Трагедија црне мамбе

ПОВОДОМ ОДЛАСКА ЛЕГЕНДЕ САВРЕМЕНЕ КОШАРКЕ

Читав кошаркашки и спортски свет остао је без једне од својих најблиставијих икона: Коби Брајант је, уз Леброна Џејмса, обележио читаву једну кошаркашку епоху која је започела одласком Мајкла Џордана у пензију. Чак и они који нису волели Брајанта и који су навијали против њега (а таквих није било мало) морали су да га поштују. Пре свега због невиђених радних навика и лудачке посвећености свом занату

Вест о трагичној смрти Кобија Брајанта и његове 13-годишње ћерке у хеликоптерској несрећи обојила је у црно овај јануар и дала мрачан тон почетку 2020. године. Кошарка је изгубила живу, тек пензионисану легенду, а након објављивања тужне и шокантне вести у недељу по подне друштвене мреже су, према очекивањима, преплавиле емотивне поруке и срцепарајући опроштаји обожавалаца, бивших и садашњих играча, као и бројних других спортиста и јавних личности које су истицале неизбрисив траг који је овај бивши кошаркаш оставио у игри између обруча и спорту генерално. Коби Брајант је, уз Леброна Џејмса, обележио читаву једну кошаркашку епоху која је започела одласком Мајкла Џордана у пензију. Чак и они који нису волели Брајанта и који су навијали против њега (а таквих није било мало) морали су да га поштују. Пре свега због невиђених радних навика и лудачке посвећености свом занату. Иако је поседовао раскошан таленат и био по свему натпросечно физички надарен за кошарку, Брајант никада није био апсолутно доминантан ни у једној од телесних карактеристика које овај хиперзахтевни, гладијаторски спорт подразумева. Међу његовим генерацијским такмацима, Винс Картер је имао већи одраз и спектакуларније је закуцавао, Ален Ајверсон је био бржи и експлозивнији, а Трејси Мекгрејди снажнији, виши и обдарен већим распоном руку. Чак ни на плану технике није био неприкосновен, Реј Ален је имао бољи шут и мекшу руку, а Стив Неш је био вештији дриблер и додавач. Брајанта су међу претендентима на упражњен Џорданов престо издвајале челична воља, гвоздена дисциплина и аналитички фокус на исправљању свих, па и најмањих слабости у својој игри. По томе је био најсличнији Џордану, а не само по потезима које је у младости „скидао“ од њега. Чак се може рећи да је по тој манијакалној посвећености превазишао и Џордана, јер је чак и Његово летеће височанство умело повремено да скине ногу с папучице за гас и да се препушта различитим хедонистичким задовољствима и хобијима, попут голфа, коцкања и ударања швалерских рецки. За Брајанта, међутим, постојала је само кошарка и жеља да се у њој доказује и буде, на крају баладе, упамћен као најбољи свих времена.

[restrict] ВАНСЕРИЈСКА ПОСВЕЋЕНОСТ Док су други играчи, након што се напорна сезона у јуну заврши, одлазили на дуга крстарења и вишемесечне одморе по егзотичним дестинацијама, Брајант би себи дао највише недељу-две за ментално ресетовање и опоравак тела након чега би се преко лета „закључао“ у дворану да ради на побољшању свих кошаркашких елемената. Сваког октобра би се вратио на НБА паркете с неким новим увежбаним потезом и оружјем у свом офанзивном арсеналу, једне године би то била игра леђима на посту у стилу Хакима Олајџувона, а друге џордановски скок-шут с бацањем уназад. Такође, за разлику од многих кошаркашких суперзвезда из НБА које занимају само напад и лична статистика, Брајант је подједнаку пажњу посвећивао игрању одбране, па би био нарочито поносан када би играча за кога је задужен спустио испод његовог сезонског просека поена. Исто тако, током трајања сезоне, док би његови саиграчи након гостујућих утакмица одлазили да банче по ноћним клубовима и дискотекама, Брајант би, по правилу, остајао сам у својој хотелској соби како би анализирао видео-снимке свог наредног ривала, покушавајући да пронађе тенденције и могуће слабости, како у одбрани, тако и у нападу, а које би могао да искористи. Поред вансеријске кошаркашке интелигенције и разумевања игре, Брајанта је одувек красила и карактерна чврстина и улична дрскост, која обично није својствена деци која су, попут њега, одрасла у привилегованим условима као потомци познатих спортиста.
Најкраће речено, Брајант није узмицао ни пред ким нити је било коме нешто прећутао. Чињеница је такође да је Брајантова стопроцентна, опсесивна посвећеност кошарци често умела да изнервира и отуђи његове саиграче. Он је захтевао увек највише, и од себе и од других, а када је то изостало, умео је да буде отворено критичан и непријатно оштар. Брајант никада није био она врста омиљеног лидера који охрабрује и опушта своје следбенике; не, он је стварао притисак и конфликтну атмосферу коју су само најјачи могли да поднесу. Измислио је за себе надимак Црна Мамба и понашао се у складу с тим „мамба менталитетом“ на терену и ван њега. Многи сматрају да је био превише себичан и да је много више волео да шутира, чак и из тешких и неизгледних позиција, него да додаје саиграчима. То је стварало додатне тензије и нетрпељивост у свлачионици Лејкерса која је кулминирала великим сукобом између њега и Шекила О’Нила, горостасног центра који је с Брајантом у тандему освојио у периоду између 2000. и 2002. три узастопна прстена. Брајант је сматрао да О’Нил олако схвата кошарку и да не ради довољно на кондицији, што наноси штету шансама Лејкерса за успех због његових честих повреда и слабе покретљивости у одбрани, док је О’Нил оптуживао Брајанта да не додаје довољно лопту и да је љубоморан на његова признања за најбољег играча у плеј-офу. Тај сукоб две највеће звезде тима тињао је неколико сезона да би експлодирао у финалу плеј-офа 2004. када су фаворизовани Лејкерси, на изненађење читавог кошаркашког света, почишћени од стране Детроит Пистонса. Након тог фијаска, О’Нил је трејдован у Мајами, а Брајант је морао да чека неколико година пре него што су Лејкерси успели поново да окупе око њега довољно добар тим, са Пауом Гасолом и Ламаром Одомом, који је у финалима против Орланда и Бостона донео још две титуле у град анђела.
На крају је Коби завршио с укупно пет титула, наспрам Шекове четири, што му је сигурно представљало велико задовољство и својеврсну победу над својим бившим саиграчем и каснијим љутим ривалом. Ипак, Џорданових шест прстенова није успео да стигне, иако је одиграо чак двадесет сезона, све у дресу Лејкерса, што је у данашње време краћих уговора, мање лојалности и веће покретљивости играча права реткост. Пошло му је за руком, додуше, да надмаши Џорданов рекорд кошева на једној утакмици (69) када је пре 14 година против Торонта уписао нестварних 81 поена. У својој последњој званичној утакмици против Јуте у априлу 2016, иако у 38. години живота и већ потпуно физички руиниран с оперисаним коленима, укоченим леђима и болним, старачким зглобовима, успео је да постигне чак 60 поена и да на тај начин приреди лосанђелеској публици спектакуларан опроштај. Све најсјајније звезде Холивуда стајале су на ногама десетак минута и френетично му аплаудирале у знак поштовања и захвалности за све незаборавне тренутке и освојене титуле. Био је то његов последњи тријумф воље над трошном материјом, последња магична посвета и наклон игри коју је толико волео и којој је дао све што је имао.

ПРИЈАТЕЉ СРПСКЕ КОШАРКЕ И СРПСКИХ СПОРТИСТА

Треба се подсетити да је Брајант увек говорио о српској кошарци и српским кошаркашима с највећим могућим уважавањем, као и да је на неки начин његова каријера била судбински везана за Србе, јер је у Лејкерсе стигао као 18-годишњак у замену за Влада Дивца који је тада отишао у Шарлот, док је касније своје прве велике успехе постигао баш у жестоким биткама са Сакраменто Кингсима у којима су главне улоге имали наши Стојаковић и Дивац. Поред тога, Брајанту је једно време у Лејкерсима био саиграч и наш Владимир Радмановић, који га је научио српским псовкама, што је он обилато користио током утакмица како би избегао техничке грешке од стране судија. Познато је такође да је Брајант био велики пријатељ Новака Ђоковића и његов ватрени навијач, препознајући у Ђоковићевом стилу игре и приступу тенису исту ону менталну снагу, такмичарски дух и борбеност које су обележиле и његову кошаркашку каријеру.

ОПРОШТАЈНА ОДА ВОЉЕНОЈ ИГРИ Многи који су га добро познавали нису били сигурни како ће се Брајант снаћи у пензији и како ће се уопште привићи на свакодневни живот без тренинга и утакмица, имајући у виду степен његове усредсређености, такмичарски нагон и навике које је током каријере развио. Испоставило се да је Брајант и те како способан да своју радну енергију, свестрану интелектуалну радозналост и стваралачке пориве каналише у другим правцима. Покренуо је видео-продукцију, објавио неколико књига за децу, а као креативни врхунац стигао је Оскар за кратки документарац „Драга кошарка“, својеврсну опроштајну оду вољеној игри која му је све дала. Као да је тај посткошаркашки успех додатно растеретио Брајанта и омогућио нам да у пензији упознамо једног другачијег, опуштенијег и друштвенијег Кобија, оног који није искључиво фокусиран на надметање и уништавање конкуренције.
Брајант се након повлачења измирио са О’Нилом у једном дугом телевизијском разговору у коме су расправили међусобне размирице, а временом је, спознајући своју кошаркашку смртност услед старења и повреда, доста смекшао и постао приступачни, мудри ментор за многе младе кошаркаше који су одрасли уз његове атрактивне потезе и легендарне партије. На сцену је, у међувремену, ступила плејада нових звезда које се нису сећале Џорданових акробатских закуцавања и за које је неприкосновени узор и спортски херој био управо Коби. Међу њима је посебно место заузимао наш Богдан Богдановић, који никада није крио да је Кобија сматрао за свог кошаркашког оца, а Брајант је узвратио комплименте када је током Светског првенства у Кини апострофирао баш Богдановића као једног од њему омиљених, неустрашивих кошаркаша које највише ужива да гледа. Коби је тада храбро прогнозирао да би Србија могла да победи САД, што се касније и остварило, нажалост не у финалу већ у борби за пето место.
Ипак, поред свих успеха на паркету и изван њега, Брајант је најснажнији и најпозитивнији утисак оставио као нежан и посвећен отац. У култури афроамеричке заједнице, отац је врло често непозната и одсутна фигура, а Брајант је, нарочито након пензионисања, био сушта супротност том стереотипу. Имао је са својом супругом Ванесом четири ћерке, од којих најмлађа Капри нема још ни годину дана, и био им је изузетно привржен, толико да готово никада у јавности није виђан без своје женске пратње. Нарочито је био посвећен ћерки Ђијани, коју је тренирао и спремао за каријеру у женској кошарци. Та љубав према игри и посвећеност спорту их је на крају обоје одвела у смрт када се у брдима Калифорније, због магле и лоше видљивости, срушио хеликоптер у коме су, заједно са још неколико девојака и њихових родитеља, путовали на једну школску утакмицу. Коришћење хеликоптера као превозног средства Кобију није било страно, имао је хиљаде летова иза себе, јер је током каријере одлазио често на тренинге и утакмице хеликоптером како би избегао саобраћајне гужве у Лос Анђелесу. Судбина је просто хтела да овај лет буде кобан за све који су се на њега укрцали, неколико породица, међу њима и Брајантови, остале су завијене у црно, а читав кошаркашки и спортски свет остао је без једне од својих најблиставијих икона и још увек младог човека, препуног снова и планова који је, заједно са својом настрадалом ћерком, тек био на прагу њиховог остварења.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *