавање тог процеса, пошто је он злочиначки неодговорно пребачен у надлежност Европске уније, неминовно са собом повлачи и јачање притиска да учинимо оно што учинити не смемо – о намери дакле да се убрза процес дијалога сведочи већ и најава да ће Европска унија именовати свог специјалног изасланика за наш случај.
Биће то, највероватније, словачки министар спољних послова Мирослав Лајчак, нама добро познат и због улоге коју је одиграо приликом референдума о независности Црне Горе, и по мандату специјалног представника Европске уније у Босни и Херцеговини.
Прва је вест о Лајчаковом будућем именовању објавила приштинска „Газета експрес“, којој немамо посебног разлога да верујемо, али затим ју је потврдио и амерички Радио Слободна Европа позивајући се на сопствене изворе, што упућује на закључак да је одлука већ донета.
Иако је, у реакцијама на ову најаву међу којима се истиче анализа Бода Вебера и Тобија Вогела на порталу „ЕУ обзервер“, истакнуто како Лајчак није добро решење за посредника између Београда и Приштине јер је (тобоже) просрпски оријентисан, а при томе долази из земље која није признала самопроглашену независност Косова и Метохије, погрешно би било заносити се илузијом да је овакво тумачење исправно. Не само зато што је сасвим искључено да би, рецимо, Немачка пристала на посредника који је заиста пристрасан на нашу страну већ и зато што је Лајчак, нисмо му то заборавили, још у новембру 2011. на предавању у Центру за стратешке и међународне студије (ЦСИС) у Вашингтону отворено говорио о својој наклоњености узајамном признању Београда и Приштине као најпожељнијем сценарију, зато што је то најбољи пут да и преосталих пет чланица ЕУ које наше Косово не сматрају независним, укључујући и његову Словачку, промене то своје мишљење.
А ту је – још смо код најаве убрзања процеса – и евидентно појачан притисак на Приштину, и њено све очигледније попуштање под тим притиском, да одустане од стопроцентних такси на српску робу јер су оне постале главна препрека за наставак дијалога.
С тим у вези, открила је за програм Радио-телевизије Косова на српском језику Наталија Апостолова, шефица ЕУ канцеларије у Приштини, од новог премијера Аљбина Куртија „добила је уверавања да ће таксе бити укинуте“ и замењене реципроцитетом који „какав год био, не би требало да погорша односе између Косова и Србије“, но тренутно је фокус на укидању такси као сведочанству намере да се процес покрене с мртве тачке. А о том (реципроцитету) – потом, кад сазнамо шта под њиме Курти уопште подразумева јер је то мало коме у овом часу јасно.

АХТИСАРИ ПОСЛЕ АХТИСАРИЈА Елем, од специјалног ЕУ изасланика, вероватно Лајчака, Александар Вучић очекује, његовим речима, ултиматум, који ће „бити нешто попут ‘Ахтисаријевог плана плус плус’, у замену за гаранције за Европску унију (…) покушаће да кажу Србији – добићете гаранције за улазак у ЕУ али морате да признате Косово, а да добијете посебан статус за Србе“. И биће то, опет, Вучићевим речима, „нешто што не можемо да прихватимо, а са друге стране, што не бисте смели да одбијете“.
Иако се још не зна шта ће се крити иза ова два плуса, унапред се зна шта све то заједно може да буде – понуда да им предамо Косово и Метохију, зашећерена оним плусевима да и не приметимо колико је заиста та предаја горка. Као да је тако нешто уопште и могуће. Речју, Ахтисари после Ахтисарија, плус-минус покоја додатна одредба да се Власи не досете…

АПОСТОЛОВА И ГРЕНЕЛ Тако да право питање и није шта ће нам бити понуђено него ко ће нам то понудити. Е, овде ствари постају збиља занимљиве.
О чему је реч? Вучић говори о „иницијативи специјалног представника“ ЕУ, а већ споменута ЕУ шефица на Космету Марија Апостолова напомиње и да „ЕУ и САД имају исти циљ, а то је нормализација односа између Београда и Приштине“. Али додаје: „То је наш циљ, а како ћемо га постићи, па, вероватно паралелним путевима којима пружамо подршку томе, и то је веома важно.“
Стварно, и јесте веома важно. Зато што паралелни путеви ЕУ и САД значе одвојене путеве. Одвојене иницијативе. Одсуство заједничког, усаглашеног наступа; подсећамо, уосталом, да се ЕУ није претерано ни потрудила да сакрије своје незадовољство договором о успостављању авионског саобраћаја између Београда и Приштине. Који је постигнут, и то баш зато што је постигнут, уз посредовање Ричарда Гренела, изасланика председника САД Доналда Трампа за дијалог Београда и Приштине.
Гренелов пак недавни интервју радио-водитељу Хјуу Хјуиту учвршћује уверење да не учитавамо вишак значења у ону узгредну напомену Марије Апостолове о паралелним путевима.
Јер док Вучић најављује да ће се „то чак десити ове године“ – мислећи на предстојећи Лајчаков ултиматум којим би ЕУ да преузме иницијативу од Америке – Гренел оцењује да је „пут ка нормализацији још дугачак“. Штавише, наглашава овај Трампов изасланик, „у типичном маниру администрације Доналда Трампа (…) покушавамо да избегнемо САД-центричну идеју која је, знате, наметнута овим земљама… Све време странама говорим да ћемо се концентрисати на економију… И хајде да оставимо политичка питања по страни док не створимо некакав моментум у економији.“ И поврх свега, онако успут, напомиње и да је Косово било „врућа тема на којој је радила Клинтонова администрација“, а знамо како се на Клинтонову администрацију гледа у актуелној, Трамповој, чији је Гренел, такорећи, органски изданак.
Дакле, да резимирамо. Европској унији се жури, Америци не. Европска унија намерава да нам понуди готово решење у облику ултиматума, Америка каже да јој не пада на памет да нам намеће било шта. И хоће да се фокусира на економију, а не на крупну политику као Европска унија. Мало је само рећи да је реч о „паралелним путевима“.

СРПСКИ ОДГОВОР Ово је дубоко несагласје које значи да ћемо – остану ли и једни и други на садашњим позицијама, подразумева се – бити изложени само притиску Европске уније, а нема сумње да је то много привлачнија позиција него да будемо изложени њиховом заједничком притиску. Па ће нам утолико лакше бити да му се одупремо.
Друго, и Вучић је ових дана подсетио да је „једини Вучић суштински одбио план да их пустимо да уђу у Уједињене нације“ – било је то у време склапања Првог бриселског споразума, и то је једина његова позитивна тековина – и он нема ама баш никаквог права, а камоли разлога, да сада, кад буде суочен с истоветним Лајчаковим захтевом, поступи икако другачије. Тим пре што је ономад био изложен синхронизованом притиску с обе стране Атлантика, каквог данас нема. И што нам је земља, и у економском и у војном погледу, тад била кудикамо до знатно слабија – а самим тим и подложнија том притиску – него што је данас. И што се у међувремену, на примеру мртворођене Заједнице српских општина, Европска унија показала фасцинантно неспособном да утиче на спровођење споразума чији је гарант, и како јој се онда може веровати да ће спровести било какав други споразум за који би јемчила. А да и не говоримо о стању у коме се та ЕУ данас налази, о одсуству било какве жеље да се даље шири и то после изласка Велике Британије па шта онда уопште и може да нам понуди, о скором одласку немачке канцеларке Ангеле Меркел у пензију, о умањењу њене специфичне политичке тежине и неизвесности коју ће донети неминовна транзиција…
Хоћемо да кажемо да ће она понуда која не сме да се одбије у ствари бити понуда коју морамо да одбијемо. Јер немамо никаквог разлога да је прихватимо, шта год да у њој буде стајало ако није, а неће бити, у складу с Резолуцијом 1244 од које, узгред буди речено, Руси и Кинези наглашено не одустају. Све друго представљало би страшан злочин против човечности.

[/restrict]