ДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ МИХАИЛА МАРКОВИЋА

Деценија је протекла од смрти Михаила Марковића, једног од најзначајнијих српских и светских мислилаца 20. века. Овај филозоф марксистичко-хуманистичке оријентације, академик САНУ, неуморни стваралац и активиста оставио је за собом трајно, изузетно вредно дело. Сећању на ову јединствену личност српске савремене историје и културе, на Марковићев највиши научни и интелектуални ауторитет као писца кључних филозофских дела минулог века, али и на његову идеолошку, друштвену, педагошку и политичку активност и праксу – данас, у петак, 7. фебруара 2020 (управо и у дану изласка овог броја Печата) посвећена је трибина Михаило Марковић, научник, хуманиста и друштвени радник. Трибина ће се одржати у Свечаној сали САНУ, а као говорници најављени су: проф. др Петар Шкундрић, проф. др Славко Гордић, проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Миланко Говедарица и Живадин Јовановић.
С допуштењем неколико поменутих учесника и аутора, Печат у овом броју објављује делове из њихових излагања на овој тематској трибини у САНУ.
Напомињемо, као и увек с посебним уважавањем и задовољством, да је Печат имао част да Михаила Марковића уброји у своје саговорнике и ауторе. Сећању на ту сарадњу биће посвећен простор у наредном броју нашег листа.

Великан српске мисли

Пише Живадин Јовановић

У време административног социјализма, антидогматизам га је коштао положаја на Филозофском факултету. Касније је једнако иступао и писао против догми савременог неолибералног корпоративног капитализма. Академик Добрица Ћосић је рекао да је Михаило Марковић „у свом добу представљао најдоследнијег настављача социјалистичке традиције у српској политици и култури“

Навршило се десет година од одласка Михаила Марковића, академика САНУ, великана српске, југословенске и европске филозофске мисли и истакнутог борца за националну и социјалну правду друге половине 20. века и прве деценије 21. века. Kao представник Београдског форума, иницијатора овог скупа, надам се да је примерено да кажем неколико речи о академику Марковићу као једном од оснивача и члана Управе тог удружења.
Aкадемик Михаило Марковић је један од оснивача Београдског форума за свет равноправних. Својим угледом у земљи и иностранству, својим великим искуством доприносио је не само усмерењу Форума на суштинске теме развоја и међународног положаја наше земље већ је својим јавним иступањима дао велики допринос афирмацији Форума као независног, нестраначког и непрофитног удружења. Непосредно је радио на изради Статута и Програмске декларације Форума који су и данас на снази. С једне стране то је било значајно за оријентацију, стабилност и резултате рада удружења, а с друге стране академик Марковић је, делом, и због тога увек сматрао Београдски форум и својом организацијом. Инсистирао је на томе да је Форум удружење различито од других, а не тек једна од толико „невладиних организација“ какве су у периоду транзиције ницале као печурке после кише уз обилату финансијску подршку страних фондација и служби.
Његови прилози и студије објављени су у више од 20 књига Београдског форума посвећених економским, политичким, спољнополитичким, безбедносним и другим питањима. Дао је незаменљив допринос књигама-зборницима о питањима Косова и Метохије, националним и државним приоритетима, привредном развоју у условима кризе, НАТО агресији, улози интелектуалаца у друштву, антифашистичком покрету у Србији, левици у Србији и свету, незапослености и сиромаштву у Србији и др.
Михаило Марковић је најзначајнији српски филозоф 20. века и један од водећих европских и светских филозофа. Сарађивао је с најеминентнијим филозофима у Европи и САД. Предавао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а као гостујући професор и на универзитетима других земаља. Био је учесник Корчуланске школе. Красили су га скромност, отвореност и доброта у најширем смислу те речи. И као човек и као научник био је отворен, ненаметљив и радан. Увек је пред собом имао бележницу у коју је читким рукописом, готово краснописом, уносио своја запажања. Не једном сам се питао шта је то тако вредно, или ново налазио у разговорима у Форуму да заслужује толику пажњу једног академика, интелектуалца ретког формата, познатог филозофа, предавача на светским универзитетима?!
По својим идеолошким и политичким убеђењима био је доследан левичар. Од своје младости па до краја живота остао је активан борац за слободу, социјалну правду, равноправност људи, нација и држава, за поштовање људског и националног достојанства, за мешовиту својину над средствима за производњу. Био је против свих догми јер оне спутавају развој и хуманизацију друштва и производе дубоке социјалне тензије. У време административног социјализма антидогматизам га је коштао положаја на Филозофском факултету. Касније је једнако иступао и писао против догми савременог неолибералног корпоративног капитализма. Академик Добрица Ћосић је рекао да је Михаило Марковић „у свом добу представљао најдоследнијег настављача социјалистичке традиције у српској политици и култури. Он је следбеник Мите Ценића, Светозара Марковића, Димитрија Туцовића, Симе Марковића: он је свакако најзначајнијисрпски социјалиста 20. века“ (Како је говорио Михаило Марковић, Београдски форум, 2012, стр. 251).
Теми људских права увек је прилазио суштински и целовито, истичући да су једнако важна како политичка, тако социјално-економска, права на образовање, запослење, пристојну зараду, културу, здравствену заштиту – онако како је то записано у Декларацији УН о људским правима. У више својих радова је указивао да САД, на пример, иако оцењују стање људских права других земаља у свету, нису прихватиле социјално-економске стандарде из Декларације УН.
Како је Михаило Марковић видео националне и државне приоритете наше земље? То је појаснио у саопштењу које је изложио на једном од многобројних округлих столова Београдског Форума, 28. фебруара 2004. године:
Очување суверенитета и територијалног интегритета земље. Што се покрајине Косова и Метохије тиче не смемо се одрећи права да то питање покренемо у другачијим, повољнијим условима.
Изградити модерни демократски облик државе максималним развојем демократских институција, укључујући и партиципативну демократију.
Рационална организација привреде утемељена на искуствима савременог развијеног друштва уз напуштање како државног фундаментализма, тако и тржишног фундаментализма. Кључни елементи су: равноправност различитих облика својине, економска демократија (партиципација запослених), социјална сигурност и хуманизација рада.
Обнова становништва. Пропагирање „лагодног живота без деце може имати деструктивније последице него сва зла светских моћника“.
Очување нашег културног идентитета. „Није у нашем интересу да будемо преплављени огромним безвредним, квазикултурним ђубретом које нам моћни медијски центри сервирају“.
Чланство у ЕУ под једнаким условима под којима су примљене друге земље региона, никако по цену одрицања од Косова и Метохије, или културног интегритета српске нације. Европски идентитет је рођен на Балкану. „Под Немањићима смо били више Европа него европски Запад и Север“.
Јавни радови, већи ослонац на сопствене снаге, равноправну билатералну сарадњу са земљама растуће моћи, мање на ММФ и Светску банку. Штиглиц је доказао да су добар економски развој имале само земље које су се ослободиле туторства ММФ и СБ.
Критикујући догму приватизације Михаило Марковић је 2003. године упозорио да се она не задржава само у сфери привреде и економских добара. „У том смислу приватизује се и држава, и поједине државне институције, приватизују се војска, полиција, политичка партија, медији јавног информисања, онда културне институције…“ (исто, стр. 25). Када се узме у обзир чињеница да приватизацијом стратешки привредни, природни и банкарски потенцијали прелазе у власништво страних мултинационалних корпорација, онда се поставља питање какве су реперкусије догме приватизације на безбедност, суверенитет и територијални интегритет, на степен слободе и независности земље?

Научник у политици

Пише Зоран Аврамовић

Иностране енциклопедије Михаила Марковића воде као највећег српског филозофа. Српска култура ће га памтити као научника који јој је служио чисто и до краја, као наставника који је подигао лествицу ове професије, као честитог браниоца патриотских вредности, као борца за друштвене, политичке и националне идеје

У културној и политичкој историји сваког друштва, па и српског, постојале су генерално две традиције односа науке и политике. По једној традицији, научник треба да буде вредносно неутралан.
Друга традиција мишљења о односу науке и политике сматра да је научник носилац разума о људским стварима и да он мора да решава практичне проблеме а не само да их објашњава. Политички посао научника је да повезује личне и друштвене проблеме, да од ових првих обликује значења за целину друштва. Научник је човек који тежи сазнању друштва. Политичар је човек који хоће да влада друштвом. Како је Михаило Марковић одговарао на то важно питање: како да уредимо наше животе?

О ЈУРИШАЊУ НА НЕБО Михаило Марковић није био од оних филозофа и универзитетских наставника загњурених у књиге и затворених у кабинете. За њега, политичка и друштвена догађања у СФРЈ и свету нису била „лудост“ у коју не треба залазити. Некако пред смрт објавио је књигу Јуриш на небо (два тома) 2009. у којој је детаљно описао свој животни пут.
У време када је радио као професор на Филозофском факултету (до 1975) живели смо у држави која се звала СФРЈ, с Комунистичком партијом на власти и самоуправним социјализмом као друштвеним системом. Универзитет а посебно његов сектор друштвених наука био је једна од важних карика идеолошке и политичке власти свих режима до 1990. године.
Политичке поделе у друштву рефлектовале су се и на поделе међу универзитетским наставницима. На универзитетима у Србији, у време професорског рада Михаила Марковића, постојало је више типова политички ангажованих наставника: једна група професора је директно политички активна у СКЈ, друга је учествовала у раду државних органа у својству министара или саветника, трећи су учествовали у јавном животу као критички мислиоци, четврти су били „неутрални или аполитични наставници“. Михаило Марковић је припадао критичким марксистима, или оном кругу интелектуалаца који су узимали учешће у јавном животу Србије и СФРЈ.
Писао је и говорио о кључним проблемима светског (европског) и српског друштва. Задржимо са на српским проблемима – српске избеглице, незапосленост, дивља приватизација, Косово и Метохија, невладине организације, устав, политичка прошлост Срба. У тим текстовима налазимо квалитет друштвеног мишљења. Писани су са чврстим ослонцем на аргументативно знање, а не идеолошко, у њима се заступају социјалистичке и патриотске вредности, кроз њих провејава морална доследност у ставовима које заступа. У свом интелектуалном деловању он се никоме није додворавао, нити је прилагођавао своју мисао текућим политичким констелацијама. Свако је био у прилици да прихвати његово становиште, да уђе у дебату и полемику или да га не прихвати. У томе је био демократски квалитет Михаила Марковића као интелектуалца.
Посебно издвајам текстове Михаила Марковића у којима се бавио проблемом односа југословенства и српства, тачније ратним разбијањем Југославије и српским интересима у том историјском догађају. Указујем на два аспекта овог питања.
Михаило Марковић је некако остао по страни оног јавног говора у коме је преовлађивало уверење да је страни фактор одговоран за разбијање бивше државе и у томе видео чин неправде. Наш академик је неправду налазио у чину одбацивања од стране Запада начела самоопредељења народа. Запад је пресудио да републичке границе постану државне а касније, 2008. године, да покрајинске границе у Србији буду државне(!). У томе је био чин неправде, а не у одлуци да СФРЈ више не постоји. Ако се руши једна вишенационална држава, онда то треба да се обави по начелу самоопредељења народа.
Друга важна тема у разматрању односа југословенство–српство свакако је његова лична политичка улога у раздобљу 1990–2000. година. Морална вредност његовог става је у томе што није властиту политичку елиминацију из СПС-а претворио у реваншистички гнев. Он анализира „грех“ некадашњег председника Србије као последицу смелости да највећој сили савременог света каже НЕ у њеном походу покоравања Србије. То НЕ морало је да има свој разлог. Зашто се супротставио господару света? Да ли због очувања југословенске државе, због супротстављања освајачком капитализму или због одбране српских права и слобода?
Оно НЕ, у дубинским токовима политике коју је следио и Михаило Марковић, било је НЕ оспоравању права српском народу на своју државу и своју слободу.

ПРИВИЛЕГИЈА ЊЕГОВИХ СТУДЕНАТА Име Михаила Марковића, српског академика и филозофа, друштвеног мислиоца светског ранга, остаће упамћено по његовим бројним књигама. И када сећање савременика на личност нашег академика покрије заборав, остаће у српској науци и култури његово дело трајне вредности. Али има нешто што ће остати привилегија његових студената којима је предавао до 1975. на Филозофском факултету у Београду. Само они ће памтити Михаила Марковића као наставника, научника и педагога, и само су они могли да га виде у овој улози његове богате, разгранате и динамичне духовне делатности.
Какав је био Михаило Марковића као универзитетски наставник? Карактеристичан је податак да у својој обимној интелектуалној и социјалној аутобиографији Јуриш на небо (прва и друга књига 2008–2009) нема поглавља о себи као универзитетском наставнику а у тој улози је радио од 1949. до 1975. године. Само неколико реченица реферирају на овај део његовог радног живота. „Као асистент био сам присутан на свим предавањима и семинарима. Остајало је ипак доста времена за читање“ (књига прва, 299). Запис похвале педагошком приступу професора Душана Недељковића може се разумети као и властити принцип: „Дати најтеже могуће задатке својим бољим студентима и ставити их пред дилему; искочити из оквира школе у истинско стваралаштво или се сломити и изгубити нереалне амбиције“ (Јуриш на небо, 2008: 298).
Одсуство „сећања“ на властити наставнички рад не треба тумачити као потцењивање или стављање у други план у односу на научни. У књизи Јуриш на небо Михаило Марковић опширно пише о научним и филозофским скуповима и конференцијама на којима је учествовао. Из те чињенице може се закључити да је повезивао универзитет с науком, да је научно знање схватао као темељ на коме се подиже зграда универзитетског образовања.

БРАНИЛАЦ НАЦИОНАЛНЕ ИДЕЈЕ Да ли је он укључивао своје идејно-политичке ставове у наставни процес или није? Или, још горе: да ли је од својих предавања правио политичке трибине? Одговор је велико НЕ.
Да закључим. Човек долази на овај свет као она птица из Сеоба Милоша Црњанског која из таме улети у светлост прозора куће и из ње брзо излети опет у таму. У том кратком осветљењу он има могућност да оствари неко дело. Време кроз које је прошао Михаило Марковић било је оно које филозоф мислима обухвата. Пролетео је кроз време, пуно историје, рата и мира, оптимизма и трагедије, идеологије и реалности, стваралаштва и догматизма. Иностране енциклопедије га воде као највећег српског филозофа. Српска култура ће га памтити као научника који јој је служио чисто и до краја, као наставника који је подигао лествицу ове професије, као честитог браниоца патриотских вредности, као борца за друштвене, политичке и националне идеје. САНУ на част.

Мудрост је чуло за друге

Пише проф. др Миланко Говедарица

Академик Михаило Марковић био је неко ко није издао ниједну од својих бројних интелектуалних и животних љубави

Нисам имао ту срећу да будем студент проф. др Михаила Марковића, али сам имао част да га срећем на научним и јавним скуповима, да с њим водим поучне и плодне разговоре, да размењујемо идеје и да се инспиришем његовом неисцрпном енергијом. Био је бриљантан ум и личност од интегритета у сваком погледу, неко ко није издао ниједну од својих бројних интелектуалних и животних љубави, што је дошло до изражаја и у његовом филозофском стваралаштву. Насупрот бројним филозофским поделама које и данас оптерећују филозофски живот у нашој средини, а које се у великој мери тичу нетрпељивости између фанова строге логичке анализе и приврженика трансфилозофског трагања за смислом људске егзистенције, академик Михаило Марковић је успешно измирио и ускладио ове супротности, објединивши у својој филозофској личности непристрасног научника и страственог хуманисту. Иако би био оправдан и другачији избор, овде ћу издвојити кључне речи као што су: пракса, рационалност, слобода и хуманизам.

ФИЛОЗОФИЈА ПРАКСЕ У стручним круговима Марковићево име се најчешће доводи у везу с правцем у југословенском марксизму 1960-их и 1970-их година, познатим под називом „праксис филозофија“. Заиста, како у том периоду и у контексту деловања у оквиру ове мисаоне оријентације, тако и у каснијем филозофском стваралаштву, идеја праксе је једна од централних тема и инспирација нашег истакнутог академика. Филозофска идеја праксе, којој је Марковић био безрезервно привржен, подразумева схватање да се најважнији теоријски проблеми људске егзистенције не могу решити у уским оквирима датих теоријских дисциплина, већ да је неопходно њихово решавање кроз друштвени ангажман, кроз узимање учешћа у доношењу и спровођењу одлука од јавног значаја. У том смислу, пракса је нешто више од традиционалног става филозофске контемплације, узвишеног и дистанцираног мисаоног посматрања вреве свакодневног живота, али и нешто различито од модерног прагматичног понашања, од техничког искоришћавања природних ресурса и од опортунистичке сналажљивости у извлачењу индивидуалне користи из актуелних политичких процеса. Овакво схватање праксе има не само марксистичко него и најшире филозофско значење, због тога што је неодвојиво од идеје универзалне комуникације, од посвећености комуникативном делању као најбољем начину за координацију и усклађивање различитих интереса, унутар људских заједница свих нивоа општости.
Јасно је да пракса коју је заговарао Михаило Марковић није имплицирала било који вид непромишљеног волунтаризма, већ да се заснива на афирмацији практичног ума, на реалистичном сагледавању објективних чињеница и субјективних могућности, као и на рационалној процени правих вредности. Пошто је био бриљантан логичар и велики љубитељ рационалности, Марковићу је био стран сваки облик ирационализма, празноверја или произвољности, па је непрестано инсистирао на рационалним ставовима у људским покушајима практичног мењања света. Међутим, он није сводио практичну рационалност на рационални егоизам и домишљата лукавства у борби за самоодржање, као што је то данас чест случај у политичким и интелектуалним круговима, већ је сматрао да мудрост укључује чуло за друге и спремност да се жртвујемо за заједничке идеале.

ИДЕЈА СЛОБОДЕ У Марковићевом мисаоном сензибилитету и стваралаштву подједнако важно место заузимала је и идеја слободе. По његовом схватању, лажна је свака слобода која подразумева бекство од заједнице и немогућност да се осећамо слободнима у комуникацији с другима, што значи да је човек истински слободан онолико колико успева да се оствари у друштвеном простору, да се осећа неприкраћеним и испуњеним и изван сфере свог приватног живота. Пошто је за Марковића пракса активност интерсубјективног потврђивања и усклађивања, јасно је зашто је он сматрао да мимо ње људска бића не могу бити слободна. Када је реч о вези између еманципованости и рационалности, уважени академик се жестоко супротстављао постмодернистичким и ирационалистичким тврдњама да је слобода нешто друго и другачије од ума, доследно истрајавајући у ставу да свако истинско ослобођење почива на осмишљавању људског живота, а не на деструкцији смисла или умности.
Коначно, хуманизам је црвена нит Марковићевог целокупног филозофског стваралаштва и животног опуса. Такође, ова нит је неодвојива од његовог схватања праксе, рационалности и слободе. Хуманизам за који се залагао наш академик јесте конкретни, а не апстрактни хуманизам, практично манифестовање љубави према конкретним људима и ангажман за побољшање њиховог свакодневног живота, а не празна филозофска филантропија, прокламација без емотивног садржаја и делотворне енергије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *