Ко прижељкује рат на Пацифику?

АМЕРИЧКО-КИНЕСКА КОНФРОНТАЦИЈА

Кина је за Сједињене Државе постала „стратешки конкурент који би требало обуздати на свим фронтовима“. И нешто се разуме само по себи: свим могућим средствима

Председник Трамп има проблем с Кином.“ Преведено с таблоидног језика западних медија, то значи да се односи између две земље, Сједињених Држава и Народне Републике Кине, чак ни на нивоу протоколарних дипломатских изјава, већ неко време не дефинишу као „пријатељски“. Према Нилу Фергусону, историчару и експерту на Универзитету Стенфорд, „погоршање руско-америчких односа бледи у поређењу са кинеско-америчким антагонизмом који се одвијао током неколико последњих година“.

Када је реч о Кини, из америчког угла: „Оно што је почело као трговински рат“, примећује економиста Нуријел Рубини, „сада (у најмању руку) прети ескалацијом у трајно стање узајамног анимозитета.“ Кина је за Сједињене Државе постала „стратешки конкурент који би требало обуздати на свим фронтовима“. И нешто се разуме само по себи: свим могућим средствима.

Царински рат који се засад води између две велесиле само је једна страна медаље. До које границе у конфронтацији с Кином су САД заправо спремне да иду? Укључује ли ривалитет између ове две силе – једне „етаблиране“, и друге, „у успону“, спремне да у сваком тренутку преузме водећу улогу од економски, а све више и војно, посусталих САД – и могућност оружане конфронтације, стварног рата, оног у великом стилу? „Кључно питање нашег доба“, сматра геополитичар Срђа Трифковић, питање које се пише великим почетним словом, „јесте да ли ће САД и Кина бити у стању да у наредним деценијама своје међусобне односе организују на начин којим би био избегнут врући рат.“

[restrict]

 БИТКА ВАЗДУХ-МОРЕ – AIR-SEA BATTLE Постојање таквих планова с америчке стране не представља неку велику тајну. Амерички конзервативци су 1998. предвиђали да ће 2017. бити година америчког оружаног сукоба с Кином. Сасвим скоро, генерал Бен Хоџис, доскорашњи командант америчких снага у Европи, изјавио је да „постоји велика вероватноћа да САД у наредних петнаест година зарате с Кином“.

„Уважени амерички футуриста“ Ендрју Маршал се преко двадесет година у Пентагону бавио разрађивањем планова војне кампање против Кине, „узимајући у обзир њене офанзивне могућности и поседовање тешког наоружања“. Концепт рата који је предлагао овај експерт почивао је на „примени невидљивих бомбардера и подморница, који би избацили из строја радаре даљинске детекције и системе прецизног навођења, постављене у дубини територије ове земље“. Почетна „кампања заслепљивања“ била би, наравно, подржана и „ширим ваздушним и поморским нападом“. Оваква идеја вођења рата подразумева велике људске жртве с обе стране. И стога је у Кини већ изазвала жестоке реакције. Критикована је и у САД, али не због људских жртава већ због трошкова које таква кампања неминовно изискује. У већини азијских земаља је с негодовањем примећено да такав рат води у нуклеарни сукоб. Концепт је познат и као „битка ваздух-море“ (Air-Sea Battle) – „ваздушно-поморска битка“, јер се главна дејства овде не изводе на копну, већ из ваздуха или с мора, у дубину непријатељске територије, како би се непријатељ трајно онеспособио да узвраћа ударце.

Да ли је такав, ратни исход, у ствари неминован? Да ли је рат „опција која и даље лежи на столу“? Историчар Грејем Елисон, у књизи из 2017, под насловом Предодређени за рат: Могу ли Америка и Кина избећи Тукидидову замку, подсећа на извесне историјске закономерности. Ривалитет који се развија између силе која настоји да одржи статус кво и силе у успону, по правилу историјског искуства, разрешава се ратом. Реч је о упозорењу славног грчког историчара и војсковође Тукидида, писца Историје Пелопонеског рата: главни узрок овог рата, према Тукидиду, био је успон Атине, који је изазвао страх у Спарти, што је рат између две водеће државе учинило неизбежним. У својој књизи Елисон разматра шеснаест историјских примера ривалства између етаблиране силе и силе у успону, од који је чак дванаест завршило ратом.

ПОСТОЈИ ЛИ „ТУКИДИДОВА ЗАМКА“? Наравно, Тукидид није могао да разматра ситуацију у којој би две силе располагале нуклеарним наоружањем, гарантујући једна другој једино „сигурност узајамног међусобног уништења“ – и, по свој прилици, крај цивилизације, ако не и живота на Земљи. Ипак, чак и под тим околностима, рат остаје могућа опција, опција која се разматра, уз слабо вероватну претпоставку да се ниједна страна неће одлучити да у сукобу употреби нуклеарно наоружање, чак и уколико би рат попримио по њу неповољан ток. Друга претпоставка изгледа још невероватнија: први, „превентивни удар“ морао би да буде толико успешан да потпуно онемогући противника да узврати разорним нуклеарним одговором.

„Тукидидова замка“ је претња које су обе силе свесне, али то још не значи да ће је моћи избећи. „У свету не постоји Тукидидова замка“, изјавио је, још године 2015. у Сијетлу, кинески председник Си Ђинпинг. „Али ако велике земље буду стално понављале исте стратешке грешке, могле би за себе створити такве замке.“

Године 2016. аустралијски новинар Џон Пилџер снимио је документарни филм под насловом Предстојећи рат против Кине (The Coming War on China). Филм дуг 122 минута, који се завршава у тренутку када је Трамп постао председник, указује на неколико чињеница на које се у западним медијима обраћа веома мало пажње: „Када су Сједињене Државе, највећа војна сила на свету, одлучиле да Кина, друга највећа економска сила, представља претњу њеној империјалној доминацији, две трећине америчких поморских снага пребачене су у Азију и на Пацифик.“ То је био чувени „заокрет према Азији“, који је најавио амерички председник Барак Обама 2011. године.

Кина, подсећа Пилџер, „земља која се за време једне генерације уздигла из хаоса Културне револуције Мао Цедунга до економског просперитета који је више од 500 милиона људи извукао из сиромаштва, изненада је постала нови непријатељ Сједињених Држава“. Званично, сврха обнављања и јачања америчких поморских снага је да учврсти позицију САД у Азијско-пацифичком региону – према неким мишљењима, данас најважнијој геополитичкој регији света. Међутим, у америчким медијима се мало говори о „четири стотине војних база које окружују Кину – бродовима, ракетама и трупама, у широком луку који се протеже од Аустралије преко Тихог океана до Јапана и Кореје, и преко Евроазије све до Авганистана и Индије“. Да ли се нелагода коју ово окруживање изазива у Кини може подвести под „кинеску параноју“?

НОВЕ ЛИНИЈЕ ФРОНТА Ове чињенице би, уосталом, требало посматрати у одговарајућем историјском контексту. Користећи ретке архивске филмове, Пилџер описује „век понижења“ Кине од стране Запада, када су Кинези на Западу упорно представљани као „жута опасност“; расни и расистички стереотипи су, уопште узев, подсећа Пилџер, „велики хит“ и опробано пропагандно средство Холивуда. Кина је тада била мета западне колонизације и жртва трговине опијумом коју су контролисале Британија и друге империјалистичке западне силе. „Америчка индустријска револуција финансирана је огромном количинама новца стеченим од илегалне трговине дрогама на највећем тржишту света – у Кини.“ Комунистичка револуција је 1949. године означила крај стране експлоатације и нови почетак Кине који, иронично, готово ниједан стручњак на Западу није предвидео. „Данас“, каже Пилџер у једном делу овог филма, стојећи пред панорамом ултрамодерног Шангаја, „Кина је надвладала Америку у њеној властитој игри капитализма – и то је неопростиво.“

Четири стотине миља од Шангаја, на јапанском острву Окинава, указује Пилџер, тридесет и две јединице америчке војске формирају „нову линију фронта предстојећег рата с Кином“. На острву Окинава, 87-годишњи Фумико Шимабукиро предводи ненасилни покрет који оспорава амерички „заокрет према Азији“ и захтева да се америчке војне базе затворе, указујући на примере из прошлости који опомињу: године 1962, у време Кубанске ракетне кризе, један амерички официр – који је, „изгледа, изгубио разум“ – издао је наређење да се нуклеарни пројектили испале на Кину, Русију и Северну Кореју. „Само срећа – и присебност другог америчког официра – омогућила је да се избегну последице овог тренутка лудила.“

Године 2016, наставља аустралијски новинар, америчка морнарица и њени регионални савезници поново спроводе блокаду како би пресекли за Кину виталне линије којима се одвија трговина у овом делу света, укључујући и кинеску опскрбу нафтом. Сада амерички председник Трамп води царински и трговински рат с Кином – „лошим момком у Трамповом свету“ – оптужујући Кину да је главни кривац за амерички трговински дефицит. У међувремену Кина је успоставила војне летове према, за Америку спорним, острвима Спратли у Јужном кинеском мору, упозоравајући (САД) да је своје нуклеарне потенцијале ставила у стање високе приправности.

НОВИ ХЛАДНИ РАТ За сада реалност је „нови хладни рат“, и то против Русије и Кине истовремено („нови хладни рат“ с Русијом је, према мишљењу Нила Фергусона, започео 2014, када је „Русија послала своје трупе у Украјину“ – Русија, наравно, није послала своје трупе у Украјину, али такве тврдње чине обавезни део арсенала „новог хладног рата“).

С једне стране у тој конфронтацији су Сједињене Државе, које настоје да око себе окупе „старе савезнике“. Али стара савезништва, она из доба Хладног рата, данас једноставно више не важе. Неки „традиционални савезници“ у томе отпадају: Турска, донедавно „источни стуб НАТО-а“, сада пролази кроз убрзану „азијанизацију“, покушавајући да се споразуме и с Техераном и Москвом, како би заштитила сопствене интересе – и територијални интегритет турске државе. На амерички позив на бојкот кинеског Хуавеја оглушиле су се чак и пословично лојалне Британија и Немачка. С друге стране нове линије фронта је „Исток“: осим Кине и Русије, овом новом блоку припадају и земље као што су Иран, Северна Кореја, Куба или Венецуела – донедавно парије, изопштеници „либералног светског поретка“. Шта у таквој констелацији снага преостаје Сједињеним Државама, осим политике сталног притиска на „конкуренте“, рачунајући и војни, гомилање трупа на њиховим границама, будући да се „конкуренти“ доживљавају као витална претња сопственој „националној безбедности“?

Према мишљењу Нила Фергусона, у том рату Запад још може победити, али под једним условом: да раздвоји Кину од Русије, односно да Русију „подстакне на повратак у западну конфигурацију“. У колумни писаној за британски Тајмс, овај угледни стручњак додаје: „Доналд и Влад – ниједан други однос није Трампу донео више неугодности. Али хоће ли он икад донети стратешку награду? Могуће је, а то је кључно питање Другог хладног рата.“

Другим речима: не постоји више ниједан други начин да САД (заједно са својим савезницима) убудуће обезбеде глобалну доминацију. Ни путем санкција, царинских ратова, финансијским, економским, политичким, а најмање војним притисцима и, коначно, ратом, ма колико та последња опција протеклих година била планирана и прижељкивана у Вашингтону.

САТ НИЈЕ МОГУЋЕ ВРАТИТИ НАЗАД Време за све то неповратно је прошло. Сједињене Државе се данас суочавају са светом у коме стари „либерални поредак“ више не важи и у којем одлучују (за сада) свега три велике силе, као заметак будућег, истински мултиполарног света. Ниједна од те три силе не може преузети доминантну улогу. Што се тиче Русије и Кине, оне то и не желе. Али у том свету још увек не постоји стабилни поредак једино зато што се Вашингтон тврдоглаво одупире да се суочи с новом реалношћу. Када Америка буде у стању да призна ту нову реалност, последица тога би могла да буде „нова Јалта“.

Сједињене Државе данас стоје пред јединственим избором: или прихватити такву, непријатну стварност, или наставити са плесом на жици – или на ивици ножа –који не прети једино судбини „последње светске суперсиле“, већ и читавог света. Како примећује хрватски геополитичар Зоран Метер: „Сједињене Државе сада имају избор који им нико други не може наметнути: прво, закопати се у властите ровове, скупа са својим савезницима, и при томе и даље живети у непријатељским односима са својим главним конкурентима, или друго, тежити компромисном рјешењу и изналаску модалитета коегзистенције и сурадње у подручјима која су у интересу свих страна.“

Уз то би требало да имају на уму: не постоји могућност повратка на старо. „Сат није могуће вратити уназад“, примећује аналитичар Параг Кана, „нити је могуће одступање од мултиполарног поретка.“ Те промене су неповратне. „Западни светски поредак се никад неће вратити.“ Узалудно је, чак и опасно, маштати о томе.    

ДА ЛИ ТРАМП АМЕРИКУ ВОДИ У РАТ?

Закључке Џона Пилџера – да се САД, далеко од очију западне јавности, већ годинама припремају за „предстојећи рат с Кином“ – поједини аутори су покушали да оспоре као неосноване и сасвим произвољне. С каквим аргументима, нека процени сам читалац. На пример, амерички дипломата и колумниста Дејвид Пат тврди да Пилџер износи „свега неколико чињеница“: да САД војним базама „окружују“ Кину, да је председник Обама потрошио више новца за нуклеарни арсенал него било који његов претходник (усмеравајући фокус америчких оружаних снага ка Азијско-пацифичком региону), и да су амерички војни званичници склони томе да се, олако и непромишљено, и с великим али неоснованим ентузијазмом, упуштају у ратове. У томе се овај аутор условно слаже с Пилџером. „Али то још не значи“, сматра Пат, „да САД гуше и сузбијају Кину, да је окружују или, што је још горе, да јој прете.“ Једноставно, „Пилџер случајност доживљава као корелацију“, закључује Пат. „Будући да Кина гради своју војску у исто време док Сједињене Државе покушавају да обнове своју моћ у Азији, ово прво мора бити последица другог. То што САД имају базе у већем делу Тихог океана (у очима Пилџера) значи да је Америка на ратном путу.“ Пилџер, заправо, „барата са митовима“: један од њих је онај о „свемоћи САД“, што привидно потврђује „понављана употреба представе о америчким војним базама расејаним широм света“. Па ипак, ако је све то истина, пита се Пат, ако су САД и даље „свемоћне“ и задржавају увек исти, борбени и агресивни, упорно непријатељски став према својим „конкурентима“, како то да САД нису већ покренуле планирани рат против Кине? Одговор би могао бити нагло и за Запад неочекивано јачање Кине, као и брзо осавремењивање њених оружаних снага; кинески војни буџет је данас други у свету, одмах иза америчког. Једно је, ипак, несумњиво: тврдокорно непријатељски став Америке према овој сили у успону. Америка не престаје да тражи одговор на „кинески изазов“, укључујући и војни. Сада, после смене у Белој кући, „остаје да се види“, закључује Пилџер, „да ли ће Трамп наставити са сталним војним провокацијама према Кини, продужавајући стопама својих претходника, и Америку заиста одвести у рат“.
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *