Перјаници краља Николе спремали су атентат на регента Александра (5. део)

Све свађе Србије и Црне Горе – од династичких сукоба до стварања нове нације

Иако су Божићну побуну формално покренуле присталице краља Николе, она је заправо била само један крак ширих експанзионистичких планова Италије

У раним јутарњим сатима 30. новембра 2018. године агенције и портали известили су из Подгорице: Посланици црногорског парламента усвојили су рано јутрос Резолуцију којом се одлуке Подгоричке скупштине проглашавају ништавним, гласовима владајуће коалиције, опозиционог СДП-а и неколико независних посланика. У усвојеном документу је наведено да је нелегалност и незаконито конституисање формално-правни основ за ништавост свих њених одлука, и да је она заправо била „инструмент којим је извршен преврат у Црној Гори“.

[restrict]

НИКАД ВИШЕ 1918. ГОДИНА Док је трајала расправа, испред народног дома протестовали су припадници невладине организације „Дукљани“, носећи транспаренте на којима је писало „Никад више 1918“ и „Црна Горо, мајко, роде, колијевко од слободе“. На једном транспаренту налазиле су се фотографије Амфилохија Радовића, Адолфа Хитлера, Војислава Шешеља, Матије Бећковића, Милана Кнежевића и Андрије Мандића, испод којих је писало „Доле фашисти“.

Опијени страшћу своје новокомпоноване нације, посланици и чланови НВО „Дукљани“ за тренутак су заборавили да њихови преци нису имали недоумица о томе ко су и шта су, и да је 10. децембра 1906, у Владином дому на Цетињу, Народна скупштина Црне Горе већином гласова одлучила да њен званичан назив буде „Српска Народна Скупштина Књажевине Црне Горе“.

Два дана касније књаз Никола упутио је писмо председнику Скупштине Шаку Петровићу Његошу: „Разумио сам да је наша Скупштина ријешила назвати се Српско-црногорска народна скупштина. Ја противу тога немам ништа… Већ када је скупштина себи дала ову титулу, што иста заборави мене с предлогом на владу да се и ја прозовем ‘Ми, по милости божјој књаз и господар српско-црногорски’, јер иначе, остајући на само ‘црногорски’, излази некако да смо у несугласици Скупштина и ја, што у ствари, Богу хвала, нијесмо.“

ПОДГОРИЧКА СКУПШТИНА Двадесет година касније, по завршетку Великог рата, у Црној Гори ће бити поново конституисана „Велика Народна скупштина српског народа у Црној Гори“. Али овога пута њен краљ Никола неће бити у близини зграде Дуванског монопола у Подгорици, већ у изгнанству, у париском предграђу Неју. Предстојао је велики парламентарни мегдан између заговорника уједињења са Србијом, униониста, и оних који су били за обнову Краљевине Црне Горе и за династију Петровића, сепаратиста.

Избори за ову скупштину, која је позната и под именом Подгоричка скупштина, одржани су 19. новембра 1918. у границама Краљевине Црне Горе. Свака је капетанија бирала по два, а у крајевима ослобођеним за време Првог балканског рата сваки срез је бирао по три посланика. Градови са мање од 5.000 становника бирали су по једног посланика, а они са више од 5.000 по два посланика. Бирало се јавним и посредним гласањем, тако што би свака капетанија на јавним зборовима изабрала 10 повереника, срезови по 15 и варошке општине по 5, односно 10 повереника. Повереници из округа су на заједничкој седници поименичним гласањем изабирали посланике за округ. Оверени записници о избору повереника и посланика достављени су Скупштини у Подгорици. Говорило се да су то били најдемократскији избори до тада у Црној Гори.

Заговорници присаједињења Србији штампали су своје кандидатске листе и изборне прогласе на белој хартији, и названи су бјелашима, а присталице династије Петровића и заговорници Црне Горе као самосталне државе то су чинили на зеленој хартији, те су прозвани – зеленашима.

Скупштина је заседала од 24. до 29. новембра 1918. године. На другој редовној седници, 26. новембра, донете су одлуке да се краљ Никола Петровић и његова династија збаце са престола; да се Црна Гора уједини са Србијом у једну државу под династијом Карађорђевића, и потом ступи у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца.

ОЦЕНА КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ Овај чин је за зеленашке тумаче прошлости – „великосрпски терор, експанзионизам, милитаризам, инквизиција, трагична анексија којом је, на бесправан и нелегитиман начин, уништена државна самосталност Црне Горе, њен међународни субјективитет, национална слобода, идентитет и достојанство. Да су Срби окупатори, асимилатори, експлоататори“…

Најнегативнију оцену о уједињењу две државе даће Комунистичка партија. На оснивачком конгресу КП Црне Горе, у октобру 1948. године на Цетињу, у званичним закључцима је записано да је „такозвано уједињење Црне Горе са Србијом извршено не само против воље и расположења црногорског народа него и уз помоћ бајонета српске војске, и то на најгрубљи начин путем силе и преваре…“

Десетак година пре усвајања резолуције у Парламенту у Подгорици, 30. новембра 2008, академик Милорад Екмеџић је, пророчки предосећајући могућност правног насиља према одлукама „Велике Народне скупштине српског народа у Црној Гори“, написао: „Скупштина је била демократски изабрано народно представништво, позвано на савет да одлучи о судбини целог народа. Не може се доводити у питање демократичност и правна основаност сазивања ове Велике народне скупштине, јер би се слични приговори о непостојању основе у тада постојећим уставима могли упутити свим телима која су 1918. и наредне године обарала старе монархије и стварала нове демократске државе, основане на општеприхваћеном принципу самоопредељења народа. Тако би се могла омаловажавати и правна процедура стварања Вајмарске републике у Немачкој, Чехословачке републике, независне и лаичке Турске републике и целог ланца држава које су на овом принципу створене тада.“

БОЖИЋНИ УСТАНАК Прваци зеленашког покрета, који су се залагали за обнову државности Краљевине Црне Горе и повратак на власт свргнутог црногорског краља Николе, нису се мирили с одлукама представника народа у Подгорици. У другом месецу постојања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 6. јануара 1919. по новом, или 24. децембра 1918. по старом календару, дакле, на Бадње вече, латили су се оружја и подигли устанак.

Бројни су и контрадикторни подаци који говоре о броју црногорских устаника који су учествовали у Божићном устанку. Крећу се од 3.000 до 5.000 људи. Опкољено је тада више градова – Цетиње, Никшић, Ријека Црнојевића, Вирпазар… Устанике је на Цетиње предводио Крсто Зрнов Поповић, на Ријеку Црнојевића Ђуро Шоћ, Вирпазар Јован С. Пламенац. На простору Подгорице командовао је генерал Милутин Вучинић, а Никшића браћа војводе Божа и Ђура Петровић.

Тој побуни су се одлучно супротставиле присталице уједињења, бјелаши, и то је изазвало крвопролиће између самих Црногораца. Устанак је доживео фијаско и угушен је после три дана, 9. јануара. Био је то увод у братоубилачки рат, две деценије касније, између партизана и четника.

У дукљанско-зеленашкој литератури ова побуна доживљава огромне размере и врви од фалсификата. Великосрпску агресију илуструју невероватним цифрама о броју страдалих – да је побијено 9.000, ухапшено и стрпано у затворе 4.000, емигрирало у иностранство 5.000 људи и запаљено 6.000 кућа. Говор историјских чињеница казује да је у побуни погинуло 257 особа, и да није запаљено 6.000 већ 120. кућа. Није емигрирало из земље 6.000 зеленаша већ 1.600, од којих се велика већина вратила у земљу после амнестије 1922. године. И на крају, није стрпано у затворе 4.000 већ је било 200 до 300 осуђеника. Уз ове податке иде и чињеница да су током ових сукоба кључни били обрачуни између зеленаша и бјелаша, у којима није учествовала југословенска војска. Они су, једни над другима, чинили злочине, каткад бруталне. У тим разрачунавањима било је доста личних размирица и освета.

У својој острашћености етногенетичари не презају ни од кривотворења знаменитих историчара. Владимир Ћоровић у „Историји Југославије“, на страни 577, пише: „Покушај њених (династије Петровић) присталица на Бадњи дан 1918 (по старом календару) да васпоставе њихову власт, завршен је крвавим поразом на Цетињском пољу који им је нанела црногорска омладина, надахнута сва идејом јединства.“ А Саво Брковић у памфлету „Етногенезофобија“ Ћоровићу ставља у уста следеће речи: „Крвави пораз устаницима на Цетињском пољу нанела је српска војска под командом генерала Милутиновића.“

ИТАЛИЈАНСКЕ АРХИВЕ Иако су Божићну побуну формално покренуле присталице краља Николе, она је заправо била само један крак ширег пројекта Италије, њених војних и обавештајних структура у склопу својих експанзионистичког планова.

Историчар др Драгољуб Живојиновић је у италијанским архивама пронашао документа која доказују да је Италија, после уједињења, била „политички, војно, финансијски и пропагандно уплетена у збивања у Црној Гори која су довела до избијања Божићне побуне“.

Министарство рата упутило је у Црну Гору свог агента Ђованија Балдичија, блиског круговима око црногорског двора, да тајно ради „на подстицању покрета против постојећег стања“ у Црној Гори, створеног уједињењем са Србијом. Балдачи се искрцао у Котору 1. децембра 1918. и одмах се дао на посао. О својој активности оставио је опсежну документацију – извештаје Министарству рата у Риму. У једном од њих пише о придобијању за свој план војводе Ђура Петровића и генерала Милутина Вучинића, с којима је разговарао у Котору. Петровић и Вучинић су у почетку били резервисани, али пошто су чули Балдачијеве аргументе, пристали су да раде „на успостављању самосталне Краљевине Црне Горе са краљем Николом на челу“. Балдачи се повезао и с Јованом Пламенцем и са другим истакнутим зеленашима. Пламенац, Петровић и Вучинић биће организатори побуне. Балдачи је с њима био у свакодневном контакту.

После слома устанка Италијани су прихватили избегле побуњенике у Зогају на Скадарском језеру, и њих око хиљаду ратним бродовима пребацили у Италију. Сместили су их у близини Рима, наоружали и обукли у италијанске униформе. Доделили су им и плате…

Неуспела Божићна побуна није поколебала краља Николу да планира повратак у Црну Гору. Рачунао је да заједно са својом владом и једним бројем официрског кадра и лојалним Црногорцима из емиграције оформи батаљон који би се уз помоћ Италије искрцао у Бару, а одатле отишао у село Бољевић, где би у кући Јована Пламенца била његова привремена резиденција.

ФРАНЦУСКО УПОЗОРЕЊЕ Како се у то време у Паризу налазио регент Александар, француски органи безбедности упозорили су југословенску делегацију, која је учествовала на Версајској мировној конференцији, да имају информацију да присталице краља Николе планирају атентат на престолонаследника. И председник Владе Љубомир Давидовић редовно је добијао извештаје од југословенског посланика из Рима да се од атентата не одустаје, и да су се неки Црногорци у емиграцији заверили да до Ускрса „или престолонаследник Александар неће бити жив, или они неће живети“.

Одјеци одлука Подгоричке скупштине и Божићног устанка код савезника нису истоветно прихваћени. Главнокомандујући савезничке војске, генерал Франше д’Епере, већ почетком 1919. послао је извештај у Париз у коме је навео да је он „проверио у Црној Гори расположење и констатовао да је цео народ једнодушан у жељи за сједињење са Србијом, сем неких личности сумњивог гласа“. Његово становиште потврдила је и комисија коју су чинили представници чланица Антанте у извештају од 9. фебруара 1919. године.

Министар иностраних послова Велике Британије Артур Балфор и амерички председник Вудро Вилсон договорили су се и у Црну Гору послали у заједничку мисију америчког потпуковника Шермана Мајлса и енглеског грофа Џона Френсиса Чарлса де Салиса, који је од 1910. до 1916. био амбасадор Британије на Цетињу. Састали су се у Котору и заједно отишли на Цетиње 3. маја 1919. године. Урадивши извештај за један дан, Мајлс се враћа у Париз и подноси извештај (комисији при конференцији у Паризу). Салисов извештај изазвао је доста контроверзе и никада није објављен, јер је установљено да је користио само италијанске изворе.

ИЗБОРНИ РЕЗУЛТАТИ И ВОЉА НАРОДА О односу народа у Црној Гори према одлукама Подгоричке скупштине показатељ су и резултати парламентарних избора 1923, 1925. и 1927. године, на које су излазили и бјелаши и зеленаши (на првим изборима 1920. није било зеленашке листе). На територији данашње Републике Црне Горе у ова три изборна циклуса бјелаши су добили 86, а зеленаши 14 одсто гласова.

У предигри резолуције Народне скупштине у Подгорици, којом су поништене одлуке „Велике Народне скупштине српског народа у Црној Гори“ која је трајала тачно цео век, дешавали су се разноразни ломови, од рушевина монархизма, успостављања бољшевичког централизма, преласка на социјализам са „хуманим ликом“, разноразних облика диктатура и ратова…, тумачење уједињења Србије и Црне Горе у заједничку државу драстичан је пример повијања, недоследности, незнања, злоупотребе и спремности историчара на најгрубље фалсификате под притисцима власти из наводно националних и државних интереса.

Из тог угла посматрајући овај проблем, сасвим је нормално да данашњем режиму у Подгорици одговарају искључиво објашњења да је званична Србије главни узрок ликвидације црногорске династије и државе. Зато се у поплави написа, књига и јавних наступа искључиво тврди да је српска војска окупирала Црну Гору, и не спомиње се присуство француских, енглеских, италијанских и америчких трупа. Исто тако, улога спољног фактора у губљењу државности се апсолутно маргинализује.

А каква је у свему томе била улога Србије, најбољи одговор је дао др Драгољуб Живојиновић, најбољи познавалац европске архивске грађе из тог периода, у књизи „Црна Гора у борби за опстанак 1914–1922“: „Оно што пише у грађи у савезничким архивима показује да је много истицана улога Србије у процесу нестајања Црне Горе, без обзира на сву галаму, била скоро маргинална. Савезничке владе су доносиле одлуке не узимајући у обзир њене предлоге, жеље и захтеве, иако су они постојали. Парадоксално звучи, али остаје необорива чињеница да су званичници Црне Горе много више говорили и радили против Србије, него што је то она чинила против ње.“    

[/restrict]

У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУПочетак фалсификовања стварања црногорске нације и доказивања да Митрополија цетињска није наследница Пећке патријаршије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *