Живот у ријaлити полусвету

Од када су се појавили на нашим телевизијама, ријалити програми не престају да изазивају згражавање интелектуалаца и прихваћеност најшире публике. Критичари ових програма, теоретичари медија и филозофи, у покушају дефинисања ријалитија посегли су за њиховим поређењем и с концлогором, али суштина је много дубља

Свако друштво налази начин да се ослободи и неутралише свој негативитет који би могао угрозити његов поредак. У традиционалним заједницама то ослобађање је било обредно у оквиру празника, који својим значењем у српском језику и упућује на основну функцију пражњења колектива од таквих потиснутих социо-психолошких садржаја. Празнично прослављање тог процеса се одвијало у повишеном степену слободе која је омогућавала члановима колектива да природним понашањем, изван уобичајених друштвених норми, уроне у неред и анархију, актуализујући тако хаотично стање које претходи стварању света, како би поново успоставили друштвени поредак. Учесници празничног обреда ослобађали су се својих, социокултурним принципом репресије, потиснутих садржаја и привремено мењали друштвену стварност у сакралну митску реалност колективног сна која јој је давала потребну целовитост. Друштво се на овај начин чистило од потиснутих набоја који су могли да доведу у питање његово функционисање, а након празника колектив се враћао у реалност у којој би обновљени опет завладала уобичајена културна и друштвена правила.
Практикован у архаичним и традиционалним заједницама, овај облик празновања почетка новог временског циклуса познат је и у свечаности вавилонских Сакеја, грчких Хронија и римских Сатурналија, а сачувао се до средњовековних карневала и у извесним елементима прослављања новогодишњих празника одржао до наших дана. Премда не постоји као некадашњи празник, његови чиниоци се препознају у парцијалном настојању за привременим преокретањем постојећег система вредности, афирмацији до тада потиснутог и маргинализацији владајућег.
У савременом друштву ту функцију су преузеле забавне, спортске и медијске манифестације. Једна од њих је и телевизијски спектакл под називом ријалити програм који омогућава појединцима да искажу свој природни потенцијал на непосредан начин. Дозвољено кршење постојећих друштвених, културних и моралних начела и критеријума јавне комуникације, омогућава им да изразе онај до тада скривени аспект свог бића. Агресивност, егоистичност и пристајање на самоогољавање и самопонижење учесника ријалитија, постали су и предмет ширег интересовања.

БИЗАРНО ПОРЕЂЕЊЕ Од када су се појавили у програмима наших телевизија, најпре као „Велики брат“ на ТВ Б 92 а потом и у серијалима „Парови“ на Хепи ТВ и „Задруга“ на ТВ Пинк, ријалити не престају да изазивају згражавање интелектуалаца и прихваћеност најшире публике. Оштри критичари ових програма, теоретичари медија и филозофи, у покушају дефинисања ријалитија посегли су за њиховим поређењем и са концлогором. Можда би се поређење са затвором и могло спорити, али говорити о ријалитију као савременом концлогору је бизарна компарација, идентична оном којом је Салвадор Дали својевремено величао Хитлера као редитеља, сматрајући га Сесилом де Милом масакра и смрти. Проистеклу из суштинског неразумевања ових појава, ову компарацију која би могла да конкурише за глупост века, наши интелектуалци понављају као неку неоспорну истину.
Битна разлика између ових програма и злогласних сабирних центара је у томе што се за учешће у ријалитима људи слободно и добровољно пријављују, мотивисани својим личним потребама и жељама, док су у концентрационе логоре они присилно одвођени да би били злостављани и у њима најчешће губили живот. Зато је испровоцирана и често симулирана драматика ријалитија неупоредива са трагиком концлогора.

РИЈАЛИТИ КАО ТВ СПЕКТАКЛ Премда је Ги Дебор још пре више од пола века указао да спектакл није само ритуални орнамент реалног друштва, већ само средиште његове нестварности, данашња експанзија телевизије и нових медија потврђује ту истину више него у време њеног изрицања. Доминација спектакла у данашњој култури чини све изван њега медијски и информативно маргиналним и непостојећим, па се зато и успоставља фестивалски образац као основ нашег културног живота. Спектакл је преовладао у продукцији и рецепцији културних садржаја сведених на забаву и визуелну атрактивност, због чега је посезање за овим начином комуникације и његово коришћење императив културног опстанка. Забава није маргинална и доступна у слободном времену, већ је у самом средишту стварности као животна неупитност чији су савремени храмови разни облици спектакла. Ријалити спектакл је само сегмент такве друштвене реалности у којој културно наличје на симулираној празничности добија изузетну медијску атрактивност.
Иако делом идејно инспирисан и Орвеловим романом 1984, као могућношћу надгледања уобичајеног живота људи, концепт ријалитија је заснован на могућношћу игре са тоталитаризмом. Та игра за оне који немају увид у њу, може бити поистовећена са стварношћу. Показано је у филму Труманов шоу, Питера Вира, да свест о игри може постојати само код оних који организују игру и поигравају се животима других. Међутим, ријалити подразумева обострану свест о игри, и организатора и учесника, а гледаоци се настоје уверити у стварност те игре.
Премда су људи склони да се играју, поједини социопсихолошки експерименти су доказали да тада они показују и своју прикривену природу. Утврђено да је већина људи склона да некритички слуша и покорно извршава налоге ауторитете наносећи бол и патњу другоме, а показало се да и у условима када има моћ да одлучује и испољава ту моћ над другима, човек је лако користи за потврђивање своје супериорности омаловажавањем другог. Иако својевремено држана у тајности, ова сазнања о неосетљивости човека према другима и латентној садистичкој црти коју испољава у повољним условима, постала су основ за покретање ријалитија „Велики брат“. Зато се ријалити као спој забавног и бруталног, претвара у окрутни и свирепи спектакл, што и чини овај програм блиским гладијаторским борбама, само што су за разлику од некадашњих гладијатора, учесници у медијској арени животно потпуно безбедни.

ЛИЧНОСТИ И ЛИКОВИ Иако садржи елементе различитих жанрова који повремено преовладавају, ова представа се заснива на слободном учешћу оних који су спремни да се оголе, да одбаце модел уобичајеног и прихвате образац природног понашања у којем и долазе до изражаја тамне стране њихове личности: егоизам, агресивност, преваре, промискуитетност. Премда понекад учествују и значајне личности из политичког и друштвеног живота, учесници ријалитија су углавном појединци са друштвене и културне маргине. Од њих постају ликови који, уобличени и профилисани зависно од потреба драматургије и интересовања гледалаца који прате збивања, добијају у ријалитију одређене функције. Попут глумца који због одређеног типа улога постаје и у животу препознатљив лик, а најчешће су то комичари, његова маска је израз креативног потенција самопотврђивања. Поистовећивањем са њом, као својом персоном, од њега се увек очекује да буде у тој улози. Као што појединци креирају на друштвеним мрежама или Јутјубу свој други, фиктивни идентитет и користећи литерарна средства постају књижевни ликови у сопственом животном роману, тако и у ријалити програму они преузимају одређене обрасце. Појединац који се супротставља свима, нерационално пркоси до ината, профилише се као лик који се знатижељно гледа и прати. У том амбијенту су обично поводљиве и лаке жене, затим скандал мајстори, који распаљују страсти, као и они који се уздржавају од бурних реакција и провоцирају делујући смирујуће. Захваљујући тим околности, неки од учесника ријалитија се специјализирају за ову врсту забаве која постаје и њихово занимање.
Замишљен да се живот у импровизованом студијском амбијенту одвија као представа која постаје сам живот, ријалити као имитација живота тежи да замени сам живот, да се наметне уместо њега и постане једина реалност. Како је привид постао и више него реалан, појединци и теже пре да живе у привиду, него ли у стварности. Када се они толико унесу у своју улогу да почињу да је сматрају и животно стварном, онда игра у ријалитију постаје реалност у коју не сумњају ни гледаоци поред малих екрана.
Склоност наших људи да збивања на сцени или у ријалитију сматрају стварним, показује се не само у њиховом доживљају, већ и тумачењу виђеног. О томе говори и недавни догађај током извођења представе „Лоренцачо“, Југословенског драмског позоришта, на сцени ужичког Народног позоришта, 6. новембра 2019. године. Наиме, док је једна од актерки веома убедљиво одглумила да умире, а глумци око ње деловали забринуто, неколицина из публике забринуто је узвикнула: „Њој стварно није добро! Помозите јој“, лекари из гледалишта су похрлили на сцену да пруже помоћ глумици мислећи да јој је заиста позлило.

СЛАСТ ГАДОСТИ Ријалити програм утврђује у јавном медијском простору реалност у којој се може преокренути постојећи вредносни и морални поредак. За разлику од стварности у којој је сваки члан друштва принуђен да се придржава важећих културних норми, у једном њеном сегменту, у студију, одвија се, за потребе ТВ програма, свакодневни живот њихових добровољних учесника ослобођених од тих норми и слободних и за другачије понашање. У имровизованом животном простору, учесници ријалитија покривени камерама мотивисани су на добровољно огољавање своје анималности, а тај стриптиз додатно је стимулисан хонорарима прецизираним уговорима које они потписују са продукцијом.
Уколико је уздржавање од разузданог понашања, вређања других, вербалне и физичке агресије, јавног промискуитета, начин успостављања контроле над садржајима који би могли угрозити културни простор, онда симболика Манцонијевог конзервираног измета, као уметничког артефакта, значи да је и утврђена граница од онога што би људски живот могло загадити несигурна и привремена. Будући да у овом примеру само танак лим штити културу од некултуре, његова ерозија и сечење узрокује смрад и изазива опасност од загађења. Ријалити је зато та стално отворена конзерва људских фекалија којима се учесници међусобно мажу постајући и сами премаз на медијском хлебу који се као свакодневни оброк нуди гледаоцима жељним и гладним такве хране, а таблоиди и поједини дневни листови асистирају у њеном сервирању. Продужетак ријалитија су таблоиди у којима се детаљно описују догађаји који стварају учесници овог програма, стимулисани да се физички сукобљавају, међусобно вређају, удварају, варају. Иако претходе овим програмима, таблоиди се њиховим помним праћењем њиме и обнављају.

УТИЦАЈ НА РЕАЛНИ ЖИВОТ На примеру ријалити програма показује се како се око једног симулирано отвореног животног збивања, распаљиваног најнижим страстима и слободног ослобађања агресивног и сексуалног нагона, окупља савремено племе радозналих воајера, како штампа прати та збивања и доприноси њиховом публицитету. Доказ да стотине хиљада људи гледа, прати и учествује у том програму, указује на степен културе у друштву. Иако ријалити изазивају згражавање и гађење дела јавности, звезде овог програма, њихови победници, постају и узори младима. Њихова популарност, медијска слава и богатство које стекну не могу постићи опредељењем и квалификовањем за високостручне и озбиљне послове. Немерљива је наиме, добит која се може стећи учешћем у ријалити програму у односу на дугогодишњи мукотрпан рад.
Живот у ријалитију постаје образац који се примењује и у реалном животу. Показује се да како домаћа, тако и инострана и глобална збивања често наликују ријалити програму у којем стварне личности постају ликови и играју себе. Пример са америчким председником Трампом, који је изборном процесу и начину владања, будући да има и непосредно искуство учешћа у овом програму, дао карактеристике ријалити шоуа.
У ријалитију је све на нивоу и у функцији забаве, игре у издвојеном амбијенту и настојање учесника, као натуршчика, да буду што убедљивији у својим улогама и тако упуте сугестивну поруку гледаоцима да не играју, већ да живе. Као што појединци условљени тим контекстом формирају свој лик, као израз само једне од безброј њихових могућности да се креативно искажу и покажу, тако се и друштво у ријалитију огледа не онаквим каквим јесте, већ какво би могло да буде. Ријалити није стварност, већ вероватна, могућа реалност чија изражена негативна димензија упозорава на дистопијски потенцијал нашег света. Организован као медијски телевизијски спектакл који мами учеснике уносним зарадама, наградама и популарношћу, ријалити је бекство од стварности и истине о себи. Померајући пажњу јавности са далеко важнијих животних, друштвених и политичких питања, ријалити програм обавља и важну друштвену функцију тако што квази упитним садржајима везује интересовање најширег становништва за њихову баналност, вулгарност и небитност. Уместо решавања стварних животних питања, они стварају квазипроблеме којима скрећу пажњу са битних друштвених проблема на јефтину, вулгарну забаву довољну да се уз минимум материјалних средстава проводи живот.
Међутим, управо та елементарност и распаљује најниже страсти чије слободно испољавање ескалира до неконтролисаних поступака и доводи до драматичних збивања. Појединци из тог амбијента постају популарни ликови који у јавности играју себе и поново добијају ангажман у новим ријалитијима. Гледаоци их прате а њихови бизарни поступци и целокупно понашање атрактивно је и за читаоце који у њиховом чињењу онога што они не могу налазе задовољство. Латентно поистовећивање са њима, постаје код морално неизграђених појединаца мотив за бахато понашање и кршење постојећих културних и друштвених правила.

НАДМЕТАЊЕ СМЕЋА У време када су темељне вредности релативизоване до мере губљења свог дотадашњег значаја, а невредно се успиње и успоставља као вредност, наша реалност наликује архаичном празнику заснованом на принципу укидања важећих и привременог актуелизовања другачијих друштвених правила. Међутим, за разлику од некадашњих празника који је принципом преокретања стварности обнављао постојећи поредак, нашу реалност која се огледа у ријалитијима одликује дуго трајање. У сегменту савремене културе која праћењем ових програма промовише образац свеопште релативизације и допушта да се све може чинити, замагљују се границе између моралног и неморалног, поштења и преваре, добра и зла, истине и лажи. То није стваран свет, али се показује каква би реалност могла бити и каква повремено постаје када медијски лансиран као пожељан, ријалити постане образац понашања. Супротности нису више удаљене, већ су на истом полу где могу лако заменити своја места, док је на другом полу онај који оличава сам механизам као оно више од појединца, божанство што ствара и допушта такву реалност. Учесници овог програма се бирају према својим већ доказаним способностима да праве скандале и простачким понашањем игноришу важеће културне и моралне норме. Простаци и простакуше добили су на цени, јер њихово природно, просто понашање постаје узор стицања медијске популарности. Сагледано и као последица друштвене транзиције, такво понашање појачава свест о стању у коме неразликовање нормалног од патолошког допушта да се живи у реалности у којој више не постоје критеријуми који јасно одређују шта је добро а шта лоше, шта је вредно а шта невредно, шта је позитивно, а шта негативно.
Неизграђена свест о значају темељних вредности, указује на могућност да се живи у преокренутом вредносном систему својственом карневалској реалности у којој тужни кловнови настоје да одагнају колективни јад и чемер. Имплицитна критика и знање о томе да је таква реалност лоша, не утиче превише на покретање иницијативе да се она и промени, јер је створени образац понашања јачи од знања о његовој вредности. Изгледа парадоксално, али иако постоји критичка свест о томе шта се дешава, на мазохистички начин се ужива у надметању смећа, мртвој трци љиге и љаге. Носталгија за временом у којем је постојала цензура, оличена у комисијама за кич и шунд, показује илузију да је друштво могло и у периоду транзиције да се спонтано организује без институција које би се позабавиле проблемом тог културног и менталног смећа.
Није, дакле, проблем у образовању и знању, већ у вредновању полусвета који постаје друштвено репрезентативан и добија огромну медијску пажњу и публицитет. У ширем контекстуалном сагледавању овог феномена могу се уочити како снижавање нивоа културе и омогућавање да примитивно и нагонско постане обележје комуникације између учесника овог програма одређује и карактер ријалитија, чија популарност утиче потом и на сам живот у третирању одређених проблема, пренаглашавању тамне стране у понашању људи, спрдњи са хуманистичким вредностима, ниподаштавању закона и правде. Оно што би било нормално у друштву је маргинализовано и његово постојање се сматра неважним, јер средишње место има ријалити и његови закони и правила. У сагледавању тих обостраних веза и утицаја, открива се уроњеност социо-културног тоталитета у своју безнадежност.
Као слободно и демократско друштво, треба свакако рачунати и на тај ризик од емитовања ријалити програма које не треба укидати јер су они једна од опомена докле човек може да падне када се укине важност културних и моралних правила. Полусвету који се врти у ријалитијима, јасно је да недостаје онај аспект људскости који би му дао потребан интегритет. Схваћен у контексту знања и понашања као културни образац, тај концепт омогућује да се адекватније сагледају људски потенцијали и укаже на тамну страну човекове природе као опасност неконтролисаног испољавања негативитета који би могао да угрози другог. Добровољно обезличавање и спремност на самопоништавање своје људскости, културе, морала, показује шта човек може да учини човеку. Иако треба да буде првенствено забава, спектакл који указују на стрму раван могућности људског суноврата до самог дна самопоништења, он је за појединце пример на који се угледају и настоје да опонашају у свом стварном животу. Овакви какви су у нас, ријалитији би, дакле, требало да буду негативни примери, а не узор, али ту функцију они могу да имају само у стабилном друштву утемељеном на одговарајућим културним и моралним вредностима и психолошки изграђеним појединцима. У том контексту и негативни пример који пружају учесници ријалити програма својим понашањем може да има позитивно значење, јер показује шта не би требало чинити као естетски недопадљиво и морално неприхватљиво. Међутим, у недовољно изграђеном социокултурном контексту, недовршеном дуготрајућом прелазничком фазом, какав је наш, са доминантном популацијом неоформљених и нестабилних личности, ријалити такмичења у вулгарности и бестијалности постају позитиван узор. Зато у замућеној реалности и недовољно разграничених културних супротности, које би требало да одреде његово адекватно друштвено и културно значење, ријалити постаје место у којем су не само за учеснике већ и њихове гледаоце побркане канализационе и водоводне цеви.

Један коментар

  1. Молим вас, залажите се за укидање ријалити програма и забрану остављања говора мржње, вулгарности, простаклука и вређања по било којој основи у коментарима на интернету. Ријалити је постао норма понашања и у школама и у домовима и у јавним установама све из разлога што празне мозгове треба неким садржајем и напунити, па су их напунили Пинк и Хепи свим могућим гадостима. Пошто просечне масе нису способне да мисле својом главом, едукујте их неким добрим садржајима. Захваљујући ријалити програмима, нормална и културна особа више не може да опстане у овој земљи. Али ви медији можете много помоћи само ако хоћете.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *