Između prava i politike

Da li je insistiranje na povlačenju priznanja tzv. Republike Kosovo a bez jasne strategije jačanja suvereniteta na KiM samo bacanje prašine u oči?

Između jednog dela elite koja zagovara razgraničenje ili predavanje dela naše južne pokrajine nelegalnim strukturama u Prištini i većinske volje naroda stoji najviši pravni akt. Da li je naš odnos prema kosmetskom pitanju najpreciznija mera našeg odnosa prema Ustavu, zašto je razgraničenje neprihvatljivo iz ugla krivično-pravnih normi i šta Srbija može da učini da reintegracija bude sve bliža, a razgraničenje sve dalje. Ovo su neka pitanja na koja su u okviru šestog po redu okruglog stola iz ciklusa „Reintegracija ili razgraničenje – razgovori o budućnosti Kosova i Metohije“ odgovore ponudili profesor Olivera Vučić, nekadašnji sudija Ustavnog suda, profesor Krivičnog prava Igor Vuković, pravni istoričar Zoran Čvorović i nekadašnji ministar spoljnih poslova Živadin Jovanović.

BAGATELISANJE USTAVOM Razmatrajući ustavni aspekt kosovskog pitanja Olivera Vučić, na početku svog izlaganja istakla je da je kosovsko-metohijsko pitanje ne samo istorijsko, nacionalno i političko već u najvećoj meri otadžbinsko, ono koje se tiče opstanka. Zbog toga, smatra, zbunjuje bagatelisanje Ustava koje se bazira na tome da se može i mimo i pored Ustava pa čak i protiv Ustava pristupiti rešavanju kosovsko-metohijskog čvora.
„Nijedan ustav ne može spasti državu, ali se mora pisati tako da je čuva. Kada se primenjuje, ustav se mora poštovati na način da se ne učini jedno od najvećih pregrešenja, a to je ogrešenje o ustav. Primećujem da se poslednjih godina na omalovažavajući način govori o ustavu iako smisao donošenja ustava leži u činjenici da se njime obezbeđuju red, poredak, garantuje sloboda i povlači crvena linija između bezvlašća i svevlašća i ograničene vlasti. Danas se mnogi predlagači promene Ustava javljaju s predlogom da je narod taj koji bi trebalo da kaže poslednju reč u vezi s Kosovom. Ključ je u tome da građane ne možete pitati nešto što je neustavno.“
Ideja podele, kao jedan od pominjanih modela rešenja kosovskog pitanja, smatra Olivera Vučić, podrazumevala bi dobrovoljno priznavanje nekih novih granica i razgraničenje Srbije sa samom sobom, odnosno jednim delom svoje teritorije. „Bez obzira na to koliko se ono smatralo politički prihvatljivo, celishodno pa čak i u okolnostima da je prihvaćeno većinom na referendumu – bilo bi neustavno. O tome bi trebalo da svoje mišljenje iznese Ustavni sud kao čuvar Ustava.“
No čuvar Ustava nije samo Ustavni sud već i krivično pravo koje štiti najveća dobra u nekom društvu, a jedno od tih dobara je ustavnost i bezbednost zemlje. Da li je onda pitanje razgraničenja ili reintegracije iz ugla krivično-pravnih normi lažna dilema?

ČLAN 307 Razgraničenje pravno nije moguće, smatra profesor Krivičnog prava Igor Vuković, i povlači za sobom krivično-pravne posledice.
„Reč je o krivičnom delu ugrožavanja teritorijalne celine, članu 307 Krivičnog zakonika kojim je predviđena kazna od tri do 15 godina zatvora. Ako neko pokuša da pripoji ili otcepi deo teritorije mimo Ustavom predviđenog postupka za promenu granica, on ostvaruje biće ovog krivičnog dela. Zanimljivo je da je delo formalno dovršeno već pokušajem. Međutim, za politička krivična dela ne odgovara se uvek. Recimo, ukoliko nakon pokušaja narušavanja teritorijalne celine donosioci tih odluka ostanu na vlasti, oni ne moraju krivično i da odgovaraju. Primer za to je petooktobarski puč kojim su ostvarena krivična dela napada na Ustav i ustavno uređenje, ali kako su oni koji su pokušali da svrgnu najviše organe vlasti i promene ustavno uređenje zemlje postali nova vlast, nisu odgovarali. To je momenat koji kod političkih krivičnih dela treba uzeti u obzir.“
Kada je reč o promeni granica Republike Srbije, Vuković kaže da Ustav propisuje da o promeni granica odlučuje Narodna skupština po postupku kojim se menja ustav, da je teritorija Republike Srbije jedinstvena i nedeljiva, granica nepovrediva, te da se u preambuli konstatuje da KiM imaju položaj suštinske autonomije. Iz takvog položaja slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na KiM u svim unutrašnjim i spoljnim odnosima.
„Bude li došlo do nekog poklanjanja teritorije, ne mogu se izbeći teške posledice. Ovo delo je inače teško delo i u najtežem obliku podrazumeva kaznu doživotnog zatvora. Trebalo bi znati i da je već pripremanje ovog krivičnog dela kažnjivo, kao i vođenje pregovora čiji bi sadržaj podrazumevao odvajanje dela teritorije Srbije. Naravno jedno je pravo, a drugo politika. Ipak onaj ko bi pomislio da odvoji deo teritorije, mora da računa s tim.“ 

IZ UGLA PRAVNE ISTORIJE Kao pravni istoričar Zoran Čvorović je pokušao da razreši paradoks prema kome jedna te ista lica zaključuju protivustavni Briselski sporazum i lišavaju državu Srbiju realnih obeležja suverenosti na teritoriji KiM, ukidajući državne organe i povlačeći pravni poredak Republike Srbije, a istovremeno vode politiku povlačenja međunarodnih priznanja tzv. Republike Kosovo.
Ovaj paradoks pokušao je da rasvetli iz ugla pravne istorije, ističući kako jednu državu pre svega čini suverenitet, a ne međunarodno priznanje, što potvrđuje i Konvencija iz Montevidea od 1933. godine, a najilustrativnije pokazuje pravnoistorijski razvitak Kneževine Srbije.
„Kneževina Srbija je Hatišerifom iz 1830. postala autonomna vazalna turska pokrajina sa statusom kneževine, ali pod međunarodnim protektoratom Rusije, a posle Pariskog mirovnog ugovora pod protektoratom još šest zapadnoevropskih sila. Kneževina Srbija je 1835. donela ustav koji je bio suspendovan posle 10 dana, što jasno pokazuje da se Srbija u tom trenutku pravno protegla preko svoje političke moći, odnosno preko svoje suverenosti, a državna suverenost je najpre politička, faktička, a ne pravna kategorija. Donošenjem od strane kneza Mihaila i Saveta dva ključna zakona – o Narodnoj skupštini i o Državnom savetu – Kneževina Srbija je već 1861. stavila van snage tzv. Turski ustav iz 1838. Već sledeće godine Srbija ratifikuje s Turskom i Austrijom ugovor o regulisanju telegrafske službe – zaključuje ga srpski knez, koji je prema Zakonu o državnom savetu predstavljao Kneževinu u međunarodnim odnosima.“
„Tako je Kneževina Srbija“, podseća Čvorović, „1862. ovladala i značajnim atributom spoljnog aspekta suverenosti – pravom zaključivanja međunarodnih ugovora, iako je u tom trenutku bila međunarodno nepriznata. U sledećim godinama sve do ubistva kneza Mihaila Srbija će zaključiti brojne ugovore o vojnom savezu s balkanskim zemljama, a pre toga doneti Zakon o narodnoj vojsci. Tako je međunarodno nepriznata Kneževina Srbija ovladala pravom vođenja rata i zaključivanja mira. Plašim se da ukoliko uporedo s naporima da obezbede povlačenje priznanja tzv. R. Kosovo državni organi budu donosili akte koji lišavaju Srbiju realnih atributa na KiM, mi ćemo, nažalost, jednog dana doći u situaciju da na KiM imamo golo pravo koje je imao naš suveren 1878. godine.“
Ovih dana kada se govori o zaključenju sporazuma koji će urediti vazduhoplovni saobraćaj između Srbije i tzv. Republike Kosovo, kao i o zaključenju sporazuma o železničkom saobraćaju, sličnost između načina na koji je Kneževina Srbija otimala atribute suverenosti iz ruku Otomanske imperije i načina na koji to rade albanski separatisti poziva na otrežnjenje.
Da li se – ako je Narodna skupština Srbije, ostaje pitanje Čvorovića, ovlašćena da po Ustavu odlučuje o promeni granica, i ako se iz ugla teorije narodne suverenosti nijednom sazivu Narodne skupštine ne može uskratiti pravo da na Ustavom propisani način menja postojeći ustav – onda se odbrana Kosova i Metohije u sastavu Srbije može izvršiti jedino političkim sredstvom delegitimizacije takvog skupštinskog saziva?