Живот као сан

Одлазак Неде Арнерић (1953–2020)

Небески суперансамбл добио је још једног члана – Неду Арнерић, икону југословенске ере наше кинематографије која нас је напустила 10. јануара у шездесет седмој години

Десетог јануара сакупљач великих глумачких звезда који тако помно ради последњих година однео је од нас Неду Арнерић, још једну легенду, без сумње глумицу која је била симбол Југославије. Наша Брижит Бардо, велики и најлепши осмех нашег филма. Југословенска Лолита коју је обожавала цела ондашња земља, може се рећи и прва југословенска суперзвезда, која је на свој невини, детињи начин, грациозно и стидљиво унела луде шездесете и све њима припадајуће симболе младалачке безбрижности Запада што је као клица тињао у оној Југославији. Била је симбол младости, сексепила, слободе, ведрине, невиности, грациозности и отмености, ведра и повучена, стидљива и разуздана. Талентована, не толико, бар не у то време, као карактерна глумица колико, сасвим природно, да буде суперзвезда. Нисмо имали тада шоу-бизнис, али је она у себи носила све квалитете и аргументе баш такве звезде. Заводила је публику, али и колеге. Прва два брака, у раној младости, последица су управо те њене неодољивости којом је освајала свет око себе. Режисер Дејан Караклајић и тада изузетно популарни глумац Раде Марковић јој нису одолели. Трећи брак, међутим, с лекаром Милорадом Мештровићем, био је судбоносни. Завршио се после три и по деценије пре годину дана, смрћу Милорада. Важан детаљ. Сетна, меланхоличне природе, склона депресијама, Неда није успела да прежали смрт своје, како је увек истицала, љубави живота. Пад у тугу, очај, депресију, директно или не, свакако је довео до овог краја. До краја Сна који је био њен живот.
И када људима живот разара ослонце на којима им он почива, тај живот постаје несношљив, мучан и бескрајно тужан. Та туга се видела у очима славне глумице која се, међутим, борила против ње новим пословним изазовима. Пред смрт се први пут појавила у дечјој представи. Занимљиво је да је истог дана преминула и супруга Данила Бате Стојковића Олга, с којом је, као и с Данилом (сарађивали су у више наврата, од култног филма „Ко то тамо пева“ до представе „Професионалац“, коју су заједно играли преко четиристо пута) била у присним пријатељским односима. Неда је имала велико и за све отворено срце. Освајала је оним својим осмехом и у приватном животу. Волела је људе, говораше, али је ипак последње месеце провела сама, заточена међу своја четири зида, како је недавно изјавила, скрхана тугом. Тужан крај једне изузетне каријере, једног богатог и свестраног живота. Пораз великог духа и превише нежне душе. Неда је умрла са шездесет седам година од којих је преко пола века била професионална глумица. Редак, заиста редак пример дуговечности. Симболично једном таквом животу као из сна, каријеру је започела у чувеном остварењу Пурише Ђорђевића „Сан“. И све што је после било, било је као из снова. Појавила се у још три његова филма из тог Пуришиног најуспешнијег периода. Али и код практично свих других славних и утицајних аутора Југославије, у којој је била медијска звезда без премца и у којој је освојила све могуће награде, укључујући и „Златну арену“. Играла је и у Италији, а до краја каријере се појавила у преко сто филмова и четрдесетак позоришних представа. Током живота се бавила разним стварима. Водила је галерију слика у срцу Београда (дипломирани је историчар уметности), била је у политици, чак и као посланица, једно време је била предавач, помагала је уметност на разне начине. И стварала је. У последње време су јој делили награде за животно дело. Није их примала са одушевљењем („није још време за њих, могу ја још“, говорила је), али је била поносна. На своју километражу, минули рад, на успехе, на важно место које је заузела у историји наше кинематографије и глумишта. Последњих година, како је недавно изјавила, изгубила је бројне пријатеље, веома важне у њеном животу. Сада је с њима. Недостајаће нам, као и сви они. Наша уметност, па самим тим и наш свет је њеним одласком постао сиромашнији.