БИБИЈЕВО БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ

БЕЊАМИН НЕТАНИЈАХУ ПРЕД СУДОМ

Пише ФИЛИП ЖИВАНОВИЋ

Док политички свестан део света с великом пажњом прати процес опозива 45. америчког председника Доналда Трампа, и с нестрпљењем очекује да сазна да ли ће након гласања у Сенату (потребна је двотрећинска већина гласова сенатора) Трaмп постати први лидер у историји САД који је опозван с дужности председника, на другим географским ширинама и дужинама, пред правосудним органима традиционалног америчког савезника на Блиском истоку, одиграва се такође један судбоносан процес сличног карактера

Када је у уторак, 28. јануара 2020, jавни правобранилац Државе Израел Авихај Менделблит пред oкружним судом у Јерусалиму поднео оптужницу против премијера Бењамина Нетанијахуа, званично је започет судски процес заведен под бројем 67104-01-20, односно судски „процес века“ у тој земљи. Против премијера перманентног америчког партнера на Блиском истоку званично је подигнута оптужница за три кривична дела: кршење поверења, односно сукоб интереса, корупцију и превару и то у оквиру неколико случајева, познатијих као „случај 1000“, „случај 2000“ и „случај 4000“. Како је у оптужници навео Менделблит, Нетанијаху је „својим поступцима нанео штету угледу јавне функције и јавном поверењу у њу“.
„Случај 1000“ инкриминише Бибија (како је надимак Бењамину Нетанијахуу) да је у периоду од 2007. до 2016. године, док је био на дужности министра телекомуникација, од холивудског могула Арнона Милчана и његовог пријатеља аустралијског милијардера Џејмса Пакера примао мито у виду скупих цигара и шампањаца, као и накита за своју супругу Сару у противвредности од око 200.000 америчких долара, а заузврат је помагао Милчану у вези с регулисањем статуса његове визе у САД, пореским олакшицама у Израелу и спајањем Милчанових телекомуникационих компанија.
„Случај 2000“ односи се на договор који је Биби имао са Арноном Мојсијем, власником издавачке куће „Једиот Ахрон“, да с места премијера утиче на Кнесет (највише законодавно тело у Израелу) у погледу фаворизовања овог медија науштрб конкуренције, док је Мојсије требало да позитивно извештава о Нетанијахуовом раду.
„Случај 4000“, најозбиљнија оптужба с којом се Биби суочава, обухвата такође доба када је Нетанијаху био министар телекомуникација. Нетанијаху се терети да је у периоду од 2012. до 2017. године с места министра предузимао кораке на плану доношења одговарајуће регулативе у корист Шаула Еловича, човека који контролише једног од највећих телекомуникационих оператера у Израелу „Безек Телеком“, у замену за позитивно извештавање на Еловичевом интернет-порталу „Вала“, те да је на тај начин остварио противправну корист за Еловича у износу од 500.000.000 америчких долара.
Поред горенаведених случајева против Нетанијахуа је вођена истрага и у „случају 1270“, у којем је сумњичен да је његов бивши медијски саветник нудио судији Хили Герштел место државног јавног правобраниоца под условом да Хили обустави поступак против Нетанијахуове жене. Истрага је на крају обустављена због недостатка доказа.

ТАЧКА ПРЕЛОМА Тако се Биби нашао у можда најзначајнијем тренутку у својој политичкој каријери још од 2009. године, када је испред десничарске коалиције Ликуда (партије чији је председник), Јизраел Беитенуа, Шаса, Лабуристичке странке и странке ортодоксних Јевреја ХаБајит ХаЈехуди („Јеврејски дом“), изабран по други пут за премијера. Од тада је успео да за себе обезбеди статус премијера с најдужим стажом на челу државе, али и да постане први председник владе у историји своје земље који се суочио са судским поступком ове врсте. Ситуацију у вези с Бибијевом политичком каријером додатно компликује тренутак у којем је оптужен. Наиме, за март ове године заказани су парламентарни избори у Израелу, трећи у року од годину дана, с обзиром на то да након избора у априлу и септембру 2019. ниједна странка није успела да обезбеди подршку 61 посланика у Кнесету и формира владу. Предизборне анкете предвиђају да Нетанијахуов Ликуд може да рачуна на 32,5 посто подршке, што је за два процента мање од њиховог највећег политичког противника, коалиције Кахол Лаван („Плаво и бело“), основане 2019. и која је за кратко време успела да уздрма позицију премијера на којој се Биби налази већ десет година. Стога ће оптужбе с којим се суочава дати додатне адуте опозицији, о чему сведочи и изјава вође коалиције „Плаво и бело“ Бенија Ганца, бившег начелника Генералштаба израелске војске који је након званичног подношења оптужнице суду славодобитно изјавио: „Нико не може управљати земљом, док је у исто време суочен с три оптужбе за озбиљна кривична дела корупције, преваре и сукоба интереса.“
Процес пред окружним судом у Јерусалиму ће сасвим сигурно додатно поларизовати политички амбијент и политички живот Израела учинити још неизвеснијим. Посебно ако се имају у виду Нетанијахуови јавни наступи, у којима покушава да подигне „радну температуру“ својих присталица, оптужујући „дубоку државу“ за заверу против себе, тужилаштво и правосуђе да је политизовано и да у сарадњи с полицијом покушава да изведе државни удар. Тактички циљ Нетанијахуа је враћање поверења око 300.000 присталица Ликуда који су у септембру 2019. напустили партију, као и борба за гласове неопредељених, умерених десничара, који, по његовим прорачунима, могу донети два до три места у Кнесету. У мноштву политичких поступака, калкулација и изјава које треба да мобилишу јавност блиску Ликуду, Нетанијаху је, зарад одбране на легалном плану, поднео захтев за одобрење имунитета убрзо након подизања оптужнице почетком ове године, иако је иницијално тврдио да то неће чинити, јер су индиције о његовим коруптивним радњама „бесмислене“. „Ничег неће бити, јер ништа и не постоји“, изјавио је тада као осумњичени. Овај његов захтев за имунитетом додатно је закомпликовао ионако сложену политичку ситуацију у Кнесету, који је с обзиром на то да су избори заказани за март, био распуштен, те се постављало питање да ли ће и како моћи да одлучује о премијеровом имунитету. И док су месецима трајали игранка и нагађања да ли институт изузимања од кривичног гоњења може спасти Бибија од суђења у освит избора у марту, Кнесет је у јануару успео да формира анкетни одбор који је требало да расправља о његовом захтеву. Тада је, међутим, и дефинитивно постало јасно да Нетанијаху нема потребну већину пред одбором, те да му имунитет неће бити пружен. Очигледно суочен са симболичним поразом и непожељном и непријатном ситуацијом у јеку кампање, не желећи да ни на који начин у очима присталица Ликуда доживи дебакл, Нетанијаху је 28. јануара ипак одустао од захтева за имунитетом, након чега је Менделблит истога дана поднео оптужницу јерусалимском суду.

ПРОЦЕС ВЕКА И ПОСАО ВЕКА За политичку јавност у Израелу једино шокантније од одустајања Нетанијахуа од права на имунитет било је објављивање вести да су премијер Израела и председник САД постигли договор око усвајања „Трамповог плана“, односно „посла века“, у циљу решавања вишевековног сукоба између Израелаца и Палестинаца. Најбитније одредбе плана подразумевају међусобно признање Палестине и Израела као суседних суверених држава, поделу Јерусалима и додељивање Источном Јерусалиму (али приградском делу светог града) статуса престонице Палестине, размену територија, признавање легалитета израелских насеља на Западној обали, демилитаризацију Газе, разоружавање Хамаса, миран трансфер власти са органа Израела на новоформиране институције Палестине итд. План је у својим најбитнијим одредбама скоро идентичан плану насталом као последица „договора из Осла“, тајних преговора вођених током 1993. године. Тадашњи израелски премијер Јицак Рабин је због стављања потписа на тај план на крају и убијен у атентату 1995. године. Занимљива чињеница јесте да је један од главних противника Јицака Рабина и споразума с Палестинцима био управо Бењамин Нетанијаху. Трампов план је моментално наишао на осуду палестинских представника, пре свега Махмуда Абаса, који је изјавио да прекида све дипломатске односе са Израелом и САД, јер „Јерусалим није на продају“. За разлику од вође Фатаха, Бени Ганц је поздравио Трампов „посао века“ и изјавио како је план у потпуности у складу с принципима коалиције „Плаво и бело“. Овакав поступак Ганца већ отвара нагађања да ли је на видику влада националног спаса, имајући у виду да по свему судећи ниједна политичка опција неће бити у могућности да формира владу ни након избора у марту, а да би ново пролонгирање формирања владе могло додатно да дестабилизује земљу. Тако, стављајући у заједнички контекст оптужницу која је поднета јерусалимском суду и објављивање плана који претендује да реконфигурише однос снага не само у Израелу већ и на ширем простору Блиског истока, може се закључити да без обзира на све Биби очигледно предузима крајње мере како би пажњу јавности у својој земљи с „процеса века“ усмерио на „посао века“, пристајући тако на нацрт плана који је у својим одређеним деловима попустљивији према Палестинцима од оног из времена Јицака Рабина и против којег је Нетанијаху тада жустро наступао.

ТЕМУРА Политички амбијент источног Медитерана и Леванта никада није био оаза мира и предвидљивости. Па ипак у једном таквом окружењу држава Израел је успела да се испрва конституише а онда и наметне као регионална сила, упркос недостатку демографског, индустријског и просторног капацитета. Суочена с окружењем које јој негира право на постојање, лишена онога што се у геополитици назива „стратешка дубина“, са социјалним амбијентом који је испарцелисан широким спектром идеолошких профилација, држава Израел и њене политичке вође показали су се као велемајстори игре могућег. Управо је то налажење добитне комбинације и умеће избегавања неповољних последица оно што сада одређује политичку судбину Бењамина Нетанијахуа. То су оне спиритуалне вештине које древна кабала познаје и путем којих посвећеник може достићи вечна знања и истину откривајући му право значење и духовне дубине сакралних текстова. Поред „гематрије“ и „нотарикона“ постоји „темура“ – вештина премештања и комбиновања слова, речи и реченица светих књига, а која ономе који је практикује пружа безброј могућности у слагању, додавању или одузимању слова и речи и на тај начин отвара простор за стварање непојмљивог броја комбинација, односно различитих значења и исхода. Биби је очигледно започео своју игру, своју „темуру“, уздајући се у своје вештине политичког генија с намером да за себе, своје окружење и Ликуд пронађе добитну комбинацију која ће можда укључивати и незамисливо. Таква незамислива комбинација, коју само „темура“ открива, може му обезбедити не само још један мандат већ и улазак у историју, али не као првог премијера Израела осуђеног за коруптивне радње него као премијера који је успео да постигне споразум с архинепријатељем и тако трасира пут ка остварењу есхатолошког израелског сна о „обећаној земљи Хананској“.