РЕВОЛУЦИЈА У РАТОВАЊУ

ФЕНОМЕН ХИБРИДНОГ РАТА

Пише ФИЛИП ЖИВАНОВИЋ

Са све већом учесталошћу масовни корпоративни медији глобалног Запада говоре о „хибридном ратовању“, са циљем да се у контролисаној јавности наметне осећање страха и свеобухватне угрожености, стварајући слику о неком новом облику вођења оружаних сукоба који одудара од до сада познатих, класичних војних доктрина

Основна теза свих медијских извештавања на тему „хибридног рата“ јесте да претња долази из Русије, па се тако за „хибридно ратовање“ оптужује она страна која је у очима ратних планера Пентагона препозната као један од најозбиљнијих такмаца у борби за постмодернистичко уређење света, при томе пренебрегавајући чињеницу да је ова доктрина настала управо у трустовима мозгова лоцираним западно од Гринича.
Просечан потрошач свакодневних информација, пласираних у дозама и на начин да код њега створи жељено уверење о свету који га окружује, као аксиом ће узети чињеницу да перфидне и агресивне тајне службе диктаторског режима са истока воде непрекидан рат против западних демократија и западног концепта слободе. Од једног таквог просечног потрошача при томе скрива то да је сам термин „хибридно ратовање“ скован у круговима западних војнополитичких елита. Као последица вековне опсесије вођења ратова и пројектовања сопствене моћи оружаним путем (од стицања независности 1776. САД су у ратовима провеле више од 222 године), амерички Потомак институт за политичке студије (Potomac Institute for Policy Studies) и његов Центар за нарастајуће претње и прилике је 2007. године у публикацији професора Франка Хофмана први пут упознао научну јавност с кованицом „хибридно ратовање“. Публикација је настала као резултат плодотворне сарадње коју Потомак институт има са штабом америчких маринаца и комитетом Сената за оружане снаге и као тежња да се у освит друге деценије 21. века да терминолошки одговор на „револуцију у ратовању“.

[restrict]

РАТ ЧЕТВРТЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ Како се у самој публикацији наводи, САД се суочавају с новим видом „хибридног супротстављања“ које карактерише широк спектар модерног начина ратовања, укључујући конвенционалне методе борбе, коришћење нерегуларних формација и тактика, па чак и коришћење криминалних група, између којих нема јасног разликовања војника од цивила. Као пример за изучавање нуди се Хезболах и његов начин вођења герилског ратовања у сукобу са Израелом 2006. године и скреће се пажња на моћ информатичког ратовања које је мобилисало припаднике „Партије Алаха“ да пруже жесток отпор Одбрамбеним снагама Израела. Даље се у публикацији констатује да узимајући у обзир најразличитије факторе, почевши од технолошких и економских до етнолошких и историјских наступа нова ера ратовања, односно уочава се појава „Ратова четврте генерације“ (4GW). Ови ратови на драматичан начин мењају класично схватање вођења оружаних сукоба, које је утемељено још с Вестфалским миром 1648. године и појавом суверених држава, а касније модификовано кроз доктрину Карла фон Клаузевица сублимирану у његову дефиницију рата као „наставка политике другим средствима“. Тако док је класично схватање ратовања подразумевало борбена дејства између регуларних државних снага и претежно сукоб између две војске, ратови четврте генерације као најзначајнију карактеристику имају укључивање недржавних ентитета и формација у сукобе и брисање границе између званичног и незваничног, видљивог и невидљивог, стварајући оно што западни стратези називају „маглом рата“ (fog of war). На тај начин преламајући утицај глобализације на модерна друштва и њихове економије, културе, религије, идеологије довешће до нових праваца у детерминисању званичних војних доктрина и увешће револуцију у вођењу ратова четврте генерације.

РАТ КАО КОНСТАНТА Данас се вођење „хибридног рата“ приписује највећим америчким конкурентима, пре свега Русији, чије је враћање суверенитета над кримским полуострвом фактички било повод за увођење тог термина у шири јавни дискурс. Док су мештани Крима припаднике „спецназа“ називали „љубазним људима“, с друге стране медијског фронта стизале су квалификације да се ради о „хибридним ратницима“ и новом начину управљања конфликтом. Дакле, једна идејна творевина ратних планера из Пентагона, која представља саставни део њихових ратних доктрина, постала је средство обрачуна с вековним ривалом са циљем његове дискредитације и стварања погодног информационог окружења за вођење сопственог, аутентичног „хибридног рата“. Имајући претходно у виду, треба се сетити једне древне истине која каже: „Vita est militia super terram“ („Живот на земљи је борба“). Материјална пројава овог непрекидног, невидљивог и у крајњем случају оружаног сукоба, данас се манифестује у виду „хибридног рата“, доктринарно и методолошки уподобљеног актуелном тренутку и околностима. Разоткривањем суштине „хибридног ратовања“ залази се у сферу информација, односно сферу мисли и неуролингвистике. Физичко уклањање противника постаје ефемеран вид борбе, јер „хибридно ратовање“ подразумева придобијање његове информационе свести и остварење преимућства у области противниковог когнитивног постојања. Попут мреже, „хибридни рат“ се шири од Крима, Сирије, Украјине, па све до Црне Горе, оптужујући Русију за његово вођење, док се уједно учвршћују позиције његових твораца. С друге стране, као предуслов супротстављања у тој борби јесте доктринарно полазиште и основна парадигма да је рат константа. Он никада не престаје, већ траје све док једна страна жели да својој вољи потчини другу страну, без обзира како те покушаје назвали – „класично“, „мрежно“ или „хибридно“ ратовање.

НАПАД НА ЉУДСКИ УМ С тим у вези, посебна пажња се поклања информационом ратовању и проблему „експлоатације модерних медија са циљем утицаја на широке масе и њихове мобилизације зарад подршке одређеној идеји“. Информационо поље препознаје се као засебан ратни театар у којем се „маневрише против ума“, како противника, тако и домаће популације. По речима аутора публикације, ово поље је можда и најзначајније када је реч о „хибридном ратовању“, односно о ратовима четврте генерације, јер победа у информационом дуелу обезбеђује задобијање „срца и глава“ друштвених маса. Сама идеја о информационом ратовању, као есенцијалном елементу „хибридног ратовања“ није нова, с обзиром на то да се јавља у америчким ратним уџбеницима у оквиру доктринарних правила за психолошке и цивилне операције, као и неколико приручника писаних за студенте и особље Ратног колеџа америчке армије још у периоду осамдесетих година прошлог века.
Информационо ратовање настоји да кроз облик „меке борбе“ утиче на понашање доносилаца одлука или шире јавности кроз масовну експлоатацију информационих система, при томе не користећи оружану силу. Из тог разлога се овај начин борбе и назива „мека борба“ – укључује, поред медијских, и дипломатске и економске активности које ометају, деградирају или уништавају противничке информационе системе. Не случајно и у оквиру ових старијих доктринарних докумената главна пажња усмерена је на људски ум, место на коме човек обрађује примљене информације из свог окружења, на основу сопственог искуства, морала и система вредности. Људски ум на овај начин делује као својеврстан филтер кроз који пролазе информације након чега добијају одређени контекст и значај за онога ко их перципира.
Остварењем информационе супериорности којом се обезбеђује доминација у информационом ратном театру потпуно се искључује или значајно умањује утицај непријатељских информација и дискредитују непријатељски информациони системи. С тим у вези не треба изгубити из вида масовну хистерију западних медија када је реч о руском медијском сервису РТ и оптужбама да се ради о оруђу руске пропаганде. Идеја о информационој супериорности није никаква табу тема и као таква налази се у званичним документима америчких војних планера, попут стратешког документа „Заједничка визија 2020“. Оваква схватања значаја информације као оружја у контексту данашњих „хибридних ратова“ могу се пратити још од Роналда Регана када се информација први пут наводи као елемент власти у једном формалном владином документу под називом „Директива 130 за националну безбедност“, где се пише о различитим аспектима значаја информације за националну безбедност, али без одређене стратегије и конкретне дефиниције. Имајући претходно у виду постаје сасвим јасно да концепт „хибридног ратовања“ који не подразумева само класичан сукоб на бојном пољу, није нов и да постоји континуитет у мисли америчких ратних планера који неконвенционалним средствима борбе, попут информације, дају изузетан значај котирајући је као један од равноправних инструмената дипломатске, војне и економске моћи.

МРЕЖНО ХИБРИДНО РАТОВАЊЕ Некако у исто време у литератури се појављује и концепт мрежног ратовања, такозваног „networkcentric warfare“, као идеја адаптације војних вештина и планирања новим друштвеним и технолошким токовима, односно „условима постиндустријског и постмодернистичког друштва“. Мрежа као поприште представља једно сасвим ново информационо пространство у којем се одвијају основне стратешке операције најразличитијег карактера (медијског, дипломатског, економског итд.). Као посебни нивои таквих стратешких операција јављају се војне формације, системи везе, социјални процеси, етнопсихологија, верска и колективна свест, што све заједно формира једну глобалну нехијерархијски и нетрадиционално структуирану мрежу. Концепција „мрежног ратовања“ је у наредним деценијама развијана и унапређивана за време док је министар одбране САД био Доналд Рамсфелд, преузимајући у потпуности примат када је реч о могућим правцима развијања војне доктрине.
Рамсфелдов документ „Упутство за информационе операције“ из 2003. године настоји да унапреди „мрежно ратовање“ тако да постану језгро војних способности оружаних снага САД. Документ упућује на оснивање радних тимова и на развој нових организационих структура које ће унапредити „мрежно ратовање“, као и на подршку напорима Министарства одбране да модернизује системе одбране. Тако, по схватањима аутора ове доктрине, концепт „мрежног ратовања ће у блиској будућности битно и неповратно, квалитативно променити традиционалну теорију рата“. Упоређујући структуру и идејна схватања онога што се назива „хибридним ратовањем“ и „мрежним ратовањем“ уочавају се суштинске подударности, које стављају апсолутан знак једнакости између ова два термина, с обзиром на то да „хибридно“, као и „мрежно“ ратовање за коначни циљ имају лишавање суверених држава и друштава као колектива с историјском свешћу, њихових аутентичних и идентитетских посебности и њихово претварање у „строго управљане, програмиране механизме“. Мрежни хибридни рат стога нема почетак и крај, он је свеобухватан и траје чак и за време формалног мира и представља отелотворење древне мудрости кинеског државника Сун Цуа, који је у заоставштину оставио своје „Умеће ратовања“ и између осталог поуку да је „најбоље победити без борбе“.

[/restrict]