Свемоћни Нушић и моћна тумачења

Седамдесетогодишњица Позоришта на Теразијама: Јубилеј који обавезује (2.део)

Присећајући се првих сезона некадашњих театара у биоскопу „Београд“ – Хумористичког позоришта и Београдске комедије – обележавамо важан тренутак данашњег Позоришта на Теразијама, које успешно наставља традицију ове забавно-музичке сцене

Пошто је у јеку прославе десетогодишњице ослобођења Београда, октобра 1954, Хумористичко позориште изменило своје име у Београдска комедија, нову етапу делатности успешно је започело премијером комедије Мистер Долар Бранислава Нушића, у режији др Марка Фотеза. Та представа била је карактеристична по настојању редитеља, па и читавог ансамбла, да се овом делу, у којем је Нушић, како је својевремено уочила критика, био близак социјалној комедији као ретко кад, приђе на нов начин, који би акцентовао сатиричне елементе, али и чињеницу да је писац у четвртом чину комедије скоро на брехтовски начин отворио перспективу ослобађања од свемоћи новца, истакавши поштени и вредан рад као истински смисао живота, те је тако комедија добила универзалнију вредност. Био је то амбициозан и пионирски покушај, што је уочила и критика.
„Чланови Београдске комедије суочили су се у Мистер Долару са озбиљним проблемом интерпретативног стила Нушића, који је у нашем позоришном животу од ослобођења уочен и помало проучаван, али који је остао нерешен. Играти га на стари, некадашњи начин, са драстичним подвлачењем локалног колорита у атмосфери паланачко-скоројевићке средине и наглашавањем особене Нушићеве сирове технике вица, данас више није могуће: одвело би то у сценски примитивизам. Играти га строго, суво, у језгровитим реалистичким линијама без особеног нушићевског сока у изразу, очишћеног од свега узгредног и сувишног, значило би изложити се опасности огољавања и осиромашавања. Носиоци главних улога у Мистер Долару били су свесни тих тешкоћа. Ако их је редитељска концепција терала у један сасвим нови ’апстрактни стил’ тумачења Нушићевих личности, за који има доста основа и у самом комаду, глумачки инстинкт и сценска рутина вукли су их у старе шаблоне и стереотипне нушићевске глумачке изражаје“, писао је Ели Финци. Он је указао на две улоге – на „Господина Матковића у тумачењу Павла Богатинчевића сувереног у салонско-конверзационом стилу говора и понашања, и келнера Жана у непосредном и сугестивном игрању Миће Татића“.

Мистер Долар

Како се види, извођење Мистер Долара у режији др Марка Фотеза било је занимљив покушај у трагању за савременим извођачким стилом у сценској презентацији Нушићевих комедија. Свакако, та је представа веома сугестивно и недвосмислено показала на могућност универзалнијег третмана Нушићевог хумора, третмана лишеног ослањања на одређену средину и њен колорит, као и на време догађања радње и тадашње навике наших људи. Био је то један од првих корака који је имплицирао стилизовано сценско тумачење Нушићевих ликова и ситуација, а после је уследила реализација Сумњивог лица на сцени Београдског драмског позоришта, у режији Соје Јовановић (11. новембар 1955). При томе не треба изгубити из вида и један временски паралелизам: само неколико месеци после премијере Мистер Долара у Београдској комедији, која је приказана 18. октобра 1954, реализовао је Мата Милошевић своју чувену представу Ожалошћене породице на сцени Југословенског драмског позоришта (21. јануар 1955), чија је особеност, како је наша театрологија већ утврдила, управо у „стилизованом реализму“ (Станислав Бајић).

Пут око света

Смелији и оригиналнији приступ Нушићу манифестовао се на сцени Београдске комедије и приликом извођења Власти у режији Јосипа Кулунџића. Ова премијера изазвала је посебно интересовање, јер је дело приказано у довршеном облику: Миле Станковић је тај посао обавио зналачки и не изневеривши писца. Ипак, „у чисто драмском погледу Станковић је Нушићеву комедију карактера, са оштром политичком позадином, постепено претворио у комедију ситуације“, с правом је закључио Ели Финци. Према његовом сведочанству, ансамбл Београдске комедије „трудио се да овог Нушића не игра на стереотипан нушићевски начин, који је у нашој сценској пракси већ постао један непроменљиви шаблон“. Највише успеха у трагању за новим изразом имала је Мирјана Коџић у улози Нине: „Лик до краја изграђен, виртуозно спроведен, и у свима тако наглашеним спољним изражајима, у говору и покрету, изнутра озарен.“
На сцени Београдске комедије изведена је 27. новембра 1956. премијера Нушићевог Пута око света, у режији др Марка Фотеза и сценографији Миомира Денића. Аутор костимографских решења била је Мара Трифуновић Финци. Редитељски поступак карактерисало је одлучно опредељење за жанр ревије, што у суштини Пут око света и јесте. Ослонивши се на талентоване протагонисте, редитељ је успео да изгради забаван спектакл, који је публика лепо прихватила. Све глумачке креације наишле су на неподељене симпатије многобројних гледалаца, као и позоришних критичара. Драгутин Добричанин као Човек с ногом успешно је наставио традицију те карактерне роле на београдској позорници коју је почео Душан Раденковић. У духу традиције којом је доминирао током међуратних година Чича Илија Станојевић био је и Мића Татић као Јованче Мицић, док је Даница Аћимац тумачила Јулишку са много темпераментних замаха и искричаве сценске домишљатости и духовитости. Треба нагласити да се и читав балетски ансамбл својски заложио да оживи ово Нушићево дело у аутентичном стилу ревије. Ако то није био особито новаторски поступак, не може се рећи да је остварен без духа и маште.
Током првих сезона Хумористичког позоришта домаћи комедијски репертоар није се на теразијској сцени попуњавао само Нушићевим комадима. Извођена су и дела других писаца као што су Радивоје Лола Ђукић (Златан мајдан), Петар Будак (Клупко), Миодраг Ђурђевић (Наследство), Стерија (Зла жена), Жак Конфино (Сирото моје паметно дете), Љубинка Бобић (Породица Бло), Душан Роксандић (Кула Вавилонска) и др. Била је присутна перманентна тенденција да се приказују и комедије савремених писаца, поготово њихова дела у којима обрађују актуелну проблематику. Тако је још 1955. године изведено Наследство Миодрага Ђурђевића с мотивом сличним оном што га је Нушић обрадио у Мистер Долару. Редитељ Мирослав Митровић није успео да превазиђе недостатке дела, који су се првенствено огледали у томе „што је комедија замишљена исувише уопштено, са ликовима који су једва назначени, без особених и типских обележја, са догађањима (ако су то догађаји?) који немају ни своју праву театарску функцију ни своје оправдање карактерима и тежњама ликова, са дијалозима који су крпљени духовитошћу која је свачија, што ће истовремено рећи и ничија“, како је то нагласио Ели Финци.
Обележавајући овај значајан јубилеј јединог нашег забавно-музичког позоришта, које је током последњих година успешно профилисало своје репертоарско опредељење, пожелели бисмо више домаћих комада, што се може постићи обновама некад приказиваних наслова као што су Мајстори су први људи Душана Костића, Београд некад и сад Војкана Борисављевића, Мајстор с мора Корнелија Ковача, али и наручивањем нових дела.

Крај

фотографије: архива Позоришта на Теразијама

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *