Српске земље

Срби су с муком схватили да су враћени у време разједињености, да им се етно-историјски простор поново налази у више држава и да ће српске земље бити једини адекватан и исправан појам којим би назвали своје интегралне националне територије – заједно у Србији и изван ње

Литија револуција појавила се тамо где је, на први поглед, најмање могла да се очекује. Бројним аргументима могло би да се поткрепи мишљење како је атеизовање и расрбљавање Црне Горе за време титоизма тако темељно постављено и деценијама спровођено да више нема назад. Православне цркве и манастири били су девастирани, свештенство и монаштво десетковано, етатизација Црне Горе (ре)успостављена на комунистичкој идеологији, а српство систематски сузбијано у име црногорства. Од његовог перфидног наметања као прелазног, тзв. двојног идентитета, до милитантног, усташоликог антисрпства био је потребан само корак. И он је направљен осамостаљењем 2006. захваљујући на све начине и уз помоћ Запада постигнутом „потребном проценту“ гласова ЗА.

[restrict]

ПРОСТОРНИ РЕПЕРИ Створена је вестернизована, полатињена независна држава под именом Црна Гора у наслеђеним тзв. АВНОЈ-ским границама, а политичком вођству дате су „одрешене руке“ да томе уподоби њену националну „садржину“, и то у складу не с „теократским насљеђем 19. већ са грађанским концептом 21. вијека“. Народ је с незнатним, спорадичним отпором трпео свакаква понижења, историјска кривотворења, језичке измишљотине, културне узурпације, политикантске конструкте и отворене србоцидне претње, чија разобрученост је достигла врхунац после пријема у НАТО 2017. „Доћерало је цара до дувара“ атаком на само биће затомљеног националног идентитета – на цркву, православну, светосавску, српску. Постало је јасно да се више не може бити и Србин и Црногорац, већ само или Србин или Montenegrin. И уследила је ерупција дуго потискиваног незадовољства. Како би рекао војвода Јанко Катић: „Оно што у срцу кључа, мора на уста да искипи!“ Из десетина хиљада грла старих и младих од Боке до Бијелог Поља и од Улциња до Плужина данима, упорно и све гласније одјекује „Не дамо светиње“. И они помало летаргични свештеници почели су да сабирају народ на молебанима чак и у малим, трошним, затарабљеним сеоским храмовима по планинским забитима и широм Србије и Републике Српске, али и изван њих. Луцидно је приметио Н. Маловић да се дешава „освештавање простора“. Првобитно очајнички вапај „Не дамо светиње“ прерастао је у поруку која се односи не само на српске цркве као сакралне објекте већ на српске цркве као просторне репере. Пркосно се чује и тамо где је за то потребна велика храброст – у Вуковару, Мостару, Куманову…
Упркос вишедеценијском настојању да се српство претвори у србијанство, а српски простор сведе прво на резидуалну (пост)југословенску и „ужу“, а потом на „преткумановску“, па чак и „пашалучку“ Србију, литије су учиниле да се као птица феникс укажу обриси јединствених српских земаља. Оних државно организованих и мање-више слободних, али и оних аморфних, тренутно окупираних, колони(јали)зованих, обезљуђених, опустошених, редукованих, фрагментираних и преименованих, али ипак постојећих.

СРПСТВО И ВАН СРБИЈЕ Појам српске земље веома је коришћен у другој половини 19. и почетком 20. века. Њиме се у домаћем „националном раду“, а нарочито на међународном плану указивало да су Срби домицилан народ не само у тада маленој, тек ослобођеној, прво аутономној, па независној Србији већ и на пространим, компактним територијама унутар граница Аустроугарске и Османског царства, тј. у знатном делу Панонске низије и Балканског полуострва. И као што је „уједињење Немачке (било) резултат деловања немачког учитеља“ (О. фон Бизмарк), тако је и српска интелектуална елита тога времена својим политичким радом, јавним наступима, теренским истраживањима, географским картама, написаним књигама, новинским и научним чланцима била посвећена идентификовању, проучавању и ширењу свести о српским земљама у служби њиховог ослобађања, омеђавања и окупљања под један државни кров. Тако је, на пример, Ј. Цвијић писао да „од Беча до Цариграда нема већег народа од нашега“, израдио Упутство за проучавање насеља и порекла становништва намењено разгранатој мрежи сарадника, те покренуо немерљиво вредну едицију Насеља српских земаља којом је маркирао српски национални простор. На Благовести 1910. није основао србијанско већ Српско географско друштво и 1912. покренуо Гласник српског географског друштва – најстарији научни географски часопис на Балкану. Поимање просторних опсега, природних богатстава, историјских места, културних појасева и геостратегијских вредности српских земаља постало је блиско образованом слоју, али се раширило и у читавом народу. Стога не чуди зашто су богати појединци помагали цркве, школе и четничку акцију у Старој Србији, зашто су у Београду организовани велики протести и тражено оружје приликом аустроугарске анексије БиХ, зашто су се, упркос династичким неспоразумима, Петровићи и Карађорђевићи надметали ко ће предводити свесрпско уједињење, зашто су кретањем у балканске ратове и Велики рат и неписмени сељаци осећали и знали за шта се боре…

САМОПОТИРАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВОМ А онда је 1918. учињен грех који је Србима донео вишедеценијско испаштање, али ни до данас није довео до искреног покајања – створена је југословенска, а не српска држава. Појам српске земље нагло је престао да се користи. Делом се то збило зато што се (погрешно) сматрало да је национални циљ постигнут и да је српско уједињење постигнуто, а делом „да се не изазивају Хрвати“ који су отворено испољавали аспирације према великим деловима српског простора. Српска политичка и интелектуална „класа“ пристала је да западну, таласократску геополитичку потребу за југословенском државом сматра и посвећено реализује као своју. Парадигматичан је пример истог Ј. Цвијића. Ауторитетом „дворског географа“ и „султана српске науке“, после уједињења уклања реч српски из назива и друштва и часописа, те они све до 1940. носе називе Географско друштво и Гласник географског друштва. (Реч српски враћају тек 1948. нове власти!) Помињати српске земље у условима ауторитарног режима и федералне структуре југословенске државе била је јеретичка помисао и ризичан чин, тумачен као израз „великосрпског национализма“ и атак на „братство и јединство наших народа и народности“. Постало је подразумевајуће да се стварањем „додатних нација“ и републичких граница српске земље своде само на („ужу“) Србију, тј. да су Срби у Србији, Хрвати у Хрватској, Црногорци у Црној Гори, Македонци у Македонији… Када су Срби из Книна и околине, фанатични навијачи Звезде, почели да долазе на утакмице и прате њен поход 1990/1991. до европског фудбалског трона, у Београду је често могло да се чује: „Види колико Хрвата навија за Звезду!“

СТРАХ ОД ПОЈМА Упркос систематском прећуткивању, потискивању и неговању „културе заборава“, појам српске земље стидљиво се враћа у јавност тек са сломом идеолошког једноумља и успостављањем вишестраначја, а нарочито с фрагментацијом Југославије дуж неконсеквентних (дискордантних) граница. Срби су с муком схватили да су враћени у време разједињености, да им се етно-историјски простор поново налази у више држава и да ће српске земље бити једини адекватан и исправан термин којим би назвали своје интегралне националне територије – заједно у Србији и изван ње. Међутим, све је брзо утихнуло. Политичари су били споља и изнутра застрашени пропагандним притиском да спроводе великосрпски експанзионизам, а интелектуалци до дана-данашњег инхибирани наметнутим „меморандумским синдромом“. Није успела чак ни иницијална епизода са „кровном“ Српском демократском странком Српских земаља. Као алтернатива, „опипљивији“, препознатљивији и боље прихваћен појавио се појам српски етнички простор. Он је подразумевао далеко мањи простор од српских земаља, тј. само онај где је становништво које се у актуелним пописима изјашњавало као Срби чинило апсолутну већину (преко 50% укупне популације). То значи да искључује области где је извршено масовно физичко уништавање, протеривање и принудно верско-национално преобраћање/преименовање Срба, те њихово супституисање другим народима. Тако, на пример, већи део косовско-метохијског дела Србије због садашње арбанашке демографске већине тренутно се не може сматрати српским етничким простором, али свакако јесте српска земља, и то она кључна, изворна.

ДА СЕ ЗНА Појам српске земље потребно је, без икаквог снебивања и комплекса, вратити у политички, научни, образовни, културни, медијски и свакодневни речник. Српске земље су, дакле, оно чије се постојање широм „Српске (поново) Спарте“ доказује масовним крстоносним окупљањима народа, која су се, у ствари, претворила у једну величанствену литију. То је онај појам што се у званичној химни Србије налази у другој, четвртој и шестој строфи, а што је због републиканског уређења у оригиналу заменило српског краља. То су оне земље које се наводе у стиховима целовите химне Светом Сави, која се може пронаћи у сваком црквеном календару: „благодарна Србијо“, „Босна и Херцеговина Светог Саве дедовина“, „Бачка, Среме, Банате и Србијо Стара“, „Црна Горо, сестро мила, здраво и ти с нама била“, „са свих страна сви Срби с мора и Дунава“, „Милешево слави се телом Светог Саве, кога славе сви Срби с обе стране Саве“. Ствар је националне зрелости и геополитичке прилике када ће множина прерасти у једнину – српске земље у српску земљу. И српску државу.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *