Творац „слика“ које излазе у простор

Уметничка матица Србије

Драган Деспотовић, уметник који ствара хуману авангарду, ону са људским ликом, слави јубилеј 30 година рада са две изложбе у два излагачка простора у Пријепољу. У Великој галерији Дома културе изложио је асамблаже, а у Малој галерији аквареле и винареле (аквареле рађене вином)

Надахнуће, или можда боље рећи полазиште за стваралаштво Драгана Деспотовића је у материјалној стварности. Уметник је петнаест година живео у Холандији где је био пријатно изненађен изгледом холандских старих кућа. Реч је о зградама ручно а не индустријски грађеним, од црвене холандске цигле, које имају свој појединачни карактер, тајну живљења генерација, богатство детаља и наглашен вертикализам. Можда се зато његове скулптуре могу разумети и као предлози за архитектуру. Са кризом уметности девалвирала је модернистичка а затим и постмодернистичка појавност, па сада најпознатији архитекти за пројектовање велелепних здања полазе од вајарских форми, стварајући архитектуру сличну скулптури. Због тога су Деспотовићеви проналасци у доба које Ив Мишо означава као пост-постмодернизам у најбољем смислу мали архитектонски модели.

СИНТЕЗА УМЕТНОСТИ Архитектура као уметност одавно је престала да буде грађевинарство и постала област имагинације и истраживања. Можда није реч о кризи већ о синтези уметности или повратку архитектуре на ликовне основе, тамо где нема строге поделе уметности на родове. После свих експеримената, просторна уметност се враћа на полазиште, као у време мегалита, за које Луси Липард тврди да су битни за разумевање савремене уметности.
Шта то конкретно значи када је реч о овом уметнику? Његово поље деловања је широко, али не и недефинисано. Он се бави асамблажима, постконцептуалним скулпторским радовима, просторним радовима, сликарством у класичном и неконвенционалном смислу и реалистичким „цртежима ножем“, како је назвао свој изум сличан техници зграфита. Његову целокупну уметничку стратегију обележава неподељеност на ликовну и нову, визуелну уметност, као и промишљање традиције у кључу неоавангарде. Полази од историје, поднебља и вековног уметничког искуства и стиже до инсталације лишене савремене отуђености. Његови радови нису подлегли хладноћи индустријске естетике или необавезној импровизацији која обележава премного савремених остварења, али исто тако измичу и ђубришној уметности доста истраживаној и у Београду. Његова стратегија подразумева промишљање слојева традиције савременим средствима и усмеравање уметности ка новим садржајним и сазнајним хоризонтима. У пракси то значи да уметник пре свега настоји да мисли свако своје дело пре него што га створи, успостављајући однос како према прошлости и садашњости, тако и према будућности. Он није уверен као представници постконцептуализма у естетску премоћ те уметности, да се са њом завршава светска историја уметности. Уместо краја уметности, Деспотовић заговара нови почетак или, можда боље рећи, нову осећајност, естетику палимпсеста и креативни повратак на искуства ране авангарде. У том смислу занима га асамблаж као просторни колаж, његов развој од кубистичких колажа, Пикасових раних конструкција, дадаистичких и надреалистичких објеката до новог реализма шездесетих година прошлог века и савремене употребе предмета у уметности. Полазећи од асамблажа као неформалног вида изражавања између слике и скулптуре, ствара „слике“ које излазе у простор, имају трећу димензију, а при том површински обилују бојама, материјалима и слојевитом ликовношћу. На тај начин промишља основе уметности – боју, валер, линију, светло и сенку, форму и композицију. У његова остварења равноправно улазе нађени објекти и тканине као и ликовни елементи са класичном обрадом четком и бојом у знаку апстракције и енформела.

НОВА ПОЈАВНОСТ Деспотовић увек разуђује свој опус у правцу нове појавности. Реч је можда само о новом виду решавања старих проблема као што су смер елемената у композицији, колоризам и графизам, фон и богатство детаља, саображеност формата раму и сл. Његови објекти у духу су предавања и решавања старих или општих вредности у новом кључу, што и јесте смисао уметности. Често полази од готових, пронађених или купљених предмета, од естетике блиске редимејду а стиже до слике, понекад на трагу иконе, са јасно насликаним појединостима у виду светачких фигура са ореолом у византијско плавој боји. Друге његове примарне форме елементи су неког новог речника прастаре ликовности, материјални језик разломљен на делове као мале целине. Жичане скулптуре нису ништа друго до просторни цртежи, вид повлачења линије у простору. Када размишља о уметности, Деспотовић проналази основно, елементарно, што је најтеже редефинисати, полази од даљег преображаја материје. Годинама је радио у Холандији као доцент, ментор другим уметницима, јер уме да се на нов и суштински начин обрати Рембранту или Ван Гогу просторним радовима које радо приказују значајни холандски музеји.
У потрази за праформом која би била крајње актуелна Деспотовић не заобилази Дишана, надреалистичке игре са предметима а блиски су му и руски конструктивисти. Заинтересован за судбину ликовних елемената, за њега је и зид галерије својеврсни рам, као што на појединим радовима полази од старих рамова. Сликарски близак можда и Паулу Клеу, предметну појавност разградио је и естетски разудио уношењем у дела индустријских објеката, од чекркâ, шрафова и ексера до отпадака који га занимају својим обликом, бојом, површином и старошћу. Његови објекти имају скраму, траг времена и руке, историју и старост, ма колико били нови. Цео свет је поприште његовог великог превредновања материјалног света у духовни, те истовремене анализе и синтезе, разбијања и грађења форме. Ма како била савремена, његова уметност може се разматрати у старим естетским категоријама форме, јер га не занима бесформно. Наставља тамо где су стали Курт Швитерс, иноватори Де Стијла и руски конструктивисти – скулптура има и архитектонику, треба је сагледати са свих страна, прављена да се тако уочи њено визуелно богатство. Такво је полазиште старих као и нових мајстора а на тај начин ствара је и Деспотовић. Наглашени вертикализам појединих скулптура са снажним облицима и у радовима малих димензија, води његова остварења ка монументалности. Његове визуелне приповести о старости и младости предмета нису лишене скривеног хумора, финоће површина и тајних односа који игром доводе у питање познате историјске поставке. Деспотовић никада није циничан или хладан у изразу, не прибегава ликовној досетки, што га издваја из актуелне уметничке матице.

У КОВНИЦИ ВРЕДНОСТИ Деспотовићев неоавангардизам у знаку је интимног, људског и осећајног, по чему је између осталог прави уметник. Неки његови радови наизглед су крхке појавности, међутим, њима влада строги принцип статике и динамике. Предмети унесени у дело, од којих полази у стварању, подлежу брижљивом испитивању њихове појавности, духа и посебности. Он осећа своје радове до најмањих делова јер не слика већ прави, израђује слике, ствара их другим средствима од класичних. У ковници вредности Драгана Деспотовића једна од основних ствари (полазишта!) је како приволети материју на духовни преображај. Постиже то на најтежи, најмукотрпнији начин, који већина других уметника избегава или га није ни свесна. Са сваким својим радом не истражује само природу уметности, идеју и форму, већ се пита о томе шта је уметничко дело а тиме посредно и шта је уметник, ко је и зашто ствара?