Perjanici kralja Nikole spremali su atentat na regenta Aleksandra (5. deo)

Sve svađe Srbije i Crne Gore – od dinastičkih sukoba do stvaranja nove nacije

Iako su Božićnu pobunu formalno pokrenule pristalice kralja Nikole, ona je zapravo bila samo jedan krak širih ekspanzionističkih planova Italije

U ranim jutarnjim satima 30. novembra 2018. godine agencije i portali izvestili su iz Podgorice: Poslanici crnogorskog parlamenta usvojili su rano jutros Rezoluciju kojom se odluke Podgoričke skupštine proglašavaju ništavnim, glasovima vladajuće koalicije, opozicionog SDP-a i nekoliko nezavisnih poslanika. U usvojenom dokumentu je navedeno da je nelegalnost i nezakonito konstituisanje formalno-pravni osnov za ništavost svih njenih odluka, i da je ona zapravo bila „instrument kojim je izvršen prevrat u Crnoj Gori“. [restrict]

NIKAD VIŠE 1918. GODINA Dok je trajala rasprava, ispred narodnog doma protestovali su pripadnici nevladine organizacije „Dukljani“, noseći transparente na kojima je pisalo „Nikad više 1918“ i „Crna Goro, majko, rode, kolijevko od slobode“. Na jednom transparentu nalazile su se fotografije Amfilohija Radovića, Adolfa Hitlera, Vojislava Šešelja, Matije Bećkovića, Milana Kneževića i Andrije Mandića, ispod kojih je pisalo „Dole fašisti“.

Opijeni strašću svoje novokomponovane nacije, poslanici i članovi NVO „Dukljani“ za trenutak su zaboravili da njihovi preci nisu imali nedoumica o tome ko su i šta su, i da je 10. decembra 1906, u Vladinom domu na Cetinju, Narodna skupština Crne Gore većinom glasova odlučila da njen zvaničan naziv bude „Srpska Narodna Skupština Knjaževine Crne Gore“.

Dva dana kasnije knjaz Nikola uputio je pismo predsedniku Skupštine Šaku Petroviću Njegošu: „Razumio sam da je naša Skupština riješila nazvati se Srpsko-crnogorska narodna skupština. Ja protivu toga nemam ništa… Već kada je skupština sebi dala ovu titulu, što ista zaboravi mene s predlogom na vladu da se i ja prozovem ‘Mi, po milosti božjoj knjaz i gospodar srpsko-crnogorski’, jer inače, ostajući na samo ‘crnogorski’, izlazi nekako da smo u nesuglasici Skupština i ja, što u stvari, Bogu hvala, nijesmo.“

PODGORIČKA SKUPŠTINA Dvadeset godina kasnije, po završetku Velikog rata, u Crnoj Gori će biti ponovo konstituisana „Velika Narodna skupština srpskog naroda u Crnoj Gori“. Ali ovoga puta njen kralj Nikola neće biti u blizini zgrade Duvanskog monopola u Podgorici, već u izgnanstvu, u pariskom predgrađu Neju. Predstojao je veliki parlamentarni megdan između zagovornika ujedinjenja sa Srbijom, unionista, i onih koji su bili za obnovu Kraljevine Crne Gore i za dinastiju Petrovića, separatista.

Izbori za ovu skupštinu, koja je poznata i pod imenom Podgorička skupština, održani su 19. novembra 1918. u granicama Kraljevine Crne Gore. Svaka je kapetanija birala po dva, a u krajevima oslobođenim za vreme Prvog balkanskog rata svaki srez je birao po tri poslanika. Gradovi sa manje od 5.000 stanovnika birali su po jednog poslanika, a oni sa više od 5.000 po dva poslanika. Biralo se javnim i posrednim glasanjem, tako što bi svaka kapetanija na javnim zborovima izabrala 10 poverenika, srezovi po 15 i varoške opštine po 5, odnosno 10 poverenika. Poverenici iz okruga su na zajedničkoj sednici poimeničnim glasanjem izabirali poslanike za okrug. Overeni zapisnici o izboru poverenika i poslanika dostavljeni su Skupštini u Podgorici. Govorilo se da su to bili najdemokratskiji izbori do tada u Crnoj Gori.

Zagovornici prisajedinjenja Srbiji štampali su svoje kandidatske liste i izborne proglase na beloj hartiji, i nazvani su bjelašima, a pristalice dinastije Petrovića i zagovornici Crne Gore kao samostalne države to su činili na zelenoj hartiji, te su prozvani – zelenašima.

Skupština je zasedala od 24. do 29. novembra 1918. godine. Na drugoj redovnoj sednici, 26. novembra, donete su odluke da se kralj Nikola Petrović i njegova dinastija zbace sa prestola; da se Crna Gora ujedini sa Srbijom u jednu državu pod dinastijom Karađorđevića, i potom stupi u zajedničku državu Srba, Hrvata i Slovenaca.

OCENA KOMUNISTIČKE PARTIJE Ovaj čin je za zelenaške tumače prošlosti – „velikosrpski teror, ekspanzionizam, militarizam, inkvizicija, tragična aneksija kojom je, na bespravan i nelegitiman način, uništena državna samostalnost Crne Gore, njen međunarodni subjektivitet, nacionalna sloboda, identitet i dostojanstvo. Da su Srbi okupatori, asimilatori, eksploatatori“…

Najnegativniju ocenu o ujedinjenju dve države daće Komunistička partija. Na osnivačkom kongresu KP Crne Gore, u oktobru 1948. godine na Cetinju, u zvaničnim zaključcima je zapisano da je „takozvano ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom izvršeno ne samo protiv volje i raspoloženja crnogorskog naroda nego i uz pomoć bajoneta srpske vojske, i to na najgrublji način putem sile i prevare…“

Desetak godina pre usvajanja rezolucije u Parlamentu u Podgorici, 30. novembra 2008, akademik Milorad Ekmedžić je, proročki predosećajući mogućnost pravnog nasilja prema odlukama „Velike Narodne skupštine srpskog naroda u Crnoj Gori“, napisao: „Skupština je bila demokratski izabrano narodno predstavništvo, pozvano na savet da odluči o sudbini celog naroda. Ne može se dovoditi u pitanje demokratičnost i pravna osnovanost sazivanja ove Velike narodne skupštine, jer bi se slični prigovori o nepostojanju osnove u tada postojećim ustavima mogli uputiti svim telima koja su 1918. i naredne godine obarala stare monarhije i stvarala nove demokratske države, osnovane na opšteprihvaćenom principu samoopredeljenja naroda. Tako bi se mogla omalovažavati i pravna procedura stvaranja Vajmarske republike u Nemačkoj, Čehoslovačke republike, nezavisne i laičke Turske republike i celog lanca država koje su na ovom principu stvorene tada.“

BOŽIĆNI USTANAK Prvaci zelenaškog pokreta, koji su se zalagali za obnovu državnosti Kraljevine Crne Gore i povratak na vlast svrgnutog crnogorskog kralja Nikole, nisu se mirili s odlukama predstavnika naroda u Podgorici. U drugom mesecu postojanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 6. januara 1919. po novom, ili 24. decembra 1918. po starom kalendaru, dakle, na Badnje veče, latili su se oružja i podigli ustanak.

Brojni su i kontradiktorni podaci koji govore o broju crnogorskih ustanika koji su učestvovali u Božićnom ustanku. Kreću se od 3.000 do 5.000 ljudi. Opkoljeno je tada više gradova – Cetinje, Nikšić, Rijeka Crnojevića, Virpazar… Ustanike je na Cetinje predvodio Krsto Zrnov Popović, na Rijeku Crnojevića Đuro Šoć, Virpazar Jovan S. Plamenac. Na prostoru Podgorice komandovao je general Milutin Vučinić, a Nikšića braća vojvode Boža i Đura Petrović.

Toj pobuni su se odlučno suprotstavile pristalice ujedinjenja, bjelaši, i to je izazvalo krvoproliće između samih Crnogoraca. Ustanak je doživeo fijasko i ugušen je posle tri dana, 9. januara. Bio je to uvod u bratoubilački rat, dve decenije kasnije, između partizana i četnika.

U dukljansko-zelenaškoj literaturi ova pobuna doživljava ogromne razmere i vrvi od falsifikata. Velikosrpsku agresiju ilustruju neverovatnim ciframa o broju stradalih – da je pobijeno 9.000, uhapšeno i strpano u zatvore 4.000, emigriralo u inostranstvo 5.000 ljudi i zapaljeno 6.000 kuća. Govor istorijskih činjenica kazuje da je u pobuni poginulo 257 osoba, i da nije zapaljeno 6.000 već 120. kuća. Nije emigriralo iz zemlje 6.000 zelenaša već 1.600, od kojih se velika većina vratila u zemlju posle amnestije 1922. godine. I na kraju, nije strpano u zatvore 4.000 već je bilo 200 do 300 osuđenika. Uz ove podatke ide i činjenica da su tokom ovih sukoba ključni bili obračuni između zelenaša i bjelaša, u kojima nije učestvovala jugoslovenska vojska. Oni su, jedni nad drugima, činili zločine, katkad brutalne. U tim razračunavanjima bilo je dosta ličnih razmirica i osveta.

U svojoj ostrašćenosti etnogenetičari ne prezaju ni od krivotvorenja znamenitih istoričara. Vladimir Ćorović u „Istoriji Jugoslavije“, na strani 577, piše: „Pokušaj njenih (dinastije Petrović) pristalica na Badnji dan 1918 (po starom kalendaru) da vaspostave njihovu vlast, završen je krvavim porazom na Cetinjskom polju koji im je nanela crnogorska omladina, nadahnuta sva idejom jedinstva.“ A Savo Brković u pamfletu „Etnogenezofobija“ Ćoroviću stavlja u usta sledeće reči: „Krvavi poraz ustanicima na Cetinjskom polju nanela je srpska vojska pod komandom generala Milutinovića.“

ITALIJANSKE ARHIVE Iako su Božićnu pobunu formalno pokrenule pristalice kralja Nikole, ona je zapravo bila samo jedan krak šireg projekta Italije, njenih vojnih i obaveštajnih struktura u sklopu svojih ekspanzionističkog planova.

Istoričar dr Dragoljub Živojinović je u italijanskim arhivama pronašao dokumenta koja dokazuju da je Italija, posle ujedinjenja, bila „politički, vojno, finansijski i propagandno upletena u zbivanja u Crnoj Gori koja su dovela do izbijanja Božićne pobune“.

Ministarstvo rata uputilo je u Crnu Goru svog agenta Đovanija Baldičija, bliskog krugovima oko crnogorskog dvora, da tajno radi „na podsticanju pokreta protiv postojećeg stanja“ u Crnoj Gori, stvorenog ujedinjenjem sa Srbijom. Baldači se iskrcao u Kotoru 1. decembra 1918. i odmah se dao na posao. O svojoj aktivnosti ostavio je opsežnu dokumentaciju – izveštaje Ministarstvu rata u Rimu. U jednom od njih piše o pridobijanju za svoj plan vojvode Đura Petrovića i generala Milutina Vučinića, s kojima je razgovarao u Kotoru. Petrović i Vučinić su u početku bili rezervisani, ali pošto su čuli Baldačijeve argumente, pristali su da rade „na uspostavljanju samostalne Kraljevine Crne Gore sa kraljem Nikolom na čelu“. Baldači se povezao i s Jovanom Plamencem i sa drugim istaknutim zelenašima. Plamenac, Petrović i Vučinić biće organizatori pobune. Baldači je s njima bio u svakodnevnom kontaktu.

Posle sloma ustanka Italijani su prihvatili izbegle pobunjenike u Zogaju na Skadarskom jezeru, i njih oko hiljadu ratnim brodovima prebacili u Italiju. Smestili su ih u blizini Rima, naoružali i obukli u italijanske uniforme. Dodelili su im i plate…

Neuspela Božićna pobuna nije pokolebala kralja Nikolu da planira povratak u Crnu Goru. Računao je da zajedno sa svojom vladom i jednim brojem oficirskog kadra i lojalnim Crnogorcima iz emigracije oformi bataljon koji bi se uz pomoć Italije iskrcao u Baru, a odatle otišao u selo Boljević, gde bi u kući Jovana Plamenca bila njegova privremena rezidencija.

FRANCUSKO UPOZORENJE Kako se u to vreme u Parizu nalazio regent Aleksandar, francuski organi bezbednosti upozorili su jugoslovensku delegaciju, koja je učestvovala na Versajskoj mirovnoj konferenciji, da imaju informaciju da pristalice kralja Nikole planiraju atentat na prestolonaslednika. I predsednik Vlade Ljubomir Davidović redovno je dobijao izveštaje od jugoslovenskog poslanika iz Rima da se od atentata ne odustaje, i da su se neki Crnogorci u emigraciji zaverili da do Uskrsa „ili prestolonaslednik Aleksandar neće biti živ, ili oni neće živeti“.

Odjeci odluka Podgoričke skupštine i Božićnog ustanka kod saveznika nisu istovetno prihvaćeni. Glavnokomandujući savezničke vojske, general Franše d’Epere, već početkom 1919. poslao je izveštaj u Pariz u kome je naveo da je on „proverio u Crnoj Gori raspoloženje i konstatovao da je ceo narod jednodušan u želji za sjedinjenje sa Srbijom, sem nekih ličnosti sumnjivog glasa“. Njegovo stanovište potvrdila je i komisija koju su činili predstavnici članica Antante u izveštaju od 9. februara 1919. godine.

Ministar inostranih poslova Velike Britanije Artur Balfor i američki predsednik Vudro Vilson dogovorili su se i u Crnu Goru poslali u zajedničku misiju američkog potpukovnika Šermana Majlsa i engleskog grofa Džona Frensisa Čarlsa de Salisa, koji je od 1910. do 1916. bio ambasador Britanije na Cetinju. Sastali su se u Kotoru i zajedno otišli na Cetinje 3. maja 1919. godine. Uradivši izveštaj za jedan dan, Majls se vraća u Pariz i podnosi izveštaj (komisiji pri konferenciji u Parizu). Salisov izveštaj izazvao je dosta kontroverze i nikada nije objavljen, jer je ustanovljeno da je koristio samo italijanske izvore.

IZBORNI REZULTATI I VOLJA NARODA O odnosu naroda u Crnoj Gori prema odlukama Podgoričke skupštine pokazatelj su i rezultati parlamentarnih izbora 1923, 1925. i 1927. godine, na koje su izlazili i bjelaši i zelenaši (na prvim izborima 1920. nije bilo zelenaške liste). Na teritoriji današnje Republike Crne Gore u ova tri izborna ciklusa bjelaši su dobili 86, a zelenaši 14 odsto glasova.

U predigri rezolucije Narodne skupštine u Podgorici, kojom su poništene odluke „Velike Narodne skupštine srpskog naroda u Crnoj Gori“ koja je trajala tačno ceo vek, dešavali su se raznorazni lomovi, od ruševina monarhizma, uspostavljanja boljševičkog centralizma, prelaska na socijalizam sa „humanim likom“, raznoraznih oblika diktatura i ratova…, tumačenje ujedinjenja Srbije i Crne Gore u zajedničku državu drastičan je primer povijanja, nedoslednosti, neznanja, zloupotrebe i spremnosti istoričara na najgrublje falsifikate pod pritiscima vlasti iz navodno nacionalnih i državnih interesa.

Iz tog ugla posmatrajući ovaj problem, sasvim je normalno da današnjem režimu u Podgorici odgovaraju isključivo objašnjenja da je zvanična Srbije glavni uzrok likvidacije crnogorske dinastije i države. Zato se u poplavi napisa, knjiga i javnih nastupa isključivo tvrdi da je srpska vojska okupirala Crnu Goru, i ne spominje se prisustvo francuskih, engleskih, italijanskih i američkih trupa. Isto tako, uloga spoljnog faktora u gubljenju državnosti se apsolutno marginalizuje.

A kakva je u svemu tome bila uloga Srbije, najbolji odgovor je dao dr Dragoljub Živojinović, najbolji poznavalac evropske arhivske građe iz tog perioda, u knjizi „Crna Gora u borbi za opstanak 1914–1922“: „Ono što piše u građi u savezničkim arhivima pokazuje da je mnogo isticana uloga Srbije u procesu nestajanja Crne Gore, bez obzira na svu galamu, bila skoro marginalna. Savezničke vlade su donosile odluke ne uzimajući u obzir njene predloge, želje i zahteve, iako su oni postojali. Paradoksalno zvuči, ali ostaje neoboriva činjenica da su zvaničnici Crne Gore mnogo više govorili i radili protiv Srbije, nego što je to ona činila protiv nje.“    

[/restrict]

U SLEDEĆEM BROJU: Početak falsifikovanja stvaranja crnogorske nacije i dokazivanja da Mitropolija cetinjska nije naslednica Pećke patrijaršije