Гледај ушима

Приказивање два дугометражна филма о музичким легендама два различита жанра, Шарлу Азнавуру и Лучану Паваротију, на Фестивалу документарног филма ДОК #2 подсетило је на разлоге тврђења да „музичари често гледају филмове ушима“

На другом Фестивалу документарног филма ДОК #2 (29. јануар – 2. фебруар) приказана су два дугометражна филма о музичким легендама два различита жанра, Шарлу Азнавуру и Лучану Паваротију. Aznavour by Charles настао је 2019, годину после Азнавурове смрти, и представља сасвим лични поглед на његов дуг и успешан живот и каријеру. Цео филм је заправо монтажа снимака које је сам уметник снимао целог живота, од 1948. када му је Едит Пјаф поклонила камеру, све до 1982. године. Неколико месеци пре него што је преминуо, почео је да ради на снимцима са својим дугогодишњим пријатељем Марком ди Домиником, а његов син Миша постао је продуцент. Тако смо добили не гламурозну оду о једном од највећих шансонијера свих времена него мали и интимни филм, са сасвим лично одабраним сценама које су снимане. Од обиља материјала настало је визуелно завештање великог певача, док је музичко давно отишло у историју. Његову скромност поштовали су и аутори филма, па уместо познатих личности тог времена с којима се сретао, или формалних пријема, пред нама се одвијају детаљи путописца заљубљеног у путовања и нове средине. Наравно, ту су и породичне приче, љубави, одљубљивања, деца, све оно што је Азнавур ценио изнад свега. Коментатор, јер доста материјала је снимљено без тона, доприноси општој атмосфери. На овом филму Азнавур је млад и пун енергије, која га није оставила до краја, јер је певао до своје 94. године. Таква каријера, која га је винула у пантеон забавне музике, на њега није оставила већег трага, јер је увек остао дете избеглица, Јермена из дијаспоре, мајке из Турске, оца из Грузије, који су пешице прешли Европу и дошли у Париз. Јерменски геноцид га је научио да је све релативно, како дође тако и оде, да треба живети сваки дан, пуним плућима, боемски, и зато је песма La Boheme његова химна. После пројекције добио је аплауз, а публика је изашла тихо.
Павароти, филм о Лучану Паваротију, такође снимљен прошле године, за разлику од остварења о Азнавуру, приказује гламур и светске позорнице на којима је тенор наступао. Филм почиње Паваротијевим путовањем Амазоном 1995. да би у опери у срцу џунгле певао као што је то урадио својевремено 1897. легендарни Карузо (како је ово чудо реализовано, вреди поново погледати филм Вернера Херцога Фицкаралдо). Син скромног пекара из Модене, с породично предивним гласом (тврдио је да му отац има још лепши глас) постао је један од најбољих тенора 20. века, с популарношћу која је превазилазила рок и поп звезде. Његов високи Це био је легендаран, а волумен гласа и изражајне могућности непревазиђене. На дугачким турнејама забављао се кувањем шпагета и понеком младом оперском почетницом, дискретно. Код куће су га чекале четири обожаване жене, супруга и три ћерке. У међувремену новца је све више, аспирације његових менаџера све занимљивије. Планетарни концерт Три тенора (Павароти, Карерас и Доминго) прерастао је у праву машину за прављење новца, а да ли је то био пут оперске музике ка широким народним масама – није јасно. Последњи скандал, млада жена, нова породица, није могао уздрмати реноме звезде таквог калибра. Волео је да пева, да једе, лепе жене, све у формату већем од живота. Филм помало површно прелеће преко оперских сценских успеха, било би добро да је било више снимака, али даје много простора његовим менаџерима. Уосталом, да није било њих, не би било ни њега, остао би мали професор у малој Модени и свет никад не би чуо тај јединствени Глас потпуно невероватних особина. Менаџерски приступ опери је данас једини начин да класична музика не буде у гету, а то је Павароти врло добро знао.
Као додатак животима музичких величина приказан је одличан филм о звуку и музици на филму, Zvučni talasi (Making Waves: The Art of Cinematic Sound). Подсетник за оне који у филму стварају емоцију, који звук користе као основу филмске приче. Музичари често гледају филмове ушима. У полупразној дворани био је понеки музичар, али не и режисери, они којима је овај филм био намењен. У оба горепоменута остварења о великим музичарима Марко ди Доминик и Рон Хауард направили су дела која се дивно гледају ушима, као право освежење у овом немузикалном времену.