Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Проусташке методе обрачуна са Србима црногорски режим претвара у сопствену националну стратегију
Временом је постало јасно да црногорски политички врх некритички користи хрватски модел обрачуна са Србима који су „купили“ од проусташких експерата и политичара. Хрвати су своја злочиначка искуства преточили у „научну“ анализу проверену у пракси, а она се црногорским стратезима толико допала да је примењују без прилагођавања својим приликама и међународним околностима. У томе је суштинска грешка – околности у Црној Гори и Хрватској нису исте, а битно се променила и међународна ситуација. Чак су и Албанци на Космету хрватски модел само комбиновали са својим злочиначким методама, док црногорска власт не мења ништа, у страху да не поквари оно што је у Хрватској дало изванредне резултате. Неразумну политику црногорског режима веома добро је у неколико речи објаснио наш министар одбране Александар Вулин, подстакнут чињеницом да само званична Црна Гора и пре тога Хрватска забрањују српске униформе приликом помена невиним жртвама. Поручио је црногорском министру одбране: „Страх вам каља образ. Не трудите се да опонашате Хрватску баш у свему. Можете ви нешто и сами да смислите.“
[restrict]УЛОГА МИЛАНА РОЋЕНА Ако покушамо да установимо од када датира та перфидна антисрпска политика, и како су то Хрватска и њена проусташка власт постале тако блиске црногорском врху док Србију и српски народ третирају као непријатеље, анализа ће нас вратити у време пре распада заједничке државе Србије и Црне Горе, када је Мило Ђукановић под јаким страним утицајем одлучио да осамостали Црну Гору.
Процењено је да је главна препрека осамостаљењу Црне Горе – војска. По налогу Мила Ђукановића, акцијом придобијања војног врха и слабљења војске руководио је шеф његовог кабинета Милан Роћен. То је човек од апсолутног поверења црногорског председника чији је пресретнути телефонски разговор с Вуком Јеремићем недавно испливао у јавност како би грађани чули њихов весео смех уз обећање да ће „ј… мајку Србији и Црној Гори“.
Обећање Роћена и Јеремића је само наставак нечега што се догодило раније. У септембру 1998. Роћен је с још једним човеком, који се представио као Жугић (вероватно Горан Жугић, саветник Мила Ђукановића, убијен 2000. године), дошао у Генералштаб код генерала Благоја Граховца, поуздане везе црногорског руководства. Тражили су од њега да наговори начелника Генералштаба, генерала Момчила Перишића са којим је био лични пријатељ, да се тајно састане с тадашњим представником САД за Балкан Робертом Гелбардом. Граховац је успео да наговори Перишића у присуству начелника Управе безбедности Генералштаба, генерала Александра Димитријевића. Нема сумње да се Перишић тада тајно састао с Гелбардом, нема сумње да је Гелбард активно подстицао црногорско руководство да разбије заједничку државу, и нема сумње да су српски генерали (који су имали на располагању податке две војне тајне службе) то добро знали. Касније су те тајне везе Перишића с америчким обавештајцима и дипломатама резултирале обавештајном афером и судским процесом.
ПРЕПИСИВАЊЕ ХРВАТСКОГ МОДЕЛА Какве то сада има везе са стварањем антисрпског расположења у Црној Гори? И те како има. Због својих услуга црногорском руководству Благоје Граховац, један од те тројице кључних генерала, након пензионисања је обављао послове саветника највиших политичара Црне Горе. Сам се хвалио да је први саветовао Мила Ђукановића да Црна Гора треба да се осамостали, да се потпуно дистанцира од Србије и повеже с Хрватском. С обзиром на то да се војска и даље сматрала главном препреком за осамостаљење, Граховац је не само предложио него и учествовао у преговорима и изборио се за то да се војска уклони с границе Црне Горе и да њихов посао преузме црногорска полиција коју је контролисао Ђукановић. Код тражења разлога и повода за отцепљење, црногорски врх је већ тада иницирао антисрпско расположење које је систематски распиривао до данас. Временом, оно је с нивоа државног притиска и дискриминације прерасло у прави терор над Србима и СПЦ.
Основни елементи националне стратегије коју су црногорски стратези усвојили скоро у потпуности су преписани из злочиначког хрватског модела обрачуна са Србима и Србијом. Кренули су с дискриминацијом и распиривањем мржње према Србима, на шта су надовезали лажи о томе да су Срби, СПЦ и Србија највећа претња опстанку црногорске државе. Након тога су, по хрватском рецепту, инсистирали на разликама. Ништа што подсећа на Србе и Србију у Црној Гори није смело да опстане. Одмах су променили свој грб и заставу и почели да прогањају српску тробојку. Како је Хрватска на силу стварала нови хрватски језик, тако то покушава да уради и Црна Гора.
Међутим, није то исто и не може се тек тако преписати од Хрвата. Хрвати су имали усташку емиграцију која је на томе озбиљно радила деценијама. Колико су озбиљно на томе радили довољно је рећи да су имали Хрватску академију знаности у дијаспори (ХАЗУД) лоцирану у Базелу и Катедру за хрватски језик у Торонту, па су опет приликом присилне промене језика испадали смешни – ко се не сећа пошалица са „зракомлатом“ и „околотрбушнимпанталодршцем“.
ЖЈ И ШЈ Црногорски врх одлучио је да мења не само речи него и слова. Покушај да се новостворени језик претвори у књижевни карактеришу насилно ијекавчење, неправилни падежи и два нова слова – жј и шј. Грађани, посебно деца, имали су живе муке да се на такве вештачке промене привикну, али већих протеста није било. Они који су се побунили деградирани су или су добили отказ. Ништа више није смело да подсећа на екавицу, „ије“ је убацивано баш свуда, и тамо где га никада није било. Суштина је, као и код Хрвата, упорно инсистирати на вештачки створеним разликама, да нам на крају, иако смо говорили истим језиком, стварно треба преводилац. Иако је у почетку те трансформације речено да су ћирилица и латиница равноправни, већ дуже време ћирилица се протерује као нешто туђинско и силом наметнуто Црногорцима.
Међутим, као и у Хрватској, то је била само припрема за онај прави обрачун са Србима који је требало да резултира значајном асимилацијом и исељавањем. Асимилација се спроводи преко егзистенционалних и статусних питања, тако што народ који чини скоро трећину популације готово да и није заступљен у државним органима и институцијама. Тешко налазе посао јер их третирају као нелојалне држави у којој живе. Свака критика власти третира се као напад на државу Црну Гору. И све остало што је сасвим доступно и лако за оне који су се изјаснили као Црногорци, за Србе је недоступно или тешко оствариво. Па ипак, резултати државног и институционалног притиска и дискриминације нису подстакли ни приближно очекиван број Срба да се изјасне као Црногорци.
ОТМИЦА СВЕТИЊА Највећи промашај, који се претворио у нерешив проблем, настао је када је црногорски врх умислио да Црна Гора мора да има црногорску цркву и да у ту сврху треба отети светиње, објекте, имања па и вернике од СПЦ. И то су некритички преписали од Хрвата, који су у више наврата покушали да насилно створе Хрватску православну цркву. Ухватили су се те идеје иако је она пропала и у Хрватској. Рачунали су да је идеја добра, али да је Хрвати нису спровели до краја зато што то нису ни желели. Њихов циљ био је покатоличавање и етнички чиста држава, а нека православна група, макар била и под њиховом контролом, није за њих било право и трајно решење. Није чудо што је црногорски врх погрешно проценио снагу СПЦ – отпор, упорност и одлучност у супротстављању насилном одузимању светиња и имовине СПЦ све је изненадио, па и црквене великодостојнике, који наравно најбоље познају расположење међу својим верницима. Олако су помислили да ће силом и застрашивањем брзо решити проблем, па су кренули с хапшењима лидера опозиције, претресом кућа, одвратним грубостима и бахатим понашањем полиције, али то је само још више подстакло протесте. Малтретирали су и свештенике, претресали чак и владике, као да су заборавили да тај поносни и храбри народ није лако заплашити.
Није сасвим јасно која то фундаментална идеја покреће црногорски врх на тако непромишљене кораке. Да ли је њихов стратешки промашај само у томе што су умислили да се силом морају створити неки атрибути државе, нације и вере којих сада нема, или је њихова намера још одвратнија и опаснија. Нису ваљда умислили да по хрватском моделу и усташком рецепту иду до краја и да број Срба, од садашњих скоро 30 одсто, сведу на занемарљиви проценат статистичке грешке као што су то учинили Хрвати. И у Хрватској је 1936. године било 31 одсто Срба а данас их скоро нема. И ником ништа – Хрватска је европска и НАТО држава. Наравно да црногорска власт зна да је то остварено уз тешке злочине, без одговорности. Неће ваљда изостанак одговорности да их мотивише да крену странпутицом, и да не уваже снажне факторе одвраћања који сугеришу да је то злочин и да то у данашње време више није могуће.
УЛОГА НАТО-а Црногорска власт направила је још једну стратешку грешку – погрешно су проценили улогу НАТО-а у остварењу своје националне стратегије. Рачунали су да ће челници НАТО-а једва дочекати њихове позиве у помоћ због наводних руских хибридних напада преко Срба и СПЦ, и да ће бити довољно да им само дају списак жеља и задовољно протрљају руке у заветрини. Заборавили су да је НАТО ту пре свега због употребе војне силе, а хибридно ратовање и обавештајне игре спроводе водеће чланице преко својих моћних обавештајних служби. Ту немају баш поверења у мале и слабе савезнике, сем да им буду обичан услужни сервис у региону за потребе хибридног ратовања.
Иако су у први мах прихватили црногорске оптужбе да је СПЦ инфраструктура за ширење руског малигног утицаја и послали у Црну Гору тимове за антихибридно ратовање, брзо су схватили да за ову врсту масовног отпора и протеста верника ни они немају решење. Њихова немоћ види се по томе што су принуђени да, уместо за перфидним методама, посегну за директним забранама емитовања програма неких телевизија из Србије, иако знају да такви декрети потпуно одударају од демократије.
Сем тога, НАТО је одавно схватио да је војна агресија на Србију била велика грешка којом су изгубили поверење и евентуалну наклоност Срба и Србије. Зато је покушај црногорског врха да изнуди веће ангажовање НАТО-а одбијен уз образложење да „алијанса неће реаговати поводом верских питања“. Острашћена Ђукановићева екипа очито је заборавила поруку коју им је својевремено послао амерички председник Доналд Трамп, да због Црне Горе неће ратовати.
| ПРИКРИВАЊЕ НАМЕРА
Показатеље правих намера треба докучити препознавањем евентуалних конкретних припрема државних институција и органа за насиље. Сакрити тако обимне припреме је веома тешко, али није немогуће. То смо научили из припреме „Олује“. Док је у сарадњи са обавештајним службама САД припремана злочиначка војна операција, Срби су успављивани причама о мирном решењу, „недодирљивим“ зонама под контролом УН и преговорима. |
ПРИМЕНА СИЛЕ? Забрињава пак чињеница да је Мило Ђукановић у лежерним околностима донео бројне погрешне одлуке, па није реално очекивати да ће, у тешкој ситуацији у којој се нашао, његови будући политички потези бити промишљени и разумни. Није искључено да се одлучи за примену силе према голоруким верницима који мирно протестују, и да се и даље држи проусташког модела обрачуна са Србима. Види се да његов тим није гадљив на проусташке методе, јер су њихови униформисани представници сваке године почасни гости на прославама злочиначке војне операције „Олуја“. Ако се већ диве проусташким поступцима и од њих копирају елементе националне стратегије, немамо право да размишљамо како они нешто слично не би учинили ако им се укаже прилика. Та „прилика“ је тајна или јавна помоћ водећих држава НАТО-а које су својевремено имале пресудну улогу и у „Олуји“.
Без подршке споља Црна Гора не може спровести своје стратешке замисли. Да ли ће те подршке бити, зависи од ширих планова стратега хибридног рата водећих држава НАТО-а које често није могуће унапред предвидети ни разумети. За њих су догађања у региону „Западног Балкана“ повезана, и настојаће да своје евентуалне акције у Црној Гори координирају с дешавањима у БиХ и на Космету. Не би чудило да се све то претвори у свеобухватни притисак на Србе и Србију. Зато није довољно ослонити се само на званичне изјаве црногорских политичара и челника НАТО-а, јер оне могу бити обична варка и куповина времена да се неке хибридне или војне акције добро припреме. Чак ни претње које ових дана на државној телевизији Србима и СПЦ упућује председник Мило Ђукановић нису прави показатељ његових будућих намера. Претње могу бити и само у функцији застрашивања народа и провоцирања државног врха Србије.
Ако пак црногорски врх искрено жели смиривање ситуације и просперитет Црној Гори, прилично је јасно шта мора да уради. Мора одмах укинути спорни Закон о слободи вероисповести и обезбедити сигурност имовине СПЦ. Мора се одмах зауставити антисрпска кампања, успоставити једнак третман према свима који живе у Црној Гори, и коректна процентуална заступљеност Срба у државним органима и институцијама. Ако се стварно желе мир и стабилност, морају се поштовати и уважавати језик, писмо, вера и култура народа који чини скоро трећину популације. Покренути разговори Владе Црне Горе и представника СПЦ немају велике шансе да реше проблеме ако та влада није спремна да попусти, јер некакав компромис једноставно не постоји.
Ако је државни врх Црне Горе разговоре предложио само као форму и одуговлачење, а у ствари планира наставак примене хрватског модела, то је по неким детаљима могуће на време препознати. Тешко је предвидети све марифетлуке из арсенала хибридног ратовања, али једно је сигурно. Ако се крене с прљавим акцијама инсценирања ружних сцена на мирним протестима и подметања којекаквих прљавштина и криминала свештенству, верницима у литијама или Србији као држави и српском руководству, то би значило да је Ђукановић потпуно изгубио компас и да ће применити сва средства, па и силу, да оствари своје циљеве, које он види као заокруживање црногорске државности. Ако се при томе појаве „прикривени војници“ НАТО-а за прљаве акције, пси рата и војници плаћеници уопште, или америчке приватне војне компаније које наоружавају, обучавају и увежбавају војнике и војне штабове, знаћемо да је НАТО преломио и да креће у нову прљаву игру, сличну оним већ одиграним широм Балкана.
