Зечевизија – Пад диктатора

Као да се масовна побуна Срба у Црној Гори уопште не тиче српске државне телевизије. И као да иста, из само њој познатих разлога, широм затворених очију чека Милов пад

Усред новогодишњих гибања у Црној Гори пала је тридесетогодишњица догађаја у Румунији и убиства диктатора, који се деценијама одржавао страхом и терором. Бахатост којом је дошао на власт и обезбедио привид легитимности, закулисна подршка Запада да би се отворила и проширила пукотина према Русима, страховлада његове тајне полиције, национална параноја од имагинарних душмана и свакодневно испирање мозга припадају сличним арсеналима Чаушескуа и Ђукановића. Неким случајем, Јавни сервис Србије је у ноћи 27. децембра 2019 – истој оној ноћи када су у парламенту Црне Горе сви опозициони посланици из скупштинских клупа отерани у затвор и затим на силу извикан онај закон и када је листом устала Црна Гора! – емитовао телевизијски филм Пад Чаушескуа, представа са певањем и пуцањем, којим је обележенo рушење режима у суседству. Случај комедијант – мада ту комедији уопште није било места – постарао се и за ватромет геополитичких асоцијација из прошлости, у којој је, из све снаге, учествовала тада и београдска телевизијска врхушка. Приказан је антологијски кадар у коме Чаушеску рутински маше руком окупљеној маси, а онда му се и лице и рука замрзну кад схвати да народ из све снаге звижди. Тиранин се моментално следио, као и његов осмех. Уживо смо могли да пратимо очајнички обрт на његовом лицу и рађање панике у његовој души: тада је, вероватно, схватио да му је пукла црна погибија. Његови први сарадници појурили су с балкона, а он је, у једном једином, непрекинутом кадру, остао сам и беспомоћан. Тог тренутка ишчезла је магија његовог култа. Маса је победила страх. Крај диктатора се брзо догодио. Хоћемо ли ускоро присуствовати репризи ове представе с певањем и пуцањем?
Постоје, међутим, битне разлике. Вероватно су иза пада режима румунског типа стајале западне субверзивне службе, али то није било прстом у око као у данашњем црногорском случају, када НАТО челници и не поричу (као недавно амерички адмирал Џејмс Фого) да пружају директну помоћ Србима у ослобађању од њихових традиција и слободе, нарочито православља, које су им силом довели Руси. И сличне глупости. Уопште, преокрет у Румунији није имао антиправославни карактер, као што је случај с Миловим насиљем у Црној Гори (тада, 1989, тек се отварала шаховска табла Бжежинског). Није још било главног наручиоца радова у виду вашингтонске дубоке државе, која данас влада Конгресом, националним установама и мејнстрим медијима, нити инструктора попут Помпеа и Линдзија Грејема. Даље, пад Чаушескуа није имао везе с верским и националним поделама (милион и по Мађара у Трансилванији) него се ослањао на извесну хомогеност, док у Монтенегру није такав случај од часа када је најмање 30% становништва стављено ван закона, а српство проглашено државним непријатељем. У Темишвару и Букурешту војска и полиција су већ после неколико дана стале уз народ, дочим се Милов режим још грчевито одржава на две хиљаде уцењених очајника, који стрепе иза панцира. Коначно, Румунија је прво доживела народни устанак па се онда утопила у НАТО, а овамо је случај сасвим другачији, бекство у НАТО изазвало је покрет широких маса. У оба случаја нико претходно није питао народ; тај се дигао тек када је нестао страх.
И коначно, електронски медији. Наши. Док је у румунским догађајима београдска РТС играла улогу разгласа револуције, била отворени прозор у збивања која је посвећено преносила Западу, па солила, досољавала и неретко директно учествовала у преврату (о чему речито сведоче и наши и Румуни у овом филму), иста та телевизија сада ћути као заливена. И када понешто донесе из Црне Горе, чини то преко воље, дајући предност пожарима у Новом Јужном Велсу или климатским променама. У Оливериној новогодишњој ноћи нисмо, наравно, видели Црногорце који се смрзавају у бескрајним колонама молећи Мила да их не тера у грађански рат – него шљаштећу параду Бисера Бојане, коју је Јавни сервис Србије снимао и финансирао да би украсио Милов свет. Та и таква најлуђа ноћ сасвим је оправдала ове атрибуте. Као да се масовна побуна Срба у Црној Гори уопште не тиче српске државне телевизије. И као да иста, из само њој познатих разлога, широм затворених очију чека Милов пад.

Један коментар

  1. Miroslav Nikolić

    Bravo Zeko !!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *