ЕВРОПСКЕ ДЕЗИНТЕГРАЦИЈЕ

ДАНИ ПОСЛЕ БРЕГЗИТА

Не тако давно потпуно невероватно је изгледало да би нека држава-чланица, а камоли посебно један од „мотора“ могао заиста напустити ЕУ. Чак и у зору тог судбоносног дана, 23. јуна 2016, бројнији су били они који су предвиђали неуспех референдума о разводу Лондона и Брисела. Сада је то постала стварност и европске интеграције претвориле су се у европске дезинтеграције

Искуство с почетка 21. века учило нас је да се воља народа исказана на референдуму игнорише уколико је супротна вољи бриселске бирократије, и да су чиновници Европске уније увек, макар је то случај био с Ирском, Француском и Холандијом, у стању да на овај, или онај начин, кроз мала врата спроведу свој наум. И у случају британског референдума о напуштању ЕУ покушан је овај сценарио, те је братство евроунијатских и британских елита већ практично сутрадан покренуло кампању како би се поништио резултат, између осталог тврдећи да они који су гласали за развод појма нису имали шта чине, нити за шта стварно гласају, и лобирало за одржавање „поправног референдума“.
Током месеци, па и година након референдума постало је јасно да одлука о напуштању ЕУ има веома мало подршке унутар британске политичке класе. Уз изузетак неколицине конзервативних и лабуристичких посланика, већина парламентараца није баш брегзит држала при срцу. Како професор социологије на Универзитету Кент Френк Фјуреди наводи, главни разлог због којег је већина посланика Конзервативне партије тврдила да се слаже с брегзитом био је тај што су врло добро знали да њихово гласачко тело у потпуности подржава ту одлуку, што су доказали и парламентарни избори на којим је конзервативни блок захваљујући залагању Бориса Џонсона за спровођење брегзита до ногу потукао лабуристе.

ДАЛА БАБА ДИНАР ДА УЂЕ… У формалном смислу, у поноћ 31. јануара окончан је процес који је званично почео у, за многе шокантној, ноћи 23. јуна 2016, када је пребројавање гласова показало да је готово 52 одсто Британаца гласало за прекид породичних веза с Бриселом. С друге стране, многи верују да је процес изласка Велике Британије из ЕУ започео већ њеним уласком у „европску породицу“, учлањењем 1973. које је, узгред буди речено, спроведено без било какве консултације народа, скоро као чланство Црне Горе у НАТО-у. Просто је тако „одлучено на нивоу“. Упитно је да ли је британско чланство у ЕУ све време било неискрено, како тврде неки, попут француског аналитичара Анрија де Гросувра, и да је Лондон у ствари из себичних разлога константно минирао европски пројекат, али је јасно да је из ових, или оних разлога, Велика Британија увек једном ногом била у Унији, а другом изван ње. Подсетимо се само како се најчувенија британска премијерка Маргарет Тачер 1990. године одлучно супротставила напорима тадашњег председника Европске комисије Жака Делора да Унију учини још унитарнијом. „Не, не и не“, узвикнула је она у британском парламенту, што је „Сан“ овековечио насловницом с великим „Носи се, Делор“. То је био само један од раних знакова да у односима Лондона са остатком „породице“, односно бриселским „саветом мудраца“, не функционише све баш најбоље, али и тога да у британском естаблишменту постоје снаге јаче чак и од „челичне леди“, једне од најомиљенијих политичарки у британској историји, снаге које су у стању да, ако не могу да је покоре, онда је избаце из политичког живота, јер је, како многи британски аналитичари тврде, њено противљење Делору био почетак њеног пада. „Као што је Меги научила на сопственој кожи, ствари су биле веома компликоване. Она је одбачена јер је била превише анти-ЕУ и замењена Џоном Мејџором“, навео је британски новинар Демијан Вилсон, додајући: „Док је Тачеркин став на крају довео до њеног пада, превише анти-ЕУ за конзервативце тог времена, отворио је и поделе у њеној партији које су почеле да зарастају тек сада, после скоро тридесет година токсичних унутрашњих сукоба, безбројних успеха и пораза на изборима и коначно посвећености напуштању ЕУ.“
За разлику од учлањења које је, као што смо навели, прошло без консултација с народом и безболно, излазак из „кола“ био је сасвим другачији. По успеху референдума уследили су дуги, заморни и често неразумљиви преговори о условима изласка. Мало коме је заиста јасно шта је заиста проблем, осим ако се није радило о намерном одуговлачењу како би се британски народ приволео да гласа изнова и изнова све док не да одговор који би се допао естаблишменту, како бриселском, тако у суштини и лондонском. Ни ту, међутим, није крај пошто је пред Лондоном и Бриселом сада 11 месеци транзиционог периода током којег мора бити постигнут споразум о ономе што је и за Брисел и за Лондон најважније – новом трговинском споразуму. Тек након овога моћи ћемо да кажемо какви су заиста ефекти и резултати брегзита.

ШТА ЋЕ БИТИ С БРИТАНИЈОМ? „Током 47 година нашег чланства (у ЕУ) Британија је изгубила своју индустрију угља, челика, аутомобила, камиона, аутобуса, мотоцикала, бродоградњу и железницу, као и много тога другог. Све то у замену за ’злато будала’ оличено у коцкарској економији лондонског Ситија, што је посвећеност која је скоро уништила земљу 2008. године. Немачка је била индустријска сила, Француска пољопривредна, а Британија финансијска. То је све водило опустошивању постиндустријске Британије и све већем гневу који је збрисао чланство у ЕУ на референдуму о брегзиту“, навео је дугогодишњи британски политичар Џорџ Галовеј.
Одлазак из ЕУ Британији отвара нова, односно стара некада давно затворена врата кроз која ће сада моћи да пролази по сопственој вољи и на начин који само њој одговара, без консултовања с бриселским бирократама. За почетак, ту су преговори о трговинском споразуму са Сједињеним Државама. Није случајно да је амерички државни секретар Мајк Помпео свега неколико дана пре званичног изласка Британије из ЕУ рекао да ће брегзит бити „фантастична ствар“ за САД, јер ће Лондон коначно моћи да се ослободи неугодних европских трговинских регулатива и стандарда. Колико год ова изјава била истинита, она је истовремено и врло претећа и упозоравајућа за Британце који, ако желе да изграде бољу земљу за себе и своје потомке, не смеју дозволити да се бриселска доминација просто замени америчком и да место једне од водећих држава ЕУ замене местом 51. америчке државе.
За сада ствари у овом домену стоје доста позитивно по Британце, пошто је Лондон одбијањем америчких упозорења и захтева везаних за укључивање кинеске телекомуникационе фирме „Хуавеј“ у своју мобилну мрежу пете генерације јасно показао да више неће следити диктат из било ког страног центра моћи који је супротан ономе што се сматра националним интересом. Поред овога, да сарадњу са САД неће градити на било каквим вазалским основама, Лондон је показао и најавама о увођењу дигиталних такси за глобалне технолошке компаније попут „Гугла“ и „Фејсбука“, што је Трампова администрација осудила. Амерички министар финансија Стив Мнучин упозоравао је на недавном Светском економском форуму у Давосу да је Вашингтон спреман да узврати земљама које би увеле такве дигиталне порезе намећући „таксе за њихове аутомобилске компаније“.
Друга кључна ствар за Лондон по изласку из ЕУ биће формулисање односа с државама Комонвелта који су током боравка у бриселској унији били запостављени и с којима сада треба постићи нове споразуме. Док у односима Брисела и Индије, државе која ће до 2050. постати друга највећа светска привреда, постоје напетости због преговора око трговинског споразума, то не би требало да буде превелики проблем за Лондон, а могућности се отварају и за поновно спајање с Аустралијом, Новим Зеландом и Канадом, али и помало заборављеним државама Африке попут Боцване, Мозамбика, Замбије или Малавија.
Ту је и изградња односа с Кином, која је добро започета горепоменутом сарадњом с „Хуавејем“, али и са земљама Блиског истока или Јужне Америке која ће бити значајно олакшана директним контактима уместо контаката с посредовањем Брисела. Мора се приметити и да ће од овога користи имати и Париз и Берлин, којима ће лакше бити да поправе односе с Москвом без „букагије“ у виду традиционално русофобног Лондона. И председник Француске Емануел Макрон, и немачка канцеларка Ангела Меркел показали су вољу за поправљањем покиданих веза.
Иако брегзит означава тачку без повратка, преостају још бројна питања између Лондона и Брисела која морају бити решена у наредних 11 месеци. Од начина на који ће се овај транзициони период окончати зависиће и коначна оцена брегзита, и кога је учинио победником, а кога губитником, ако уопште треба размишљати у тим категоријама.
Једна ствар је, међутим, већ сада јасна, а то је да је процес европских интеграција претворен у процес европских дезинтеграција. Показује се, као што је предводник „битке за Британију“ у виду брегзита Најџел Фараж и рекао у свом опроштајном говору у Европском парламенту, да је „популизам све популарнији“, а популизам се по својој суштини противи идеји садашње ЕУ. Сличног је става и оснивач „Стратфора“ Џорџ Фридман, који предвиђа даљу „фрагментацију Европске уније“. Ово није неосновано, јер се показује да су оба стуба на којима почива „европска породица“ са централом у Бриселу у дубокој кризи. Економски стуб климав је од 2008. године, док је други стуб оличен у такозваним „европским вредностима“, односно вредностима либералне демократије, последњих година све угроженији горепоменутим све популарнијим популизмом.